Теретане без мушкараца помажу Туркињама да остану у форми

Бедрије Хулија је власница највећег турског ланца теретана у којима тренирају само жене. Теретаном управљају жене, само жене су и запослене, па осим тога што помаже женама да воде рачуна о здрављу, Хулија такође отвара радна места. Али да ли одвајање полова помаже женама или продубљује јаз?

Пише Нејран Елден, новинарка ББЦ Турска

„Крени у теретану, среди линију... живи срећно", исписано је на постеру испред Б-Фит теретане у Умранију, конзервативном делу Истанбула.

На мањој налепници, руком је исписано „забрањен улаз мушкарцима".

Ово је један од 220 Б-Фит центара у Турској - највећег ланца теретана у држави, и броји 650.000 чланица. Многе жене које сада тренирају овде, пре тога се нису бавиле никаквом физичком активношћу, а током година су заједно потрошиле око 600.000 килограма.

Бедрије Хулија је покренула ланац 2006. године, након што је посетила једну теретану за жене у Америци. Боравак тамо јој се толико допао да је помислила „Можда нам баш овако нешто треба у Турксој."

Људи су јој испрва рекли да неће успети.

„Рекли би 'Нема шансе, жене у Турској не тренирају'", каже. „Али ја не посматрам ствари на такав начин, већ управо у томе видим прилику".

Хулија је уочила да је већина спортских објеката у Турској - било да је реч о фудбалским клубовима, салама за билијар или теретанама - подређена мушкарцима. Разговарала је са стотинама жена и открила да су три главна разлога због којих не вежбају недостатак времена, новца и одговарајућих просторија.

Зато је осмислила модел који је елиминисао све потешкоће. Чланарина у теретани није висока, осмислила је брз програм вежбања од само 30 минута, а решила је да у сваком крају Истанбула отвори једну просторију за вежбање.

Ланац функционише на принципу франшизе - власнице теретана су жене и запошљавају искључиво жене, што је јако значајно у држави у којој само 34 одсто жена има посао, а још мањи проценат води сопствени бизнис. Свега девет одсто турских предузетника чине жене.

„У Турској су многе жене изоловане и не излазе", каже професорка Нилуфер Нарли, социолошкиња са универзитета Бехчесејир, која се бави истраживањима присутности жена у спорту.

„Проводе много времена само гледајући телевизор, али потребна им је активност. Бављење спортом је важно за здравље, лично задовољство, али и упознавање других људи."

„Многе жене у Турској се и данас суочавају са традиционалним и религијским ограничењима. Њихови очеви, браћа, мужеви и вереници могу да им кажу да за њих није добро да се баве спортом, а многе жене немају услове за рекреирање и дружење."

Гојазност је растући проблем у Турској и жене имају дупло веће шансе за гомилање вишка килограма од мушкараца. Према истраживању које је спровело Министарство здравља Турске, 20.5 одсто мушкараца и 41 одсто жена је гојазно. Према подацима Светске здравствене организације, Туркиње су најгојазније међу женама у Европи.

Жене са вишим примањима и оне млађе, чешће се одлучују за бављење неким спортом. И иако некима не смета да вежбају у класичним теретанама, није им пријатно да то раде у присуству мушкараца.

Хулија је желела да допре до што већег броја жена. Тако је схватила да нема другог избора, осим да отвори теретане само за жене.

„Жене не би толико често долазиле уколико је теретана универзална", каже Хулија. „Мушкарци који их окружују - муж, отац или чак син - не би им дозволили да иду. А желела сам да их видим у теретани."

Сеида Коц је почела као обична чланица, а сада је власница три теретане.

„Одувек су ме занимали спорт и здравље, али нисам могла да тренирам, јер нисам могла да нађем теретану којој се осећам пријатно.Такође, мушкарци у Турској могу да буду љубоморни и забране женама да иду на одређена места. Мој муж је такав", каже Сеида.

„Овде могу да се облаче како желе. Конзервативним женама попут мене је ово јако важно. Постоје и оне које би отишле у универзалне теретане, али не желе да их мушкарци заглеђују. Неке се не осећају пријатно ако откривају тело, због тога долазе овде."

Унутрашњост изгледа другачије од уобичајених теретана - нема телевизора, трака за трчање и веслање - заправо, нема ничега што ради на струју. То смањује трошкове.

Уместо тога, хидрауличне машине су поређане у круг. Инструкторка стоји у средини и показује вежбе. Неке чланице чак и доводе децу - у теретани се налазе играчке и књиге за њихову разоноду.

Редовни доласци могу да представљају проблем женама, објашњава Сеида, која води рачуна о чланицама.

„Ако неко изостаје више од три дана заредом, позовемо и питамо 'Где си? Зашто не долазиш?'"

„Ја сам добијала такве позиве и свидело ми се. Помислила сам 'Ох, ови људи воде рачуна о мени'".

Али нису сви одушевљени идејом о теретанама за жене.

Гулсум Кав, докторка и активисткиња у борби за женска права, мисли да одвојене теретане могу да изазову контраефекат.

„Ово одваја жене из друштва", каже. „Као жене, боримо се против сличних случајева раздвајања, попут искључиво женских тржних центара или розе јавног транспорта за жене."

„Жене би требало да вежбају у истим просторијама са мушкарцима, а да се притом не осете угрожено или злостављано. Одвајајући жене од мушкараца, ми не мењамо понашање мушкараца, можда чак и хранимо њихову жељу за малтретирањем и због тога је ово опасно."

Када сам у недељу упитала људе у парку за мишљење, неки су се сложили с њом.

„Због чега да буду само за жене? Па неће вас појести", насмејала се једна жена. „Ми смо сви људи, не треба да се одвајамо."

Али Бедрије Хулија верује да она оснажује жене кроз вежбање.

„Када жена почне да ради нешто због ње саме, због њеног здравља, изгледа, почиње да говори на другом језику - види ствари из другачијег угла. Она више никада неће бити иста жена", каже Хулија.

Исто мисли и тридестдеветогодишња Бенгу Танјел, која вежба већ три године.

„Јако сам срећна, а срећна жена значи и срећна породица. Некада се вратим кући плешући, а ћерка ми каже 'Мама, остале маме се не враћају кући насмејане, али ти дођеш и плешеш са мном'", каже Бенгу.

Хулија је током година сведочила како редован тренинг има позитиван ефекат на ментално здравље.

„Жене које крену да тренирају су испрва депресивне, али после неколико недеља изађу из депресије", каже Хулија, која припрема докторат на ову тему и додаје да исте лекције и сама примењује.

„Тренирам сваког дана, као и што перем руке. Ако желите добар, здрав живот, морате да се крећете."