Хачико: Највернији пас на свету пуни 100 година

Слоган на плакату за кинески филм све говори: „Чекаћу те, колико год требало."

Филм представља истиниту причу о Хачику, верном псу који је наставио да чека газду на железничкој станици у Јапану дуго након његове смрти.

Крем-бели акита ину, рођен пре 100 година, овековечен је у свему, од књига преко филмова до култног научнофантастичног анимираног ситкома Футурама.

А кинеско издање, треће после јапанског из 1987. године и филма са Ричардом Гиром у главној улози из 2009. године, хит је на биоскопским благајнама.

Било је и других прича о верним псима, али ниједна није оставила толиког трага у свету као она о Хачику.

Његова бронзана статуа налази се испред станице Шибуја у Токију од 1948, где је узалуд чекао газду десет година.

Статуа је први пут подигнута 1934. године, али је била рециклирана за потребе војске током Другог светског рата.

Ђаци у Јапану уче о Чукен Хачику, односно лојалном псу Хачику, као примеру посвећености и верности.

Хачико представља „идеалног јапанског грађанина" са „безусловном приврженошћу", каже професорка Кристина Јано са Универзитета на Хавајима.

„Веран је, поуздан, послушан власнику, пун разумевања, не ослања се на рационалност и зна његово место у ширем контексту", наводи Јано.

Прича о Хачику

Хачико је рођен у новембру 1923. године, у граду Одате у префектури Акита, првобитној постојбини ове расе паса.

Крупни јапански пси, аките, једна су од најстаријих и најомиљенијих пасмина у земљи.

Јапанска влада их је прогласила државним симболом 1931. године, а некада су обучавани да лове животиње као што су вепрови и лосови.

„Пси аките су мирни, искрени, паметни, храбри и слушају господара", каже Ејетсу Сакураба, ауторка дечје књиге на енглеском о Хачику.

„Ипак, тврдоглави су и неповерљиви према сваком ко није њихов власник", наводи она.

У години кад је рођен Хачико, Хидесабуро Уено, цењени професор пољопривреде и љубитељ паса, тражио је од студента да му нађе штене аките.

После напорног и мучног путовања возом, штене је стигло у породични дом Уенових у дистрикту Шибуја, 15. јануара 1924. године.

Испрва су мислили да није преживео пут.

Према Хачиковом биографу, професору Мајумију Итоху, Уено и његова супруга су га у наредних шест месеци неговали, те је он оздравио.

Уено га је назвао Хачи илити „осам" на јапанском.

„Ко" је почасна титула коју су му доделили Уенови студенти.

Дуго чекање

Уено је путовао на посао возом неколико пута недељно.

До станице Шибуја пратила су га његова три пса, међу којима и Хачико.

Тројка би потом тамо чекала до вечери, када би се Уено враћао.

Унео је умро са 53 године, 1. маја 1925, због излива крви у мозак.

Хачико је био са њим само 16 месеци.

„Док су људи били на бдењу, Хачи је нањушио доктора Уена и ушао у дневну собу.

„Подвукао се под ковчег и одбио да се помери", пише професор Итох.

Хачико је провео наредних неколико месеци са различитим породицама надомак Шибује, али је на крају, у лето 1925, завршио код Уеновог баштована Кикусабура Кобајашија.

Вративши су у област у којој је живео његов власник, Хачико је ускоро наставио свакодневно путовање до станице, по сунцу и по киши.

„Увече би Хачи стајао на све четири ноге код шалтера за куповину карата и гледао сваког путника као да тражи некога", пише професор Итох.

Испрва је представљао сметњу радницима на станици.

Продавци хране би га поливали водом, а мали дечаци би га кињили и тукли.

Међутим, постао је познат широм Јапана пошто је дневни лист Токио Асахи Шимбун писао о њему, у октобру 1932. године.

Људи су сваког дана станици поклањали храну за Хачика, а посетиоци су долазили издалека да га виде.

О њему су писане песме и хаику.

Наводно је 3.000 људи дошло на догађај на ком се скупљао новац да му се подигне статуа, 1934.

Вест о Хачиковој смрти, 8. марта 1935, завршила је на насловној страни многих новина.

На његовој сахрани, будистички монаси су се молили за њега, а држани су и похвални говори.

У наредним данима су хиљаде људи посетиле његову статуу.

У осиромашеном послератном Јапану, скупљено је чак 800.000 јена за нову статуу Хачика.

То је била огромна сума у то време, а данас би износила око 28 милиона долара.

„Кад се данас осврнем на све, имам утисак да је он знао да се доктор Уено неће вратити, али га је ипак чекао.

„Хачико нас је научио вредности очувања вере у некога", написао је Такеши Окамото у новинском чланку 1982. године.

Када је био средњошколац, виђао је Хачика на станици сваки дан.

Сећање на Хачика

Сваке године, 8. априла, испред станице Шибуја се одржава комеморација за Хачика.

Његова статуа често је украшена шаловима, капама Деда Мраза, а у последње време и хируршким маскама.

Његова фигура је изложена у Националном музеју природе и науке у Токију.

Део његових посмртних остатака сахрањен је на гробљу Аојама, поред Уена и његове жене Јае.

Његове статуе су изливене и у Одатеу, у Уеновом родном месту Хисаи, на Универзитету у Токију и Роуд Ајленду, америчкој савезној држави у којој је 2009. сниман филм о Хачику.

Одате је такође ове године најавио низ догађаја у част Хачиковог 100. рођендана.

Хоће ли највернији пас на свету још увек добијати похвале сто година од данас?

Професорка Јано каже да хоће зато што верује је да „Хачиков хероизам" ванвременски.

Сакураба је, такође, сагласан.

„Чак и за 100 година, ова безусловна љубав ће остати непромењена, а прича о Хачику наставиће да живи заувек", наводи.

Одани пас чекао власника испред болнице шест дана:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]