Чернобиљ: Како су се на Куби лечила деца погођена нуклеарном катастрофом

„Нисам се осећао као да сам у болници. Чак су и болеснија деца уживала."

Украјинац Роман Герус добро се сећа живота након катастрофе.

Нуклеарни реактор у електрани у Чернобиљу експлодирао је 26. априла 1986. године - та прича препричана је у популарној телевизијској серији Чернобиљ.

Герус је после несреће послат на Кубу на лечење. Више од 23.000 деце погођене несрећом лечено је на Куби.

Програм који је финансирало кубанско министарство здравља започео је 1990. и трајао до 2011. године.

Кубанске и украјинске власти саопштиле су у мају ове године да намеравају да наставе ово партнерство, додуше у нешто мањем обиму.

Близу мора

„Ишао сам на Кубу три пута", рекао је Роман Герус за ББЦ.

„Први пут сам био на Куби када сам имао 12 година и остао сам тамо шест месеци. Потом сам провео још три месеца на Куби кад сам имао 14 година. Последњи пут када сам био тамо, имао сам 15 година и остао сам само 45 дана."

„Сваки пут је било другачије, али сам сваки пут уживао. Имам драге успомене на све то и волео бих да се вратим на Кубу да покажем острво мојој породици", објаснио је Герус.

Беле тачкице

Герус је говорио о лепоти места на које је послат да се опорави од болести коже за коју верују да је последица несреће у Чернобиљу.

Герус данас има 27 година. Није био рођен кад се експлозија догодила, али је његова породица живела близу нуклеарне електране.

„Кад сам имао 10 или 11 година, доктори су пронашли некакве беле тачкице на мојој кожи. Радило се о витилигу."

„Покушали смо лечење у Украјини, али су ми лекари рекли да су ми потребни веома скупи лекови, а да не могу да гарантују да ће ми помоћи", присећа се он.

„А онда је неко испричао мојој мајци за кубански програм. Испочетка није поверовала у њега, јер јој је речено да је све бесплатно."

„Чекали смо пола године када смо изненада примили позив, рекли су нам да полазимо за две недеље. Моји родитељи су се бринули зато што је Куба далеко, а ја сам био веома млад, али смо одлучили да то урадимо."

Више од 25.000 пацијената

Герус је стигао у Тарару, морско летовалиште 30 километара источно од Хаване.

Некада дестинација на којој су летовали имућни Кубанци, Тарара је постала седиште неколико дечијих и омладинских кампова после кубанске револуције из 1959. године.

Овде су кубанске власти угостиле хиљаде пацијената из програма за децу Чернобиља између марта 1990. и новембра 2011. године.

Програм је похађало укупно 26.114 људи - 84 одсто њих деца - према статистици кубанске владе. Пацијенти су углавном били из Украјине, Русије и Белорусије.

Иницијатива је успела да преживи чак и озбиљне проблеме са којима се суочавала Куба деведесетих година после распада СССР-а, главног савезника ове острвске земље.

Различите болести

Комплекс Тараре имао је домове да угости децу и њихове пратиоце, две болнице и клинику, као и школе, паркове и позориште.

Налазио се на само 15 минута од плаже дуге 2 километра.

Пацијенти су патили од различитих типова болести, од канцера до церебралне парализе, као и деформација, болести варења и психолошких поремећаја.

Програм су водили лекари Хулио Медина и Омар Гарсија, а он је класификовао децу у четири групе:

Две зоне

Украјинка Кристина Костенетска, која је учествовала у програма кад је имала 12 и 13 година, припадала је четвртој групи.

„Ишла сам на Кубу 1991. и 1992. године", рекла је Костенетска за ББЦ.

„У оба наврата остала сам тамо 40 дана. То је период који људско тело захтева да би се опоравило од ниске дозе радијације."

Костенетска је објаснила да је Тарара имала две специфичне зоне: једну за децу са озбиљнијим здравственим проблемима и другу одређену за децу која су била мање болесна, али која су се налазила у близини Чернобиља.

„Живели смо у малим кућама у којима је било смештено 15 деце. Нисмо имали конкретно здравствено лечење, већ су нам стално проверавали вид и водили нас код зубара", присећа се она.

Она се сећа „невероватног мора, залазака сунца и сладоледа."

„Али било је ту и деце са озбиљним здравственим проблемима."

„Нека су имала витилиго и морала су да носе дуге рукаве на сунцу. Али кубанско време је излечило неку од ове деце и убрзало опоравак друге."

На сунцу

Роман Герус један је од оних који су се опоравили.

„После другог одласка, све беле тачкице су нестале. Узимао сам неке лекове, али сунце је било најбољи лек", сматра он.

„Пуно смо пливали. Одлазак на плажу био је део лечења. Увек смо желели да идемо", рекао је Герус.

Контроверза око селекције

Међутим, Дијана Куришко из ББЦ-јевог сервиса на украјинском, објашњава да је постојала извесна контроверза око процеса избора деце.

„Ја сам одрасла у мање контаминираној области, али се јасно сећам последица чернобиљске катастрофе", објашњава Куришко.

Ова новинарка истиче да се несрећа десила у време тешке кризе у Украјини. Породице нису могле да приуште да деци купују авионске карте за места на којима би могла да се опораве од последица радиоактивности.

„Кад је обелодањен програм кубанске владе, људи су мислили да ће моћи тамо да пошаљу децу."

„Али имали сте среће ако би ваше дете отишло. Није најјасније на који начин су бирани учесници. Многа деца нису баш потицала из скромних домаћинстава."

Упркос томе, перцепција програма у Украјини и другим бившим совјетским републикама веома је позитивна.

„Имао сам прилику да се уверим да је ситуација у којој се налази кубански народ веома тешка. Било је много сиромаштва, али су они и даље били веома љубазни према нама, од радника у кухињи до лекара", каже Герус.