Музика: Кајли Миног о почецима, изолацији, омиљеној Кајли ери и новом албуму

Кајли Миног је у сталном покрету.

Још од првог телевизијског појављивања у аустралијској сапуници Саливенови са 10 година, развила се од глумице у поп звезду, па модну икону, дечју списатељицу, чланицу жирија у емисији за таленте, па чак и успешну дизајнерку кућног ентеријера.

Њену каријеру дефинишу радозналост и немир. Чак и у музици, области у којој је најпознатија, она је балансирала мега-поп хитове као што су Better The Devil You Know и Can't Get You Out Of My Head са експерименталнијим нумерама као што су Slow или Cherry Bomb.

Али током читавог тог времена, Кајлина најјача страна био је весели, ескапистички диско. То је прва музика у коју се заљубила, као дете средином седамдесетих у Мелбурну, дуго пре него што је почела да гаји идеје да и сама постане поп звезда.

„Кад сам имала осам или девет година, држала сам замишљене концерте Аббе у својој соби са пријатељицама", рекла је за часопис Смеш хитс 1988. године. „Облачиле бисмо хаљине и претварале се да смо Абба и скакутале по мојој соби или дневној соби и певале у четке. Увек сам била она плава."

После флерта са кантри музиком на последњем албуму, Golden, Кајли је обновила љубав према плесном подијуму за своју 15. плочу - пригодно насловљену Disco.

Иако је за њу почела да пише песме још прошле године, плоча је била далеко од завршене кад је кренула изолација у марту. Одједном је морала да претвори лондонски стан у привремени студио, окруживши се ћебадима, јорганима, па чак и сталцима с одећом како би могла да сними вокале у изолацији.

Али некоме ко је у непрестаном покрету, ко је једном изјавио: „Или се стално негде крећем или спавам", карантин је тешко пао.

„Тешко је закопати дубоко по себи и остати позитиван", каже она. „И имала сам тренутак, током прве изолације, кад сам морала да признам некоме да ми је тешко", каже.

„И, заправо, да нисам била у прилици да радим на албуму, можда би се све пошло по злу."

Наравно, Disco није суморна контемплација на тему последица глобалне пандемије. Као и Дуа Липа и Лејди Гага, које су почетком године објавиле албуме у диско ритму, Кајли обожаваоцима даје 40 минута веселог ескапизма.

„Највећи део ове године говорио је о повезивању међу људима, или његовом одсуству, тако да ми је стварање нечег чији је смисао да допре до људи дало велику мотивацију", каже она.

Говорећи из лондонског стана два дана пре објављивања плоче, Кајли је говорила и о „опхрвљујућем" искуству наступања на Галстонберију, њеној напуштеној каријери флаутисткиње и томе која јој је Кајли ера најомиљенија.

Диско је нешто на шта сте се позивали током читаве каријере, још од Step Back In Time. Како се осећате кад закорачите на плесни подијум?

Зависи на који плесни подијум и које вечери. У овом тренутку то је кухињски диско, тако да то тражи мало маште!

Али мислим да је диско место где можете да се изразите и место на ком можете да се изгубите или да се нађете. Кад осветлите диско куглу, светло постаје бесконачно. Оно вас обоји и утиче на вашу личност у том тренутку у времену. И та ноћ можда неће трајати вечно, али мислим да је идеја диска као места за бекство и заборав нешто што свако од нас има усађено негде у себи.

Овај пут сте написали неке филозофске текстове. Шта је инспирисало стих: „We're all just trying to find ourselves in the storms that we chase"?

Највећи део те песме, „Say Something", био је ток свести - али чврсто верујем у тај стих. Понекад се запитате: „Зашто ово радим? Зашто то радим себи?" Или „Ово можда није најбезбеднији пут даље", али мислим да себе проналазимо управо док пролазимо кроз тешка времена.

Какве су то ситуације за вас? Кад сте ризиковали највише бринући се за исход?

Их, све време! Можда ће звучати вештачки, али ствари као што су немање правог запослења кад сам завршила школу или сан да постанем глумица. Пријавила сам се за социјалну помоћ, али никад нисам добила први чек зато што сам у међувремену добила глумачку улогу, а онда сам напустила најгледанију серију [ТВ сапуница Комшије] да бих се бавила музиком, па сам онда испробавала различите жанрове у оквиру властитог поп света. Модни гафови - свакако је било много тога.

Можда то нису неки ризици са много дубине или тежине - али јесу ризици који мењају правац вашег живота.

Последња нумера на албуму, „Celebrate You", говори о ослањању на пријатеље за подршку. Је ли то било инспирисано изолацијом?

Та песма је написана неколико дана пре изолације, тако да смо већ знали да нам се нешто спрема. Знате, владао је осећај нелагоде у ваздуху и били смо свесни - други аутори и ја - емоција које нас обузимају и да желимо да чувамо једни друге.

Текст песме се обраћа некоме по имену Мери. Је ли то неко из вашег живота?

То је заправо потекло из „импровизованог мумлања" да би се пронашла права мелодија. Али Мери јесте сви ми. Она је свако коме је потребан загрљај или мало сигурности.

Увек замишљам ту песму као последњу пуштену пред фајронт у пабу. Читава породица је на окупу и можда је тетка Мери мало више попила. Разне истине су избиле на видело, мало се и плакало, било је много грљења. Сви су плесали, сви су се добро проводили - и ово је сад хлађење, песма за повратак на планету Земљу.

Лепо је слушати вас како причате о процесу писања на овај начин зато што не добијате много заслуга за њега. Можда зато што су они рани хитови потекли из фабрике хитова Сток, Ејткен и Вотермен - али на овом албуму ви сте потписани као коауторка на свакој песми. Је ли вам важно да будете укључени у рад?

Због мене саме, да. Не морам да добијем заслуге - али апсолутно обожавам процес стварања. За мене је то као магија: уђете на сесију без ичега и изађете са песмом. И зато што не свирам инструменте, пишем мелодију и текстове. Морам то да радим са другима.

Али зар не свирате клавир и флауту? Ишли сте на такмичења кад сте били млађи...

Јесам! Знате шта? Још увек чувам оригиналну флауту из средње школе. Био је то веома згодан инструмент - могли сте само да га стрпате у торбу - али нисам наставила са тим.

Онда сам годинама свирала клавир и увек сам се ослањала на слух, тако да знам да читам музику из нота, али веома споро… Дакле, упркос томе што не умем да свирам, јесам музикална.

Кад сте наступили на Гластонберију прошле године, то је постао најгледанији наступ на фестивалу свих времена. Шта вам је пролазило кроз главу док сте излазили на сцену?

Мислим да је главна мисао била: „Аух". Одувало ме је.

У свлачионици се налазила права мала кошница од људи - плесачи, музичари, пријатељи и породица - али истог тренутка кад изађете на сцену, одједном остајете сами. Мислим, имате бенд и плесаче, али на неки начин нисте више укотвљени у луци. Испловљавате на пучину и не знате шта ће се догодити.

Али кад сам се нашла на свом положају на тој сцени и она се окренула… Постоји кадар који је постао гиф или мим и то боље сажима шта ми је пролазило кроз главу него што бих ја могла - јер сам само завртела главом и насмешила се. Било је лудо видети и осетити толико људи.

После тог наступа, рекли сте да не желите да постанете трибјут бенд самој себи и да је Гластонбери био добра прилика да се „обрише табла". Шта сте мислили под тим?

Мислим да нисам желела да се осећам као да је то то. Сматрала сам да има још музике и још нових искустава који ме чекају.

И на неки начин имала сам утисак да је подвучена црта - али нисам желела да та црта буде изнад мене. Желела сам да то буде црта која показује да сам успела, да сам стигла дотле. Желела сам да могу да искористим Гластонбери да ме погура и одведе још даље. Да не избрише ништа од прошлости - тај наступ био је славље свих тријумфа и славље пролазака кроз многе потешкоће и поделити ту историју, ту 30-огодишњу историју са толико људи, била је величанствена ствар.

Размишљам о тој историји и свим тим песмама и свим тим имиџима које сте имали током година. Знам да се обожаваоци жестоко препиру око тога која им је Кајли ера омиљена… А која је ваша?

Ооо. Грозни сте што ме то питате!

Има их толико много и све представљају нешто друго... Заиста, заиста покушавам да одаберем једну - али чим помислим на неку, нека друга ме куцне по рамену и каже: „Чекај, чекај. А шта је са мном?"

Мислим да је једна од ера која је била стварно галактичка сама по себи ера албума Fever [„Can't Get You Out Of My Head", „Love At First Sight"].

Био је то један од оних тренутака кад су се све планете сложиле и све је функционисало - песме, имиџ, временски период. Не знам, дакле, да ли бих је назвала омиљеном, јер могу да пронађем нешто што ми се свиђа у свакој од њих, али одабраћу ту, само зато што је била толико успешна.

Албум Disco је објављен.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]