Film i Paklene ulice: Filmski serijal koji je definisao 21. vek

U filmu Paklene ulice iz 2001, preuveličani mačo zaluđenik za kola Dominik Toreto (Vin Dizel) je prvi put izgovorio sintagmu koja će postati njegov životni moto: „Živim u šestoj brzini", što znači - od trke do trke.

Dvadeset godina, devet filmova i nekoliko hiljada kilometara kasnije, dok su druge franšize dolazile i odlazile, serijal Paklene ulice je postao još napetiji i raskošniji - i ogoljeno bizarniji - do tačke kada se čini da krilatica ističe „idemo-gradimo" vrstu spremnosti da se sve isproba.

Štaviše, te neprestane promene oslikavaju način na koji se promenilo pravljenje filma koji će vladati bioskopima u 21. veku.

Nedavno je premijerno prikazan F9: Saga u brzini, poslednji film u nizu, koji možda na najbolji način predstavlja vrhunac novoustanovljene neobuzdanosti, nakon što se serijal „razvio tako da se lakše integriše u postmarvelovski svet", kako kaže Vilou Meklej za Bi-bi-si kulturu.

Podnaslov je jednako indikativan budući da termin „saga" daje serijalu primesu grandioznosti koja njenim autorima nije bila ni na kraj pameti na početku.

Gledajući unazad, počeci dugovečnog serijala deluju urnebesno skromno.

Reditelj Rob Koen je snimio prvi deo podstaknut člankom u američkom magazinu Vajb iz 1998, u kome se detaljno opisuju ilegalne njujorške ulične trke automobila.

Paklene ulice je zabavna drama u stilu filma Tačka preloma, pri čemu je surf zamenjen uličnom trkom, a glavni junak je Brajan O'Konor (Pol Voker), losanđeleški policajac na tajnom zadatku koji se zaljubljuje u način života članova bande vozača, koju predvodi Toreto (Vin Dizel).

O'Konor im diše za vratom zbog serije pljački kamiona.

I dok u narednim filmovima vidimo kako članovi bande pljačkaju čitave bankarske sefove, ovde su se ustremili na... kućne aparate: TV i DVD uređaje.

Kao svetski hit, serijal Paklene ulice poseduje izvesnu prostodušnost koja ukazuje na novi afinitet holivudskog studija s početka milenijuma.

U to vreme, 2001, studiji su mnogo više polagali nade u akcijaše sa skromnijim budžetima - možemo kao primere popularnih filmova iz tog vremena navesti: Igraj svoju igru, Priča o vitezu i Dan obuke.

Reč je o ostvarenjima zasnovanim na stvarnoj, opipljivoj akciji, umesto na vizuelnim efektima; takođe, nisu se bazirali na „pravljenju univerzuma", začinjući mrežu budućih nastavaka i mogućih ukrštanja.

Istovremeno, ogromna promena u holivudskom svetu je bila na pomolu - iste godine su se pojavili prvi filmovi iz serijala Hari Poter i Gospodar prstenova, a prvi deo filmske sage o Iks-ljudima objavljena je godinu dana ranije.

Kako se kalio filmski čelik

Otada, serijal je pokazao iznenađujuću prilagodljivost, istovremeno uspevajući da, barem kad je reč o zaradi na blagajnama, ostane u trci sa većim hitovima.

Spremnost da se prekrše pravila uočljiva je već u drugom delu franšize, Paklene ulice 2 iz 2003, čija radnja je premeštena u Floridu i koji gotovo da nema dodirnih tačaka sa svetom iz prvog dela, osim što je glavni protagonista i dalje Voker O'Konor, koji nije više policajac, već prostodušni ulični trkač i izgrednik.

Često se može čuti da je to najlošiji film iz franšize.

Međutim, kako kaže Kejti Volš u tekstu koji je nedavno objavio magazin GQ, može se reći da stvari stoje potpuno suprotno.

Volš u njemu, između ostalog, hvali raskoš Poroka Majamija i aluzije na špageti vestern.

Režirao ga je pokojni Džon Singlton, najpoznatiji po čuvenom filmu Žestoki momci, koji je već tada ustanovio rasnu raznolikost glumaca i filmske ekipe.

Iako belac, Vokerov lik je neko ko gleda s margine - što, nažalost, do danas retko srećemo u visokobudžetskim ostvarenjima.

Potom je treći deo, izašao 2006. pod nazivom Trka kroz Tokijo, koji je režirao Džastin Lin, takođe uspeo da ponudi novinu.

Snažno inspirisan manga serijalom Inicijalni Di, Linovo debitantsko ostvarenje u franšizi istražuje „drift" trke, u kojima se namerno koristi tehnika bočnog proklizavanja prilikom skretanja, a film je snimljen u Linovom rodnom Japanu.

Prvi filmovi iz serijala su uglavnom bili usredsređeni na jednu stvar: kola.

Trebalo je pomoću raskošne opreme dočarati draž uličnih trka.

Ono od čega gledaocu najviše zastaje dah dok ih gleda jesu detalji bizarnih vozila koja voze junaci kao i precizna terminologija automobilske branše koju koriste (kasniji filmovi su, iz te perspektive, daleko običniji).

Slike kola sa ogromnim zadnjim spojlerima i gumama napumpanim azotom su gotovo nezaobilazne, dok se u Paklenim ulicama 2 na upečatljiv način uparuju odela vozača i kola koja su prilagođena njihovim prohtevima, a u Trci kroz Tokio prisustvujemo izuzetnom vizuelnom gegu - folksvagenov model turan dizajniran je u obliku Neverovatnog Hulka, sve sa ogromnom zveri iscrtanoj po čitavom automobilu.

Preterivanja koja su ranije podsticala vozila sada imaju uporište u neumerenoj akciji, kao i u jednako neumerenoj naraciji

Međutim, kako je odmicala prva decenija 21. veka, serijal je nastavio da menja delove kako bi se prilagodio izmenjenom ukusu publike, a dobio je i nove takmace na bioskopskim blagajnama.

Godine 2008. pojavio se prvi Marvelov film, Gvozdeni čovek (Iron Man), označivši početak nove ere superherojskih filmova koje definišu dve karakteristike: kompjuterski kreirani efekti i zamršeno preplitanje likova i delova radnje unutar „zajedničkog svemira".

Istovremeno, međutim, teče paralelni razvoj franšize Paklene ulice.

Nesumnjivo, Paklene ulice 4 iz 2009 - četvrti po redu i drugi film iz serijala koji kao reditelj potpisuje Lin - spaja likove koji se pojavljuju u različitim nastavcima, tri godine pre nego što će Osvetnici uraditi sličnu stvar sa Marvelovim superherojima.

Nažalost, ovaj deo je takođe bio haotičan i samodovoljan, ali je makar predstavljao osnovu za Paklene ulice 5: Pljačka u Riju, film koji predstavlja prekretnicu kad je reč o franšizi - i trenutak kada njegova popularnost počinje vrtoglavo da raste.

Peti film je otišao u potpuno neočekivanom pravcu.

Toreto i O'Konor su okupili ekipu starih prijatelja, koji se pojavljuju u prva četiri filma, s kojima planiraju nemoguću pljačku, što odvlači fokus serijala od ljutih takmaca u uličnim trkama ka akciji sa visokim ulogom, u kojoj, shodno tome, mora biti mesta za internacionalnu špijunažu (što je potez koji često ne donosi ništa dobro filmu).

Takođe je uveden još jedan lik - Dvejn „Stena" Džonson igra vladinog agenta Luka Hobsa. Njegove tuče sa ćelavim pajtašem krupne glave, Vinom Dizelom, zabavljale su gledaoce jer su bile vizuelno apsurdne, proletali su kroz zidove i sudarali se glavama.

Kako je serijal napredovao, od Paklenih ulica 6 (2013), preko Brzih i žestokih 7 (2015), do Paklenih ulica 8 (2017), kola su sve manje bila glavni adut koji treba da privuče gledaoce: Toreto i njegova ekipa još uvek znalački biraju brojne, laiku nepoznate nadograđene motore, s tim što su sami likovi, kad je reč o izgledu, (donekle) ogoljeniji, a ponekad čak i militantni.

Efekat preterivanja za koji su ranije u ovim filmovima bili zaduženi automobili, sada zamenjju preterivanja u radnji, kao i podjednako neumereno pripovedanje, koje se oslanja na melodramu sapunske opere, uz šokantna pojavljivanja likova i obrte u zapletu.

Kao najskoriji primer, u devetom filmu se pojavljuje Džon Sena - (nikad ranije pomenut) Torentov davno izgubljeni brat, a vaskrsava Hang (Sung Kang), neprežaljeni miljenik fanova.

Uz zamršenu istoriju sukoba, pravednika koji skreću s puta i grešnika koji postaju sveci, Paklene ulice takođe preuzima prenaglašenu dramatiku koju neguju rvači iz televizijskih serija.

Serijal je, vremenom, naročito jačao metatekstualnu vezu sa takmičarima u rvačkoj WWE ligi, zahvaljujući kastingu likova poput Stene, Romena Rejna i, najskorije, Seni, poigravajući se sa njima i čak dodajući njihove prepoznatljive poslednje udarce u scenama borbe, koje su namerno prenaglašene - i jedino ih prevazilaze neverovatne (i često kompjuterski generisane) jurnjave kolima.

U Paklenim ulicama 7, automobili s padobranom ispadaju iz aviona, i skaču s oblakodera na oblakoder.

Pogledajte video: „Quo vadis, Aida": Film o Srebrenici izaziva kontroverze

A šta je sa devetim delom?

Godinama je kružio vic o tome da će franšize Paklene ulice i Nemoguća misija ući u bespoštednu svemirsku trku, a pobednik će biti serijal koji bude prvi smestio svoje likove tamo.

Ali sada je, da ne otkrivamo previše, jedna već zagazila na tu teritoriju.

Šta jednu franšizu čini posebnom?

Ipak, i pored svih tih dodataka, ostaje pitanje kako je franšiza postala toliko popularna, budući da to sigruno niko nije mogao da predvidi pre 20 godina.

Pre svega, ovaj serijal nije samo akcijaš.

Možda razlog leži u tome što on nikada ne gubi iz vida jednu stvar: skromnu, prizemnu ljudskost koja ga razdvaja od filmova nastalih u tom periodu - u koje spada i njegov najočigledniji vršnjak, serijal Nemoguća misija.

Iako produbljenost likova nije nešto čime se Paklene ulice mogu pohvaliti, čak i kad je serijal postajao popularan, on nije ostavljao utisak veće proračunatosti - i to ponajviše zahvaljujući emocionalnoj jednostavnosti svojih likova, kako kao individua tako i kao defakto pripadnika „porodice".

Likovi iz serijala se često pozivaju upravo na ideju „porodice", iako u kontekstu filma to uvek podrazumeva veoma labavu grupu, sa Dizelovim Toretom kao starešinom u središtu.

Kako je kritičar Meklej primetio, „Toreto veruje da svako može biti deo porodice".

Međutim, ta usredsređenost na porodicu na osnovu vezivanja a ne krvnog srodstva jeste ono što je primamljivo, obezbeđujući filmovima neočekivanu zašećerenost.

Ta slatkoća je takođe bila ključni sastojak Vokerovog lika kao prilično neupadljivog predvodnika.

Osobenjak među superštreberima i likovima koji su u toj meri ogromni da deluju kao nadljudi, O'Konor je jednostavno želeo da pomogne i zaštiti svoju porodicu.

Prema oceni koju je Džošua River nedavno izneo u Poligonu, on je bio „samo običan mladić koji je odlično vozio i koji je hteo normalan život. Ostatak bande čine uglavnom likovi sa talentima koji ih odvlače u opasne poslove".

Na račun tog kvaliteta običnog čoveka upućena je šala u jednoj sceni filma Paklene ulice 7, u poslednjem filmu u kom je Voker glumio, kada se scena nabijena tenzijom, prepoznatljiva za serijal, sa zumovima na vozačevim očima i naglim skretanjima točkova, uparuje sa kadrovima u kojima junak hoda duž parkinga svoje osnovne škole.

Njegov lik krije nešto što je od suštinske važnosti: on je bio čovek a ne ikona, niti kruto omeđeni karakter.

I iako to možda ne deluje kao velika hrabrost, u holivudskom svetonazoru zaokupljenom superherojima i drugim fantastičnim bićima to je razlika koja izdvaja ovaj serijal od mnogih drugih.

Na žalost, nakon Vokerove smrti se činilo kao da je najvažniji motiv izgubljen.

Ipak, s druge strane, film nastavlja da crpe svoju snagu iz Dizelovog tumačenja Toretovog lika, iako on ima naglašeni mačo stav.

„Paklene ulice deluje manje korporatizovano (u odnosu na druge blokbastere) zahvaljujući Dizelovoj interpretaciji tog lika", slaže se Meklej.

„U njemu je uvek bilo nečeg realnog, čak i kada bi ti filmovi skliznuli u još bizarnija okruženja, podižući lestvicu prelaskom sa noćnih trka na nuklearne provokacije. U najboljem slučaju, on poseduje starovremeni tip muškosti, koji (još uvek, može se reći) učestvuje u modernoj društvenoj dinamici."

Najbolje u vezi sa serijalom je to što film, sveukupno gledano, nije pretenciozan.

Iako se razvio u suparnika Marvelovih filmova, za razliku od njih ne pretenduje da pokrije teže misaone i tematske aspekte tog žanra, ili bilo koji drugi žanr sem akcije - suštinski, on je svestan toga da prosto govori samo o brzim kolima i porodici.

„Verovatno je to najmanje pretenciozan savremeni film", kaže Hana Strong, zamenica urednika magazina White Lies za BBC.

„U vreme kada autori blokbastera osećaju potrebu da njihovi filmovi budu ʼuzvišeniʼ ili ʼozbiljniʼ, deluje osvežavajuće kada vidite serijal koji se tako uporno trudi da obezbedi publici čistu zabavu uz kokice."

Štaviše, kako likovi dolaze i odlaze, pa čak dobijaju i svoje zasebne filmove (npr. Hobs i Šo iz 2019.), nikada ne deluje kao da u „univerzumu" Paklenih ulica postoji neki zamišljeni ambiciozni plan.

Umesto toga, dobijamo još jedan deo ponikao na posledicama razuzdane tabačine iz prethodnog filma.

Međutim, to ne znači da, nakon devet filmova, ne postoji opasnost da upadne u istu kolotečinu u koju su upale mnoge franšize: iznete su brojne kritike devetog filma koje ukazuju na to da je čitava ideja sada previše zakomplikovana, što opterećuje serijal.

S druge strane, pojedini kritičari hvale film zbog toga što je uspeo istinski da očuva nešto od duha serijala iz vremena pre Vokerove smrti, dok drugi pozitivno ocenjuju karakterističnu neutaživu žeđ filma za sumanutom akcijom - i u samo jednoj sceni „nepogrešivo vas teraju da se zabezeknete zbog nečega što se pozdravilo s pameću", prema oceni magazina Indiewire.

Pitanje glasi: u kom pravcu će serijal dalje otići?

Kuda može otići kad su sve teme već pokrivene?

Franšiza koja je čuvena po menjanju ukusa publike tokom protekle dve decenije možda će ponovo napraviti zaokret.

Iako bi to bila šteta, možda će pokušati da napravi korak dalje u oponašanju Marvelovog univerzuma.

Možda će se, nasuprot tendencijama savremenih, večnih franšiza, jednostavno ugasiti. Ko zna, možda će se vratiti tematici uličnih trka.

Ukoliko nastavi da postoji još 20 godina, možda će razlog tome biti jednostavni kvaliteti, neverovatne vratolomije, herojski podvizi spašavanja sveta i izlivi herkulovske snage - razumevanje sopstvene suštinske apsurdnosti i ljubav prema liku koji prevazilazi konvencionalnost.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]