Književnost: Remek delo Džejmsa Džojsa i večni biser među klasicima

U proleće 1921. godine, pariska knjižarka Silvija Bič hvalisala se planovima da objavi roman koji je smatrala remek-delom i koji će se „svrstavati među klasike engleske književnosti".

„Uliks će proslaviti moju knjižaru", pisala je ona o cenjenom i zahtevnom romanu Džejmsa Džojsa, napisanog za sedam godina u tri grada i u kom se opisuju događaji iz jednog jedinog dana provedenog u Dablinu.

I jeste je proslavio.

Drugog februara 1922. godine, Bič je objavila prvo izdanje Uliksa, taman za Džojsov 40. rođendan.

U delovima stilski neprohodan, on priča priču o tri glavna lika - Stivenu Dedalusu, Leopoldu Blumu i njegovoj ženi Moli - i danas se smatra jednim od najuticajnijih tekstova na svetu.

„Koještarija"

T.S Eliot, pišući 1923. godine, smatrao je Uliksa „najvažnijim izrazom koje je iznedrilo savremeno doba."

Ali put do izdavanja knjige nije bio lak.

Roman je izazvao kontroverzu i bio je dočekan sa gađenjem kod mnogih - čak i među književnom zajednicom.

Virdžinija Vulf ga je opisala kao „koještariju".

Delovi romana su 1920. godine objavljivani u nastavcima u američkom časopisu Litl rivju, što je dovelo do suđenja za opscenost koje se završilo tako što su urednici novčano kažnjeni i naloženo im je da zauvek prestanu da ga objavljuju.

Cenzurisan je i u Velikoj Britaniji.

Bič, vlasnica pariske knjižare „Šekspir i družina", čvrsto je rešila da ga objavi u knjiškom obliku, što je i uradila, finansirajući ga delom od vlastitog novca, oslanjajući se pretplatnike.

Pišući onomad o tom zadatku, rekla je da je morala da „izdvaja svaki sentim sa strane da bi platila" štampanje knjige.

Profesorka Keri Volš, direktorka Instituta za irske studije na njujorškom Univerzitetu Fordam, kaže da je odluka da objavi knjigu Silviju Bič pretvorila u „kulturološku heroinu avangarde".

„Ljudi su bili svesni da će ovo biti jedna od knjiga koja će definisati modernizam, tako da je ona znala da će osigurati sebi mesto u književnoj istoriji njenim objavljivanjem", kaže profesorka Volš za BBC Njuz Severne Irske.

Džojs i Bič su se prvi put upoznali 1920. godine, nedugo pošto se on preselio u Pariz.

Odavno je napustio Irsku u samonametnutom izgnanstvu, živeći u Trstu, Cirihu i glavnom gradu Francuske.

Bič je njihov susret opisala kao moćan trenutak, kaže profesorka Volš.

„Džojs je u tom stadijumu bio veoma umoran.

„Proveo je jako mnogo vremena boreći se da završi Uliksa, da se probije kroz Prvi svetski rat i preživi, tako da je osećao da bi ona mogla da pruži neku vrstu stabilnosti i podrške njemu i njegovoj porodici", dodaje ona.

„Ona je bila mnogo više od izdavačice - bankarka, agentkinja, administratorka, prijateljica porodice.

„Dugo vremena je taj odnos dobro funkcionisao."

Ali posle sporova oko izdavačkih prava, odnos između Džojsa i Bič je bio narušen i Silvija se na kraju odrekla izdavačkih prava na roman, piše profesorka Volš u Pismima Silvije Bič.

Rendom haus je objavio Uliksa 1934. godine, pošto je prethodne godine ukinuta američka zabrana objavljivanja.

To mu je donelo širu publiku, ali je prošlo 20 godina pre nego što su pisci počeli da „svojataju" Džojsa, kaže Džon Mekort, profesor engleskog sa Univerziteta u Mačerati, u Italiji.

Iako je Džojs bio duboko nezadovoljan prijemom Uliksa, ostao je jednako nepokolebljiv, dodaje profesor Mekort.

„Odbijao je da promeni jedan jedini zarez da bi ga učinio pristupačnijim onome što je javni ukus smatrao prihvatljivim."

„Video je da postaje kontroverzna ličnost i uložio je sve na tu kartu, koliko god ga to koštalo."

Saveti za čitanje (ili pokušaj čitanja) Uliksa

Profesor Džon Mekort, Univerzitet Maćerata, Italija

Niko nije do kraja pripremljen za čitanje te knjige.

Ako znate nešto o muzici, to bi vam moglo biti od velike pomoći.

Ako znate nešto o Irskoj i njenoj istoriji, to bi vam moglo biti od velike pomoći.

Ne pokušavajte da je čitate prebrzo. Čitajte je naglas, jer tako dolazi do većeg izražaja.

Den Malhol, irski ambasador u Sjedinjenim Američkim Državama

Više sam uživao u knjizi što sam joj se više prepuštao.

Ako neko traži lako štivo, ova knjiga nije za njega.

Zahtevna je, ali nagrađuje, zato što poseduje ogromnu dubinu.

Ako otkrijete da je neka epizoda suviše teška, na dajte se pokolebati, već samo nastavite dalje.

Ovo nije detektivski roman u kom morate da pronađete sve tragove u trećem poglavlju da biste mogli da nastavite sa čitanjem četvrtog poglavlja.

Darina Galager, direktorka Centra Džejmsa Džojsa u Dablinu

Ne plašite se.

Pročitajte Portret umetnika u mladosti, jer bi to moglo da vam pomogne da lakše pratite likove.

Profesorka Keri Volš, direktorka Instituta za irske studije, Univerzitet Fordam, Njujork

Iz čitalačke grupe. Knjiga oživi kad je čitaš zajedno sa još nekim.

Čitajte i razmišljajte o malim delovima, deo po deo.

Čitajte polako.

Iako je Uliks bio zabranjen u SAD i Velikoj Britaniji, to se nikad zvanično nije dogodilo u Džojsovoj rodnoj zemlji.

Irske vlasti su verovale da će toliko malo ljudi pročitati knjigu da ne moraju da je zabranjuju, tvrdi profesor Mekort.

„Džojs je bio autsajder koji je Irsku posmatrao sa strane", kaže on.

„Što se tiče irske recepcije, on je bio duboko omražen zato što se drznuo da iz inostranstva kritikuje stanje u Irskoj 1922, njen nacionalizam i ograničenja zagledanosti u sebe koju je određivala i vodila Katolička crkva."

„Sa bezbedne udaljenosti"

Džojs je imao izuzetno komplikovan odnos prema rodnoj zemlji i obratno.

Otišao je 1904. godine, u ranim dvadesetim, i vraćao se još četiri puta, ali se posle 1912. više nikad nije vratio.

A opet je radnja njegovih dela smeštena u Irsku, sa Dablinom koji je na više načina lik za sebe.

Džojs je želeo da promeni Irsku menjajući način na koji Irci vide sami sebe, tvrdi profesor Mekort.

„Bio je izuzetno vezan za Irsku. Znao je da neće sticati prijatelje preko svojih knjiga, ali to ne bi uspeo ni da je ostao u Irskoj."

„Morao je to da čini sa onoga što u Fineganovom bdenju naziva 'bezbednom udaljenošću'."

Bilo je, međutim, onih koji su prepoznali Džojsovu veličinu, kaže profesor Mekort.

Među njima je bio i ministar irske vlade Dezmond Ficdžerald, koji je posetio Džojsa u Parizu i predložio da bude nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.

Ali sveukupno gledano, neprijateljski stav prema Džojsu nastavio se sve do njegove smrti 1941. godine u Cirihu, do te mere da nije bilo zvaničnih irskih predstavnika na njegovoj sahrani.

Sledbenici kulta

Trebalo je dugo vremena da se mišljenje javnosti o njemu promeni.

Prvi Blumsdej - nazvan po Leopoldu Blumu - proslavljen je u Irskoj 16. juna 1954. godine (16. jun 1904. godine je datum opisan u romanu).

Na tom događaju, obožavaoci uključujući pisce Flena O'Brajena i Patrika Kavanoa posetili su razne lokacije iz knjige.

U junu 1962. godine, Bič je otvorila Muzej Džejmsa Džojsa u Martelo Taueru u južnom predgrađu Dablina Sendikouv.

Godine 1982, u zemlji su održane manifestacije u čast 100. rođendana Džejmsa Džojsa.

Izveštaj iz Njujork tajmsa o „nacionalnoj proslavi" toga dana osvrnuo se na promenu u javnom mnjenju.

„Na njegovu stogodišnjicu, Dablin ukazuje počast Džojsu kog je nekad omrznuo", glasio je njegov naslov.

Danas, sto godina od objavljivanja Uliksa, Džojs je izuzetno poštovan, i kod kuće i u inostranstvu.

Uliks ima gotovo kultno sledbeništvo, baš kao i reputaciju zahtevne i, na momente, nerazumljive knjige.

Obožavaoci oblače edvardijanske kostime za Blumsdej svake godine, a Dablin se nalazi u središtu festivala.

Tu ljubitelji knjizi odaju počast polaskom u hodočašće do različitih lokacija iz romana ili prisustvuju njegovim javnim čitanjima i izvedbama.

Den Malhol, irski ambasador u SAD, odavno zagovara promovisanje Irske u inostranstvu preko njenog dugog spiska svetski poznatih pisaca.

Napisao je razne objave na blogu o Uliksu na sajtu irskog Ministarstva spoljnih poslova, nakon što je na njega poseban utisak ostavila poseta Muzeju Rozenbah u Filadelfiji, u kom se čuva originalni rukopis.

Svake godine - sem tokom pandemije Kovida - muzej održava jednodnevno javno čitanje knjige.

„Dođe možda hiljadu Filadelfijanaca ili više da sluša čitanje teksta i pesama iz Uliksa", kaže za BBC Njuz Severne Irske Malhol, inače autor knjige Uliks: Čitaočeva odiseja.

„To me je navelo da pomislim: 'Hej, pa to je nešto što bi trebalo da slavimo sve više i više.'"

„Knjiga sa oštricom"

Došlo je do tolike promene u stavovima da profesor Mekort tvrdi da je Džojs pretvoren u „potrošački proizvod, na mnoge načine poništivši i ulepšavši činjenicu da je mnogo toga što on piše o Irskoj negativno."

„Ne vidim ništa loše u kostimiranju ljudi, ali ne pretvarajmo Džojsa u nešto što je bezazleno", kaže profesor Mekort, autor najavljene nove knjige Konzumiranje Džojsa: 100 godina Uliksa u Irskoj.

„Njegova knjiga poseduje oštricu. Morate da nađete ravnotežu. Knjiga ne bi smela da bude povod za nostalgiju o magičnom Dablinu iz prošlosti u kom su se svi šetkali unaokolo u edvardijanskim kostimima i provodili se.

„Džojs opisuje veoma drugačiji i prilično siromašan Dablin koji je zagledan u sebe."

Irska tek sada uči kako da se izbori sa tim nasleđem, tvrde neki stručnjaci.

„Uliks do sada zapravo nije bio u javnom domenu, bio je u domenu akademika, elite.

„Ovaj Uliks nije bio deo našeg kanona", kaže Darina Galager, direktorka Centra Džejmsa Džojsa u Dablinu.

„Mi nismo stvarno poznavali likove iz romana. Tek smo sada počeli da ga upoznajemo, da ga istražujemo i da pronalazimo nasleđe u njemu, što je na neki način fascinantno."

Pogledajte video o buktjurberima i bukstrgramerima

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]