Avganistan: Deca u ratu

Ratni fotograf Endru Kvilti putovao je sa organizacijom Save the Childrenširom Avganistana, slikajući portrete dece čiji su životi razoreni konfliktom u zemlji.

Kroz seriju portreta, deca pričaju o voljenima koje su izgubili, fizičkim povredama od mina i tome kako su morala da napuste domove zbog rata.

Uprkos neprestanom nasilju u zemlji, deca se nadaju boljoj budućnosti, a mnogi od njih su sada upisani u dobrotvorne programe obrazovanja i obuke.

Nurija

Petnaestogodišnja Nurija i njena porodica morali su da se isele pošto je njihov grad napadnut. Sada živi u Mazari Šarifu, gde je upisala školu.

„Kada je naše selo napadnuto, raketa je pogodila kuću mojih komšija. Niko nije preživeo", kaže ona. „Naša kuća se zatim zapalila i pobegli smo."

„I dalje ne znam da li su moji drugari iz detinjstva živi ili ne.

„Nadam se boljoj budućnosti - u kojoj ću moći da učim i pomognem porodici da pobegne od ovog teškog života. Želim budućnost bez rata."

Sema

Sema ima 11 godina i izgubila je oca u samoubilačkom napadu u Kabulu. Voli da gleda njegove molitvene perle kako bi ga se setila. One su okačene na zavesu u porodičnoj kući.

„I dalje imamo dosta njegovih stvari - auto, odeću, sat, cipele", kaže Sema. „Kad god ih vidimo, zaplačemo. Pružao nam je mnogo ljubavi svakog trenutka i uvek nam je u mislima.

„Želim da moćni ljudi širom sveta zaustave rat i obezbede nam mir, jer ne želim da i druga deca ostanu bez očeva."

Navid

Navid je sa osam godina zgazio minu i ostao bez noge. U bolnici je proveo mesec dana, a oporavljao se šest meseci. Sada ima 16 godina i ide u školu.

„Oko godinu dana sam osećao i sanjao da i dalje imam nogu", objašnjava Naved. „Ponekad bih rukom proveravao da li mi je noga tu, ali nije je bilo."

„Ako je neko izgubio nogu, ne znači da je izgubio svest. Zahvaljujući tome možemo da se obrazujemo, učimo i radimo da budućnost naših porodica bude svetlija."

Habiba i Arezo

Pre tri godine, sestre Habiba i Arezo i njihova mama povređene su samoubilačkom bombaškom napadu u Kabulu. Petnaestogodišnja Arezo je i dalje pod traumom zbog onoga što je videla i potpuno se povukla u sebe, tako da se Habiba, koja je godinu dana mlađa, brine o njoj.

„Kada sam se probudila i otvorila oči, videla sam mnogo tela i mislila da više nisam živa", seća se Habiba. „Bilo je strašno. Nikada to neću zaboraviti."

„Kad god se čuju jaki zvukovi, Arezo se uplaši, jer ima traume od zvuka koji je čula tokom napada.

„Volim je i pomažem joj da uči - vodim je svuda. Ona je starija od mene, ali ja osećam kao da sam starija, pošto brinem o njoj."

Kalida

Kalida ima deset godina i pre dve je ostala bez brata. Bez obzira na bol zbog gubitka, upisala je obrazovni program u zajednici.

„Moj brat je bio na putu za Kabul kada je poginuo u eksploziji", kaže Kalida. „I dalje osećamo bol zbog toga i oplakujemo ga."

„U vreme kada smo mi bili srećni, bili su srećni svi. Sada niko u porodici nije srećan. Kada se setim brata, plačem i osećam se loše.

„Voleo me je i ja sam njega volela. Ponekad smo se igrali, trčali smo. Pomagao bi mi oko škole i kućnih poslova."

Fotografije Endrua Kviltija za Save The Children.