Србија и продаја оружја: Слободан Тешић у 500 и 700 речи
Или су најневидљивији или су најраскалашнији - овако је трговце оружјем описивао познати британски писац шпијунских трилера Џон Ле Каре. Бивши агент британске обавештајне службе МИ 6 је свакако у праву - ови најчешће озлоглашени бизнисмени или владају медијским небом или се о њима зна једва нешто више од имена.
У овој другој групи је Слободан Тешић из Србије, човек ког је, на Међународни дан борбе против корупције, америчко Министарство финансија означило као „једног од највећих трговаца оружјем и муницијом на Балкану".
У извештају „Казнене санкције за корупцију и мрежу материјалне подршке" још је неколико држављана Србије који су посредно или непосредно повезани са Тешићем. те су због умешаности у трговину оружјем и корупцију стављени на такозвану „црну листу".
Из адвокатске канцеларије Томановић, дан касније, саопштили су да их је Тешић ангажовао да - заједно са адвокатима америчке фирме Вилмер Хејл - покрену поступак „делистирања пред Министарством финансија САД".
„Достављена правна и финансијска документа заједно са форензичком експертизом у потпуности потврђују да је пословање Слободана Тешића у складу са важећим стандардима и нормама и оповргли су тврдње о наводном постојању коруптивних и незаконитих елемената", наводи се у саопштењу у ком пише и да се против овог трговца оружјем води „регионално оркестрирана кампања".
Тешић је и у Србији поново доспео у жижу јавности након што је недељник НИН објавио да је његова компанија један од највећих дужника фабрике наоружања Крушик, а Александар Обрадовић, узбуњивач из Крушика, изнео податке о трговини оружјем у којима се помиње и његово име.
Његово име је сада познато многима, али не и лик - сем мутне фотографије непознатог аутора која кружи интернетом, и потернице Интерпола која се више не може наћи на сајту ове организације, Тешић би вероватно незапажено прошао улицом.
Слободан Тешић у 500 речи
Рођен је у Кисељаку у Босни и Херцеговини 1958. године, а током ратова у бившој Југославији 1990-тих се преселио у Србију где је почео да тргује оружјем.
Тешић је од 2003. био на листи Уједињених нација за забрану путовања због кршења санкција за извоз оружја у Либерију. Тада се његово име први пут појавило у јавности.
У извештају УН пише да је Тешић 2001. и 2002. године продавао оружје Либерији преко његове тадашње компаније Темекс. Тешић је, међутим, тврдио да никада није био у Либерији.
Рекао је да је мислио да је оружје намењено Нигерији, због, како је навео, претходних договора са једном тамошњом компанијом, али тамо није завршило. Наводно је фалсификован податак о крајњем кориснику, тврдио је Тешић. ББЦ је ову аферу обрадио у документарном филму „Трговина оружјем" 2003. године.
Према том документу, у посао је био укључен и Орхан Драгаш, данашњи директор Међународног института за безбедност. Касније је утврђено да су Тешић и Драгаш неколико пута боравили у Монровији, главном граду Либерије.
Мрежа за истраживање криминала и корупције (КРИК) објавила је да је Тешић 2013. године, након ступања Српске напредне странке на власт, склоњен са црне листе УН, а тадашњи министар спољних послова Иван Мркић му је доделио дипломатски пасош.
КРИК пише и да је његовој фирми Партизан Тек 2015. године изнајмљена државна вила у Дипломатској колонији на Дедињу, што је открио Савета за борбу против корупције.
„Његова ћерка Данијела је била на листи СНС-а на парламентарним изборима 2012. године, након чега се запослила у Министарству спољних послова", пише КРИК.
Тешићево име се нашло и у депешама које је објавио Викиликс.
„Постоји дугачка листа злочина који су у вези са овим човеком и снабдевање оружијем Ирака, Либерије и терористичких режима," наводи Викиликс и додаје да је 2005. године Тешић покушао да уђе у Бугарску, али да је враћен због тога што се тада налазио на УН листи забране путовања.
Према подацима америчког министарства, он тренутно поседује или директно контролише трговинска предузећа Партизан Тек и Техноглобал Системс , регистроване у Србији и Charso Limited и Grawit Limited са седиштем на Кипру.
„Да би обезбедио пословне уговоре са различитим земљама, а у вези са оружјем, Тешић је директно или индиректно давао мито и пружао финансијску помоћ", стоји у саопштењу америчког министарства.
Иако је на „црној листи", Тешић се и даље бави трговином оружјем и послује као тихи партнер у компанијама којима индиректно руководи и поседује.
„На тај начин, Тешић и даље контролише многе, ако не и све аспекте пословања тих компанија, укључујући и посредовање у договорима и учешће у новим пословним приликама, ослањајући се на поуздане сараднике да потпишу уговоре и да се појаве на свим јавним документима", додаје се у саопштењу.
Кипарски дневник Сајпрус мејл писао је 2018. године да су обе компаније и даље „активне", те да се налазе на истој адреси у Лимасолу. Једна је основана 2010, а друга 2012. године, за обе је као „пословна активност" наведен „увоз оружја и муниције" а деле адресу са тада већ неактивном компанијом Moon Storm Enterprises која је у прошлости такође повезивана са Тешићем.
Слободан Тешић у 700 речи
Иако је скинут са листе Уједињених нација, Тешић је на „црној листи" Сједињених Држава освануо 21. децембра 2017. године, када су му изречене санкције, а он означен као „највећи трговац оружјем и муницијом на Балкану".
Због тога је, како наводи истраживачка мрежа БИРН у марту 2018, почео да лобира да његово име буде уклоњено са ове листе. За те потребе, Тешићев правни заступник у Америци ангажовао је Sonoran Policy Group Inc из Вашингтона.
Америчка медијска кућа ЦНН је објавила да је ова компанија радила са сарадницима председника САД-а Доналдом Трампом.
Тешић је и на „црној листи" ОФАЦ-а, департмана америчког министарства финансија задуженог за спровођење трговинских и економских санкција против држава, режима и појединаца који су повезани са тероризмом, трговином наркотицима и оружјем.
У дипломатским депешама из децембра 2009 које је објавио Викиликс пише да је Тешић „потписао је уговор вредан 78 милиона долара са јеменским министром одбране почетком октобра 2009. године, чија је реализација планирана за јануар 2010, према наводима бугарске амбасаде у Сани".
У њој стоји и да су у уговору наведени детаљи пошиљке која је садржала муницију за малокалибарско оружје, муницију за тешку артиљерију, снајперске пушке, опрему за минирање, противваздушне пушке и хаубице.
Ове послове је наводно обављао преко његове кипарске фирме Moonstorm Enterprises LTD, а у њима је учествовао њен извршни директор Горан Андрић, као потписник уговора склапаних у Јемену.
Андрић, Тешићев најближи сарадник и заступник у разним међународним пословима, нашао се на листи америчког министарства објављеној у понедељак.
Поред њега је ту и Небојша Шаренац, Тешићев нећак и један од најближих сарадника, такође се у саопштењу наводи као генерални директор фирми Technoglobal и Partizan Tech, уз директну или индиректну повезаност у власништву или контроли и компаније Melvale Corporation.
Тешић је према, писању Истиномера, био протагониста још две афере у првој деценији овог миленијума.
Прва се догодила 2005. године када је подигнута оптужница против директора маркетинга компаније Застава оружје Радета Громовића због злоупотребе службеног положаја која је наводно донела добит Тешићевој фирми, а тицало се извоза оружја у Нигерију.
Након тога, 2009. године, БИА обуставља извоз оружја у Либију јер се сазнаје да је у посао укључена фирма Мелвале чији је комерцијални директор тада био управо Слободан Тешић.
Само пар година касније, према истраживању Инсајдера, сазнало се да је Тешић је био један од учесника састанка између званичника министарства одбране Србије током посете либијске делегације коју је тада, 2013. године, предводио Калед ал Шариф, заменик министра одбране ове земље за кога се касније испоставило да је био повезан са Ал Каидом.
Делегација Либије је посетила и Тешићево предузеће Партизан Тек. Пет месеци касније, Министарство трговине издало дозволе за извоз оружја у Либију, што значи да су посао одобрила министарства одбране и спољних послова, а да се нису противиле ни безбедносне службе, наводи Инсајдер.
Тешића таблоиди помињу и као једног од преговарача за ослобађању двоје запослених у српској амбасади у Либији, отетих док су се у конвоју возили са тадашњим амбасадором Србије у овој земљи, Оливером Потежицом, и његовом породицом од Триполија ка Тунису у новембру 2015. године.
Слађана Станковић и Јовица Степић су погинули у фебруару 2016. године, наводно у америчком бомбардовању Сабрате, где су их отмичари држали.
Министар спољних послова Србије Ивица Дачић је тада изјавио да његов ресор и безбедносне службе нису имале никакав контакт са отмичарима, као и да никада нису добили њихове захтеве.
„Разни наводни посредници су се јављали породицама, али ниједан од њихових наводних захтева, било да је реч о финансијама, оружју или свакаквим другим темама, никад није могао да буде потврђен са либијске стране, тако да се о томе никад није ни могло разговарати", рекао је Дачић.
Радна група Министарства спољних послова Србије још увек није објавила извештај како су и зашто двоје службеника амбасаде отети и где су и када погинули, известила је телевизија Н1 2018. године.
Мариника Тепић, потпредседница опозиционе Странке слободе и правде, у октобру је поновила наводе Инсајдера, изјавивши да је „Тешићева фантомска фирма са Кипра посредовала и тој трговини".
„Годину и нешто дана касније, страдали су Слађана Станковић и Јовица Степић, а 2017. и Оливер Потежица", рекла је Тепић и позвала председника Србије Александра Вучића - министра одбране Србије 2013. године - да одговори „због чијих интереса су они страдали и зашто наше тужилаштво није реаговало."
* ББЦ није одговоран за садржај других сајтова.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]
