Зашто нам више нису потребни суперхероји

Док гледате нову сезону Амазонове мрачно-хумористичне суперхеројске серије Момци(Boys), не можете да се не запитате шта значи бити херој данас - уколико ишта значи.

У Момцима, који су адаптација стрип серијала из средине двехиљадитих, постоје „супери" - хероји са супермоћима, изопачени деривати класичних ликова као што су Супермен, Чудесна жена и Бетмен, само под другим именима.

Међутим, они су далеко од блиставих примера племенитости и храбрости - углавном су себичне социопате које је моћ опила.

Ту на сцену ступају Момци, дружина смртних и слабашних осветника који их мотре из сенке и покушавају да их убију. Дакле, њихова мисија је нека врста истребљивања суперхеројских штеточина - прецизније речено, антихероизам.

Они то раде на неспретан, изузетно крвав, урнебесан начин.

Ерик Крипки, продуцент/сценариста/режисер, стрип преноси у непријатно сатирични универзум који подсећа на филмове Пола Верхувена Робокап (1987) и Свемирски војници (1997), два остварења која сипају киселину по толиким холивудским божанствима да је право чудо да су уопште снимљени.

Овде живот не вреди много; ликови се изненада претварају у крваве флеке, а заплет јури даље ни не осврнувши се за њима.

Кад се све сабере и одузме, серија поставља питање - шта радите кад се суочите са људима који, из прилично добрих разлога (новац, моћ, оба углавном стечена преваром или игром судбине), имају комплексе бога?

Ово је тематски актуелно питање у нашем садашњем тренутку супербогатих и популистичких лидера, али можда се одувек налазило високо на списку људских приоритета.

Краљ Лир се пожалио да смо као муве боговима. Можда смо одувек били муве некоме ко има моћ. И какву морбидну фасцинацију имамо ми бубе створењима која нас спљескају.

Прича стара колико и свет

Гдегод да погледате у географском смислу, или ако ствари посматрате кроз историју, чини се да су људи одувек били опседнути херојима и боговима.

Одаберите било која стара народна предања - Беовулф, Махабхарата, прича о Гилгамешу, легенда о Краљу мајмуна, исландске саге, грчки епови, Библија, шинтоизам - и пронаћи ћете неустрашиве хероје који се муче уз помоћ или одмагање богова.

Херој често има мисију да постигне нешто што сви знају да је људски могуће, а кад шокира свакога успехом, буде награђен великим богатством, статусом, а можда чак и прстохватом божанског статуса.

Последњих година су се ови недостижни снови о личном ослобађању и моћи раширили попут заразе глобалном културолошком маштом

Уколико желите академску вивисекцију наше опсесије херојима, само се докопајте неких од класика културолошке антропологије. Главни међу њима је Херој са хиљаду лица (1949) Џозефа Кембела.

Он тврди да митови о херојима многих култура имају заједничку структуру: херој оставља за собом свакодневни свет да би пошао у авантуру која укључује стадијуме сукоба и трансформације, ритуале иницијације, након чега ће бити заувек измењен а можда чак и некако узвишен.

Та доктрина путовања, борбе и трансформације може да вам делује врло познато: у наше време постала је књишки пример сценариста посвуда.

Џорџ Лукас је признао Кембелов утицај на стварање његових (рекао бих ја) пресмешно поједностављених заплета у Ратовима звезда, које покрећу пантомимичарско добро и зло, усредсређени на невиног фармерског дечака увученог у далеке галактичке авантуре током којих схвата да има божанске моћи и да му је судбина да спасе универзум.

Последњих година ови недостижни снови о личном ослобађању и моћи раширили су се попут заразе глобалном културолошком маштом.

У овом тренутку, готово све са елементима фантастике, без обзира на медиј (стрипови, романи, дечје књиге, филм, телевизија, широки спектар сувенира темпираних за објављивање нечега), укључује протагонисту који се бори против непријатеља да би схватио да поседује скривене моћи, што је крајњи израз његове величанствене личности.

А фантастика би сасвим слободно могла да се похвали да је доминантни жанр нашег времена.

У модерна времена, стрипови и графички романи били су очигледна призма кроз коју су се посматрале ове традиције херојства и узвишености.

„Златно доба" стрипова у САД-у тридесетих подарило нам је, испрва, хероје који су се служили искључиво главом, снагом и самодисциплином (Бетмен, један од ретких ових дана који није „супер", претекао је из тог времена), а потом хероје са супермоћима - Супермена, Флеша, Капетана Америку и мноштво других.

Они су практично осветници који користе властите божанске способности за добробит човечанства и против оних који то не раде. На сличан начин је у послератном Јапану процветала традиција манга стрипова и веома успешно се глобализовала, истовремено се фино уклопивши у филозофију америчких стрипова.

Током већег дела своје историје стрипови су били маргинализована уметничка форма, искључиво домен залуђеника.

Међутим, током златног доба у САД, стрипови не само да су се нашироко читали, већ су били и медијум који је дозвољавао велику слободу мисли и истраживао гранична подручја људске психологије кроз жанрове као што су хорор.

Отварали су и дискусију о питањима националног порекла, рода и сексуалности.

Међутим, све се то окончало педесетих, кад су се стрипови нашли на мети културолошког застрашивања које их је оптужило за подривање породице и америчког духа. Многи су остали без посла; они који су преживели пристали су на аутоцензуру и величање „америчких" идеала пристојности и мушкости.

У ери телевизијске претплате на интернету, изникла је нова слобода изражавања која је утрла пут дубљим и мрачнијим ТВ серијама о суперхеројима

И тако је стрип-индустрија кренула да штанцује једнодимензионалне мишићаве мушке ликове који су користили сирову снагу за 'добро', док су женама биле наметнуте улоге украса са маргина.

Чудесна жена, једна од ретких јунакиња која је преживела из раних дана, одувек се облачила на начин који су критичари поредили са Плејбојевом зечицом, минус пуфнасти реп.

Штавише, упркос чињеници да су смештене у хистерично сексуализовани измаштани мушки свет, у овим причама готово да никад није било правог секса.

Како је жанр постао глобални феномен

Присуство аутоцензуре у његовој ДНК учинило је универзум стрипова зрелим за експлоатацију на свим глобалним тржиштима: што мање сексуалних врућих кромпира, што мање непријатне дрчности, лакше је било продати филмове (на пример) у свим културама и што већој демографској групи.

Стога, на пример, нећете видети много геј ликова у филмовима из Марвеловог универзума, јер би то могло да утиче на њихов успех на благајнама.

Руку на срце, нећете видети много икакве сексуалности у тим филмовима, и то из истог разлога.

За то време, Тор, који је у стриповима Бог грома, у филмовима из Марвеловог универзума ражалован је на „Асгарђанина", вероватно да би се избегло да се потенцијално увреде било чија верска осећања.

Последњих деценија стрипови су се разгранали у зрелију уметничку форму - графички роман. Он се бави било којом темом слободно, не бринући се да ли ће дићи непотребну халабуку.

Утицајан пример ове дубље, мрачније врсте стрипа су Надзирачи (1986-7), Мура, Гибонса и Хигинса.

Исто тако, док је телевизија некада била под контролом земаљских мрежа везаних оглашивачима и географским представама о моралу, и стога саме вршиле цензуру на себи, у ери телевизијске претплате на интернету наизглед је испливала нова слобода изражавања.

То је, заузврат, утрло пут дубљим и мрачнијим телевизијским суперхеројским серијама као што су Момци и међу критичарима обожавана ХБО-ова серија Надзирачи, творца Изгубљених Дејмона Линделофа, која је номинована за 26 Емија на додели овог месеца.

Линделофова серија помало је намерно збуњујућа мешавина (његов традиционални стил је навођење на криви траг), али једна од тема која се истиче јесте природа правде и шта значи покушати бити херој и узети је у своје руке. Резултати су изричито вишезначни.

Ова скептичнија дела су, међутим, још увек веома ретка, међу навалом шодера у ком се обожавају суперхероји.

Није тешко увидети зашто смо затрпани стриповским адаптацијама. Оне су златни рудник ствари које телевизијска и филмска индустрија желе: постојећи хероји; јаки, постојећи заплети; ескапизам у изобиљу; и огромно извориште архива које могу слободно да се похарају.

Ако постоје једна ствар у коју директори студија могу да буду сигурни то је да постоји тржиште за приче о херојима и боговима - као што је одувек и постојало.

Образац је древан и универзалан, што значи да на сав глас вришти „глобално тржиште".

И дешава се у измаштаном свету, што значи да било шта непријатно у конкретном политичком смислу може да се прекроји. Док „хероји" из стварног света - на пример, Мартин Лутер Кинг, Емелин Панкерст или Ганди - можда са собом носе сувишан политички баласт, то није случај са Суперменом и Чудесном женом.

Адаптација стрипова и графичких романа постаје експлоататорски жанр, а немилосрдно се крчми наша жеља да имамо хероје на које бисмо се угледали.

Ја сам од памтивека колекционарски залуђеник за стрипове, а чак и ја сам се уморио од данашње неизбежне доминације суперхеројства на телевизији и филму. Адаптације стрипова и графичких романа постају експлоататорски жанр, а немилосрдно се крчми наша жеља да имамо хероје на које бисмо се угледали.

Древни културолошки феномен херојства медијске корпорације суптилно мењају и сервирају нам као „само-откровење", тријумф ега, савршена порука за доба потрошачког нарцизма.

Тони Старк, илити Ајронмен, у Марвеловом филмском универзуму је савршен пример за то - разметљиви супербогати индустријалац и плејбој који је лудачки заљубљен у самог себе и који се упушта у херојство из забаве.

На њега треба да се угледамо? И тај кловн предводи Осветнике, екипу суперхероја који су Земљина главна заштита од навале галактичких зала?

Дизање мита о суперхеројима о ваздух

Брутално заједљив тон Момака погађа у гомилу ових живаца.

Суперхероји у највећем броју случајева имају превише моћи, емотивно су незрели и вечито газе по смртницима.

Хоумлендер, пастиш Супермена и лидер „Седморке", групе хероја која подсећа на Осветнике (или пантеон богова), ташто је и незрело дете с избељеним праменовима које зрачи раздражљивом злобом.

Краљица Мив (Чудесна жена) исказује рудиментарне знаке поседовања савести, али их упорно скрива зато што се плаши Хоумлендера, са ким се чини да има историјат злостављања.

Дип (Аквамен) је згодан као модел, глуп, несигуран и емотивно дисфункционалан, и свој јавни статус користи да сексуално напаствује жене. Блек Ноар (Бетмен) крије се иза језиве маске и мало тога говори.

Седморка, која се бори против злочина и „тероризма", запослена је у мегакорпорацији по имену Вот интернешенел, а која се декларативно бави фармацеутском индустријом, али има више пипака него што могу да се преброје.

Фаталне омашке хероја (као што су бројни људи убијени из непажње као колатерална штета) заташкава Вотово моћно одељење за ПР, које заузврат захтева да се Седморка у јавности представља као блистави примери алтруизма.

У другој епизоди нове сезоне, један суперхерој отворено каже другом: „Живот није ПР стратегија", али то заправо не мисли. Као и у сваком другом бизнису 21. века, ПР машина води главну реч.

„Наличје" је све што је битно. И Вотове деонице на тржишту, наравно.

У једном тренутку у првој сезони наивна нова јунакиња Старлајт (име које свесно алудира на принцезе из дечјих анимираних серија) придружује се Седморки.

Вотово ПР одељење даје јој цинични суперхеројски костим који изгледа као одежда за плес на шипки. Она је ужаснута и одбија да је носи; они јој припрете, она попусти и костим постаје важан део њеног „секси" јавног бренда.

Њено понижење је комплетно; а опет је посејано семе бунтовништва.

Поента је, мислим, да су приче о херојима постале само још један начин да корпорације спусте своје злобне шапе на нашу подсвест и окрену је против нас како би зарадиле новац.

Мета-иронично је то што је Момке наручила мега-корпорација Амазон. Да ли је могуће да они верују у званичну жваку о себи толико да сами себе не препознају на тој слици? Или их можда уопште није брига.

Да ли суперхероји имају будућност у нашем дистопијском добу?

Прича се да Алан Мур није био задовољан Линделофом зато што се овај усудио да прчка по универзуму Надзирача, вероватно из страха да ће његов графички роман могао бити унижен и комерцијализован.

А опет је серија Надзирачи, баш као и Момци, фасцинантна зато што признаје да има нечег ружног у хероизму.

Момци изврћу Кембелове епске моделе заплета на сваком кораку, разоткривајући суперхеројство као блистави маркетиншки концепт који нема везе са људском реалношћу.

Можда је време да се направи места за мало несавршеног хероизма 21. века.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]