Film: Od sažaljenja do divljenja, invaliditet u srpskoj i jugoslovenskoj kinematografiji
Autor fotografije, Delirium films
- Autor, Kristina Kljajić
- Funkcija, novinarka saradnica
Probuđen iz sna u kojem je igrao fudbal, dečak ustaje iz kreveta uzimajući u ruke drvenu štaku.
„Meni je bog dao sve, imao sam mamu, vredne ruke i jednu celu zdravu nogu.
„Tek kada sam zavoleo fudbal, shvatio sam da su ti ponekad potrebne obe zdrave noge", govori Stanoje, junak iz filma Montevideo, Bog te video, dok sporo hoda ulicama predratnog Beograda.
U „više od sto filmova koji pripadaju jugoslovenskom i post-jugoslovenskom periodu" ima scena čiji su akteri ljudi sa invaliditetom, objašnjava dramaturg Ivan Velisavljević za BBC na srpskom.
„Međutim, filmadžije često nije zanimalo kako ljudi sa invaliditetom zaista žive", kaže on.
Glumica Tanja Đurić dodaje da „društvo ne očekuje da ljudi sa invaliditetom imaju hobije, niti da pozitivno razmišljaju".
„Ukoliko ih ne posmatra kao žrtve, vidi ih kao superheroje", kaže Đurić, aktivistkinja sa invaliditetom, za BBC na srpskom.
Predstava je često stereotipna: oni su ili ogorčeni anti-junaci, ili heroji koji uspevaju da prevaziđu prepreke, ili verni pratioci glavnih likova poput Stanoja.
Obično se biografske priče sa filmskog platna svode na patetične reprezentacije koje kod gledalaca pokušavaju da izazovu osećanje tuge ili sažaljenje, smatra Miloš Dašić, filmski kritičar dnevnog lista Danas.
Stereotipi: Ogorčenost, samoća i tuga
Ranjeni vojnik puzi do bolničkog kreveta u susednoj sobi da bi ubio neprijateljskog oficira, a za njim ostaje krvavi trag.
Ipak, odustaje od ubistva.
Za poentu filma Lepa sela lepo gore Srđana Dragojevića je važno što se vojnik Milan, u tumačenju Dragana Bjelogrlića, predomislio, ocenjuje Velisavljević.
„Samo kada se neprijatelji nađu u istoj situaciji koju je doneo rat, mržnja može da nestane."
Filmski stereotipi, i u Holivudu, i na Balkanu, većinom prikazuju ljude sa invaliditetom kao nesrećne i neprihvaćene junake.
„Ovo su sve projekcije društva", objašnjava Velisavljević.
Autor fotografije, Getty Images
U jednoj od poslednjih scena u filmu Podzemlje Emira Kusturice, zapaljena invalidska kolica, u kojima su zagrljeni ratni profiteri Natalija i Marko, i dalje se kreću, sve dok potpuno ne izgore u velikom plamenu vatre.
„Ratni profiter Marko (Miki Manojlović) postaje invalid i to je primer uspostavljanja poetske pravde, ali je i metafora za socijalni nered u Jugoslaviji", smatra Velisavljević.
Drama ranjenog vojnika koji leži na bombi i ne može da se pomeri predstavlja okosnicu filma „Ničija zemlja" iz 2001. godine.
Situacija je složena, jer ne postoji mogućnost pokretanja i izmeštanja, smatra Velisavljević.
„Reditelji su ove junake uklapali u metafore za ogorčenost i privatne probleme, rat i nesređeno društvo."
Iako se jugoslovenski film trudio da emancipuje gledaoca, prikazi invaliditeta zasnivali su se na predrasudama, kaže Velisavljević.
Invalidnost je podrazumevala svako telesno ili duševno oštećenje koje onemogućava učešće u društvenom životu.
U filmu Bitka na Neretvi iz 1969. godine reditelja Veljka Bulajića, tada nominovanom za Oskara, invalidi su vojnici zaraženi tifusom, ranjenici koje partizani pokušavaju da povedu, ali postaju pretnja po uspeh akcije.
„Ovo je politička metafora o onima koji su preveliki revolucionari i koji državi više nisu potrebni.
„Jugoslavija je želela da kaže da je revolucija stala i nije znala šta da radi sa ljudima koji su želeli da ona stalno traje", kaže Velisavljević.
Senka ili maskota
Dečak Stanoje u filmu Montevideo, Bog te video ima ulogu naratora.
Zbog otežanog hoda, on ne može da igra fudbal ili učestvuje u pobedi, ali može da priča o slavnim danima fudbalske reprezentacije Jugoslavije.
Fudbaleri za njega smatraju da im donosi sreću, pa ga vode na utakmice.
Ovakvi likovi u holivudskim filmovima bili su senke junaka koji su telesno neoštećeni, ukazuje Velisavljević.
„Junak sa invaliditetom je neko ko se po osobinama razlikuje od glavnog junaka.
„On je ili pratilac, ili lik u kom se ogleda tragedija glavnog junaka", dodaje.
Imati fizički invaliditet i biti na sceni često izgleda nespojivo, kaže Tanja Đurić, koja je oduvek volela da imitira i glumi, a tokom studija filozofije se zainteresovala za pozorište.
Kada je pitala da li bi mogla da upiše glumu, rečeno joj je da ne znaju kako bi rešili časove koji zahtevaju fizičke pokrete i vežbe.
Tanja je rešila da se ne obazire na institucionalne prepreke i ubrzo je počela da se bavi performansom i glumom.
„Naučeni smo da su glumac ili glumica prijatnog izgleda i imaju određene i očekivane proporcije tela.
„Često se pitam da li je ono što radim kvalitetno, ili me ljudi podržavaju samo zato što sam osoba sa invaliditetom koja se bavi umetnošću", ističe ona.
Pre nekoliko godina, ona je izvela performans posvećen slikarki Fridi Kalo na Međunarodnom festivalu Uhvati film u Novom Sadu, posebno posvećenom invalidnosti.
„Frida je talenat i poriv da stvara imala i pre nesreće, a popularna kultura je vidi kao heroinu čiji je rad vezan samo za njen invaliditet", kaže Đurić.
Autor fotografije, Maja Tomić/Uhvati film
Invaliditet se posmatra samo kao bolest, a ne obraća se pažnja na sve prepreke koje društvo postavlja, smatra Milesa Milinković, direktorka festivala.
Sama organizacija festivala koji „želi da promeni postojeću perspektivu da su ljudi sa invaliditetom tužni i odsečeni od sveta" nije uobičajena - projekcije filmova su prilagođene, sve se prevodi na srpski znakovni jezik, opisuje ona.
Titlovi se rade u audio, opisnoj i sinhronizovanoj verziji, a svi bitni zvukovi se integrišu u prevode.
„Osobe sa invaliditetom nisu žrtve, ali nisu ni superheroji.
„Zato je bitno da filmovi prikažu realnu sliku", kaže Milinković.
Talasi promena
Autor fotografije, Alamy
Kada je Tom Kruz igrao paralizovanog vojnog veterana u filmu Rođen 4. jula, iako nema invaliditet, nikome to nije bilo čudno.
Ali sada i Holivud zapljuskuju talasi promena, kaže Miloš Dašić.
„Holivudske prakse sada se menjaju, pa junake sa invaliditetom na filmu igraju glumci koji i u stvarnom životu imaju neku vrstu invaliditeta", Miloš Dašić
Takav je film Koda (skraćenica od Child of Deaf Adults, (dete gluvih roditelja) o životu devojčice u porodici čiji članovi imaju oštećen sluh, nagrađen 2022. godine Oskarom za najbolji film i scenario.
Koda je i prvi film u kojem pretežno igraju gluvi glumci i Troj Kotsur je dobio Oskara za najboljeg glumca u sporednoj ulozi.
Autor fotografije, Getty Images
Nagrade
- Koda (2022) - Troj Kotsur je prvi gluvi glumac koji je osvojio Oskara
- Deca manjeg boga (1986) - Oskar za najbolju glavnu glumicu dodeljen je Marli Metlin, prvoj gluvoj osobi koja je osvojila tu nagradu.
- Kišni čovek (1988) - Za ulogu autističnog muškarca, Dastin Hofman je dobio Oskara za najbolju glavnu mušku ulogu.
- Rođen 4. jula (1989) - Tom Kruz je za ulogu paraplegičara Rona Kovika, vojnika ranjenog u Vijetnamskom ratu, nominovan za Oskara.
- Moje levo stopalo (1989) - Danijel Dej-Luis je za ulogu čoveka sa cerebralnom paralizom koji slika i piše jedinim pokretnim udom osvojio prvog Oskara za najbolju glavnu mušku ulogu.
- Miris žene (1991) - Posle osam nominacija, Al Paćino je konačno dobio Oskara za ulogu slepog pukovnika u filmu Martina Bresta.
- Klavir (1993) - Holi Hanter igra nemu ženu koja komunicira sa svetom svirajući klavir. Za ovu ulogu, Hanter je nagrađena Oskarom i Zlatnim globusom.
- Forest Gamp (1994) - Tom Henks je dobio drugog Oskara za ulogu čoveka koji je spletom okolnosti učestvovao u mnogim važnim događajima u Americi u 20. veku.
- Frida (2002) - Glumica Salma Hajek je producirala film o meksičkoj slikarki koja je zbog nesreće u detinjstvu imala problema sa kretanjem. Za ovu ulogu Hajek je bila nominovana za Oskara, a osvojila je Zlatni globus.
Pogledajte video: Umetniksvira hornu levim stopalom
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
