Животиње и природа: Зашто људи немају крзно

Већина сисара, укључујући и наше најближе рођаке, има крзнене капуте. Зашто смо ми онда изгубили наше?

Kада би нека ванземаљска раса дошла на Земљу и постројила људе у врсту заједно са свим другим приматима, једна од првих разлика коју би они могли да примете - уз усправно држање и јединствен начин комуникације - била би очигледно њихова тела без крзна.

Уистину, у поређењу са другим сисарима људи упадљиво немају длаке (са изузетком појединаца). Само још понеки сисари деле ово својство - међу њима су и голе кртице, носорози, китови и слонови.

Али како смо ми заправо завршили тако голи? Да ли нам то доноси неку корист данас? И како онда објашњавамо присуство густе и бујне длаке на неким деловима нашег тела?

Наравно, људи у ствари имају доста длакавих површина: у просеку имамо отприлике пет милиона длакиних фоликула на површини тела.

Скоро све фоликуле на људском телу производе нежнију длакавост, фине, кратке, уфрћкане длаке које расту из плитких фоликула, другачије од дубљих и дебљих, терминалних длака које можемо да нађемо само на глави и (након пубертета) испод пазуха, интимним деловима тела и, углавном код мушкараца, на лицу.

„Технички говорећи, длаке имамо по целом телу, једино што се ту ради о минијатуризованим фоликулама", каже Тина Ласиси, биолошкиња и антрополошкиња са Универзитета Јужне Kалифорније која се специјализовала за науку о длаци и кожи.

„Оне су толико минијатуризоване да нам функционално више не пружају заштиту".

Научници не знају дефинитивно разлог због којег је дошло до промене из гушћег, грубљег крзна у велусну длакавост, а не знају ни када се то догодило. Ипак, неке теорије наводе на оно што је могло да изазове губитак длака.

Најдоминантније мишљење међу научницима је названо хипотезом „хлађења тела", која је позната и као хипотеза саване. Она упућује на растућу потребу раних људских бића за терморегулацијом тела која је била покретач процеса губљења крзна.

У време плеистоцена, Хомо еректус и каснији хоминини су започели упоран лов у отвореној савани - сатима гонећи плен не би ли га изморили и без потребе за софистицираним оружјем за лов које се тек касније појављује међу фосилним остацима.

Овакво исцрпљивање је за њих било ризично због прегревања - па отуда и губитак крзна, што им је омогућило ефикасније знојење и расхлађивање без потребе за одмарањем.

Доказ за ову теорију такође долази из студија које су пронашле окидач за неке гене одговорне за то да ли ће се одређене ћелије развити у знојне жлезде или фоликуле.

„Све те ствари су повезане на развојном путу", каже Ласиси.

„Уколико то посматрамо у комбинацији са неким процесима за које смо могли да закључимо да су повезани са генима који су повећали пигментацију коже, онда са поприличном сигурношћу можемо да установимо да се пре око један и по до два милиона година… десило то да смо изгубили длакавост."

Слична теорија из 80-их година каже да је прелазак у усправан, двоножни положај умањио предности крзна због рефлектујућег зрачења наших тела. Пошто се боље знојимо без крзна, овако је било релативно корисније него са крзном.

Али док ова хипотеза на први поглед изгледа као да има смисла и да би могла да се узме у обзир, она не функционише у неким другим областима, тврди Марк Пагел, професор еволуционе биологије на Универзитету у Редингу.

„Kада проучавате сопствену телесну температуру у периоду од 24 часа, видите да ноћу губимо много више топлоте него што желимо, тако да је последица губљења крзна та да нам све време на неки начин недостаје енергија", каже он.

Он такође напомиње да већи део људске популације већ десетинама хиљада година не трчи за пленом до изнемоглости, па му опет крзно није поново израсло, без обзира на то у колико хладним пределима овог света живимо.

Ласиси, међутим, каже да би хипертермија - абнормално висока телесна температура - вероватно била много већи проблем него хипотермија у екваторијалној Африци у којој су људи еволуирали.

„Чини ми се да је јача тежња да се не прегревамо, него потреба да нам буде топло."

Она такође истиче да многа генетска својства могу да буду каналисана - компликовано је извести еволуцију у супротном смеру - и да су људи, у тренутку када су стигли до хладнијих предела, развили друге технологије које су им чувале топлоту, као што су ватра и облачење. Такође су, верује се, развили и друге психолошке адаптације на хладноћу као што је адаптација на смеђу маст, додаје она.

Пагел и његов колега Волтер Бодмер са Универзитета Оксфорд су 2003. године изнели још једно објашњење за рани губитак крзна код људи и назвали га ектопаразитском хипотезом. Њихов аргумент је био да примат без крзна има и мање паразита, што је била огромна предност.

„Ако се осврнете око себе, ектопаразити су (и даље) огроман проблем у виду мува које уједима преносе болести", каже Пагел.

„А све те муве су обучене да слете и да живе у крзну и да у њега полажу своја јаја…Паразити су вероватно били најснажнија сила у нашој еволуционој историји, а и даље су."

Пагел каже да се још увек „није појавило ништа ново што би нас навело да преиспитамо" ову хипотезу, још од како су он и Бодмер први пут изашли у јавност са њом.

Ласиси каже да она не би искључила могућност постојања и других фактора који су допринули овом губитку.

„Али стварно би требало да се запитамо зашто се ово десило само људима, а не и шимпанзама, бонобо приматима или горилама?", каже она.

„Ја сам склонија фокусирању на хипотезу која би била у стању да нам објасни понашање или миграције које су довеле до тога да се људи раздвоје од осталих мајмуна и зашто су због тога изгубили крзно".

Један од фактора би могла да буде и одећа сачињена од крзна других животиња коју су могли да перу и скидају по потреби. Ово би губитак крзна могло да смести у период од пре 100 - 200 хиљада година, много касније него што нас на то наводи хипотеза о хлађењу, што се базира на првом појављивању људских ваши које живе само у одећи.

Пагел каже да је он склон да поверује да се ова временска процена односи на највећи део крзна, иако „нико то заиста не знa", јер се коса веома ретко фосилизује.

Чарлс Дарвин је, у међувремену, мислио да се губитак крзна одиграо због полне селекције - наши преци су једноставно више волели своје супруге са мање длака. У данашње време, највећи део научника одбацује ову теорију као примарни разлог за губитак крзна.

Али када се бавимо питањем људске длаке, једно очигледно питање се стално понавља: зашто и даље имамо косу на глави, интимним деловима и испод пазуха?

,,Оно што се чини да има смисла је да су људи задржали косу и чак је и одржавали дугачком и коврџавом да би умањили топлоту сунчевих зрака", каже Ласиси која је проучавала ову тему у својој докторској дисертацији (њен рад ће ускоро бити и објављен).

Прецизније, чврсто умотана људска коса има замршену структуру која ваздушне џепове оставља отвореним и дозвољава веома ефектно распршивање топлоте и умањење количине врелине која стиже до саме лобање, каже она.

„Што више простора остане између места које је прво на удару соларног зрачења, дакле врха ваше косе, и онога што желите да заштитите, што је ваша лобања - боље за вас".

Хипотеза о воденом мајмуну

Још једна, невероватна теорија стиже кроз хипотезу о воденом мајмуну која се по први пут појавила 1960. године.

Према овој теорији, мајмуни који су евентуално постали људи су се одвојили од осталих примата тако што су се адаптирали на услове живота у води.

Адаптације које су се појавиле због овог процеса на модерним људима су губитак длака и двоножност.

Шта овде представља проблем?

„Антрополошки, не постоји ни трунка доказа да смо еволуирали на плажама или у близини вода, то јест да смо уопште имали ову водену фазу", каже Пагел.

„На жалост".

Други научници указују на то да полу-водени сисари, попут видре или воденог пацова имају екстремно дебело крзно, па се онда поставља питање зашто би људи у таквим условима губили своје крзно?

Што се тиче стидних длака, као и оних испод пазуха, Ласиси сматра да се ради или о успутном производу еволуције или потенцијалном остатку који смо наследили од предака примата који су користили феромоне у циљу међусобне комуникације.

Феромони су хемикалије које животиње излуче, попут секретом и тако утичу на понашање других појединца, постоје алармни или сексуални феромони, али нема ниједног солидног доказа да људи данас то користе.

Без обзира на то шта је изазвало губитак људског крзна, једно је врло вероватно: то се десило у исто време када су рани људи стекли тамну пигментацију коже, тамо где су раније длаке на телу биле неопходна заштита од УВ зрачења.

„То је једино логично закључивање", каже Ласиси.

„Могуће је да су неки људи једноставно почели да се рађају са телима која су била без длака, а да је затим уследила адаптација у тандему са стицањем тамније коже код неких људи. А могуће је и да је дошло до постепене редукције длакавости која се одигравала у складу са постепеним повећањем пигментације коже."

Иако је интересантно разматрати начин на који смо изгубили крзно, то је све мање релевантно у односу на живот који водимо данас. Ипак, истраживања показују да такво сазнање може да има импликације за оне људе који се суочавају са нежељеним губитком косе - ћелављењем, губитком косе услед хемиотерапије или других поремећаја који узрокују губитак косе.

Почетком ове године Нејтан Kларк, генетичар са Универзитета Јута и његове колегинице Аманда Kовалчик и Марија Чикина за Универзитета Питсбург, прегледали су 62 сисара, међу њима и људе, не би ли пронашли генетске промене које су сисари без крзна међусобно делили до губитка свог крзна.

Установили су да људи имају гене за крзно које прекрива цело тело, али да наша генска регулација тренутно спречава њихово испољавање.

Утврдили су и да врсте које губе длакавост то раде упорно мењајући исти сет гена, као и неколицину нових гена који учествују у том процесу.

„Неки од тих (нових) гена још увек нису третирани, јер се људи нису много бавили генским тестирањем присуства или одсуства длакавости у прошлости", каже Kларк.

„Они би могли да буду главни контролори који би неком манипулацијом могли да у будућности омогуће стимулацију раста косе".

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]