Рутгер Брегман: Пандемија корона вируса је „наша прилика да променимо свет“

Ова 2020. година променила је свет какав смо познавали.

Док се корона вирус шири планетом, уништавајући здравље и економију многих земаља, неравноправност, социјална неправда и дугорочне последице системског расизма постали су видљивији него икад.

Многи људи су се побунили - од покрета „Црни животи су важни" до премошћавања родног јаза.

Могу ли онда људи да преокрену ствар и изграде боље друштво на рушевинама пандемије?

Историчар и сензација друштвених мрежа Рутгер Брегман мисли да нам је ово најбоља прилика за то.

„Глупаве филантропске шеме"

Брегманове књиге - поготово „Утопија за реалисте" и „Човечанство" - преведене су на више од 30 језика и читају их милиони људи широм света.

Постао је славан користећи историју да би раскринкао мит о мизантропу - идеју да би људи, кад би им се указала прилика, увек по својој природи одабрали да буду себични и подли.

Уместо тога, залаже се да доброта постане нова кључна вредност човечанства.

Ипак, многи су за њега чули тек када је на Светском економском форуму у Давосу окупљеним милијардерима поручио да прекину са лицемерјем, поставиши због тога преко ноћи светска сензација.

„1.500 приватних авиона долетело је да би слушало природњака сер Дејвида Атенбороа како говори о томе да уништавамо планету", рекао је он збуњено.

У наставку им је поручио да прекину са причом о „глупим филантропским шемама" и да се уместо тога усредсреде на „праве проблеме као што су утаја пореза и чињеница да богати не плаћају оно што би требало."

Свака криза има прекретницу

„Историчари одавно знају да кризе могу да послуже као прекретнице за друштва", каже Брегман за ББЦ.

Говорећи преко Зума из свог дома у Холандији, он за почетак не звучи превише оптимистично.

„Веома је лако замислити како корона криза може да нас одведе веома мрачним путем, историја нам говори да они на власти умеју да злоупотребе кризе."

„Само погледајте већи део 20. века: спаљивање Рахјстага у Немачкој и успон Хитлера... Помислите на 11. септембар, који је за последицу имао два илегална рата, а потом и масовно надзирање грађана од њихове рођене владе…"

Али постоје и добри разлози за надање, будући да идеје које би се пре само неколико година сматрала радикалним сада „прелазе у главни ток".

Ствари као што су „виши порези за богате, нови зелени споразум који би решио климатске промене или увођење универзалног основног прихода како би се искоренило сиромаштво…"

„Пре пет година, ниједна од тих тема не би била на дневном реду", каже он, а сада се „о њима прича међу доносиоцима одлука и политичарима широм света."

Искорењивање расизма, неравноправности и сиромаштва

Брегман каже да је то нека врста парадокса, али често кад мислимо да су ствари горе него икад, то је зато што су оне већ кренула набоље.

„Неравноправност, сиромаштво, расизам… кад видите да постоји незадовољство, то је и тренутак кад почињемо да виђамо помак."

Брегман каже да је то случај и са покретном „Црни животи су важни" у САД и широм света: „Ми можда мислимо да је расизам све гори, али сада говоримо о њему више него икад."

„Расизам је дубоко укорењен у нашем друштву", али кад видимо да га демонстранти широм света осуђују, то онда показује да „постоје разлози за надање: то показује да можемо и треба то да променимо."

Исто важи и за утају пореза.

„Све те мултинационалне компаније, сви ти милијардери, који се шеткају по свету и склањају новац у пореским рајевима", каже Брегман, „нико о њима није говорио пре 15 година", али сада све више и више људи отворено то сматра неетичким и неприхватљивим, „сада све више говоримо о томе и бесни смо."

Схватање ко је важан у друштву

За Брегмана, један од најзанимљивијих момената током пандемије био је када су владе широм света саставиле списак кључних радника.

„Погледате те спискове и запитате се: 'Хеј, а где су хеџ фанд менаџери и банкари?'", каже он.

Било је то јавно признање да су „људи који су стварно битни ђубретари, наставници, медицинске сестре…"

„Људи који често не добијају велике плате или професије које се не сматрају најпрестижнијим, испоставило се да се без њих не може."

Брегман мисли и да би ово могао да буде кључан тренутак за читаву генерацију која бира шта жели да постане кад порасте.

„Могли бисмо да преиспитамо вредност рада. Осамдесетих и деведесетих, за многе младе људе дефиниција успеха можда је била одлазак на Вол Стрит или у Силицијумску долину."

Али данас би млади могли да помисле: „Хеј, могао да радим посао који оставља неки траг. Желим да допринесем друштву нечим вредним."

Фер плата и поштовање

„Овде говоримо о две ствари - о прерасподели поштовања и прерасподели зараде."

А ту је и нешто друго: „Идеја о универзалном основном приходу. Дате свакоме месечни грант који је довољан да се намире основне потрепштине у храни, крову над главом и одећи."

Брегман каже да би то био прави начин да се реши неравноправност, сиромаштво и нестабилност послова.

То би и дало иначе недовољно плаћеним кључним радницима „много више моћи у преговарању", у случају да осете потребу да штрајкују.

„Знамо из недавних истраживања да у модерним економијама око 25 одсто радне снаге мисли да њихов посао не доприноси друштву ничим вредним."

Често ти људи „имају сјајне плате и ишли су на дивне универзитете", а опет нису сигурни чиме то они доприносе, каже он.

„То је право расипање које не смемо да приуштимо. Надам се да би корона криза могла и ту да преокрене неке ствари."

Брегман жели да људи престану да мисле: „Не желим више да пишем извештаје које нико не чита", већ да уместо тога кажу: „Могао бих заправо да урадим нешто са тим својим знањем и талентом."

Генерација која ће променити свет

„Оно чему тренутно присуствујемо је смена генерација", каже Брегман.

Данашњи млади чине „најнапреднију генерацију коју је овај свет икад видео".

„Они су за демократију, они желе промене, они су свесни опасности климатске кризе, они су веома бесни због све веће неравноправности."

Брегман каже да кад би само људима млађим од 40 било дозвољено да гласају, имали бисмо веома другачију сорту светских лидера на власти.

„У Великој Британији, Лабуристи би победили свуда. У САД, Берни Сандерс би био председнички кандидат који би највероватније победио на изборима у новембру."

„Било да сте левичар или десничар, ово је чињеница: та нова генерација стиже и она ће променити све."

„Опстанак бесрамних"

Оно што потпирује младу генерацију, каже Брегман, јесте реакција против актуелне елите и њеног неприхватљивог понашања.

„Елита смишља правила за остале, али та правила као да не важе за њих."

Има неколико примера, каже Брегман.

„Погледајте само шта се десило у Великој Британији са главним владиним саветником Домиником Камингсом. Он је очигледно кршио правила изолације. Али је некако успео да се извуче без оставке."

„То је оно што мислим да може да се назове опстанком бесрамних", каже Брегман.

Он каже да је једна од најфасцинантнијих ствари у вези са људима њихова способност да „потенцијално осете срамоту. То је нешто веома важно што одржава наша друштва на окупу."

„Ми смо једна од ретких врста у читавом животињском царству која има способност да поцрвени. Веома, веома је важно што можемо то да радимо, јер нам то помаже да верујемо једни другима и да сарађујемо", каже Брегман.

„Али кад мало боље размислите о томе, кад сте последњи пут видели некога као што је Борис Џонсон, Доналд Трамп или Жаир Болсонаро да поцрвене у јавности?", каже Брегман.

„Мислим да је веома забрињавајуће што смо изградили политичке системе у којима допуштамо тај 'опстанак бесрамних'. Нисмо више веома добри у контролисању оних на власти", каже Брегман.

„Има много тога да се уради на том плану."

Заборавите оптимизам, суштина је у нади

Уколико би Брегман желео да посаветује неког забринутог петнаестогодишњака, тај савет би гласио овако: „Не мораш да будеш оптимиста. Оптимизам је облик самозадовољства."

Он жели да млади не верују у поруку да ће „све бити у реду".

„То очигледно није тако", каже он.

„Дешавају се неке веома, веома забрињавајуће ствари: климатске промене, изумирање врста…"

И чека нас много посла.

„Мораћемо да урадимо оно што се до сада никад није радило у мирнодопским условима: морамо да извршимо револуцију у нашој економији и да је потпуно трансформишемо за свега пар деценија", каже Брегман.

Шта, онда, можемо да радимо?

„Мислим да смемо да се надамо. А нада је нешто веома другачије од оптимизма."

„Њена суштина је могућност промене. Она те нагони на делање и да постанеш део решења", каже Брегман.

„А има много разлога за надање: само погледајте последњих пет година. Шта смо све видели? Видели смо највећи покрет за климатску правду у историју, који је покренула 16-годишња Швеђанка. Видели смо огромне протесте због расизма у САД, највеће које сам видео у свом животном веку…"

„Цајтгајст се мења и ми улазимо у другачију еру, и у науци и у друштву", каже он.

„Наша тајна супермоћ као врсте је сарадња", каже Брегман, „а то је оно што се управо дешава."

„Цинизам више није у моди. Нада јесте."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]