Закон о пресађивању органа: Могу да бирам да ли ћу бити давалац

„Телефон за јетру" Славице Обрадовић зазвонио је само једном. Чекала ју је јетра.

Након четири године на листи чекања и 20 година лечења, позвали су је из Ургентног центра.

И рекли да у року од 15 минута мора да буде у болници.

Овај сценарио је задесио само најсрећније од више од 1.000 грађана Србије, колико их тренутно чека на трансплатацију.

Нови Закон о пресађивању људских органа, усвојен данас у Скупштини Србије, то може да им олакша. Њиме је сваки грађанин Србије потенцијални давалац.

Буку због закона подигао је посланик СНС Александар Мартиновић, када је изјавио да „човек након смрти више није власник било чега па ни својих органа". Ипак, министар здравља Златибор Лончар тврди да сваки грађанин може да забрани да се његови органи донирају.

Исто може да уради и његова породица.

Закон о пресађивању органа предвиђа да су сви грађани потенцијални даваоци органа, осим уколико се томе изричито не успротиве обраћајући се Управи за биомедицину.

Људски органи са умрлог могу се узети ради пресађивања ако се пунолетан пословно способан давалац пре смрти томе није усмено или у писменом облику успротивио, односно ако се томе у тренутку смрти није изричито успротивио родитељ, супружник, ванбрачни партнер или пунолетно дете умрлог.

Одредбама закона прописано је формирање републичке листе чекања за примаоце људских органа, који ће се на њу уписивати без дискриминације и под једнаким условима за сваку особу за коју је постављена индикација за пресађивање органа, односно ако је медицински оправдана.

„Она се пробудила са јетром, ја без ње"

Чим је Славица завршила са позивом, уплашила се.

„Спустите ту слушалицу и нисте свесни да коначно добијате јетру", говори 44-годишња Славица.

„Створите се у Ургентном, а испостави се да су за исти орган звали још два или три кандидата".

Када су дошле у болницу, њу и још једну девојку су тестирали и оставили их једну поред друге. А онда су Славицу позвали на страну. Изгубила је јетру, јер је 20-годишња девојка била бољи кандидат.

„Једина разлика између нас две јесте што се она наредног дана пробудила са јетром, а ја без ње."

„Вероватно је тако и боље, јер сам се ја већ остварила као мајка, а она тек треба да добије прилику."

Чији је "Изабрани доктор"

"Велики тумор не мора бити опасан"

Тестиран лек против обичне прехладе

За 20 година болести, скоро пуне две је, све заједно, провела у болници. Болује од аутоимуне болести због које јој отказује јетра. Четири пута су се лекари борили за њен живот.

„Ми смо исти као и други."

„Али разлике су огромне. Желим да повратим свој стари живот", каже Славица.

Славица је по струци економисткиња, али каже да због болести не ради већ 12 година. Некада по месец дана не може да изађе на улицу, јер јој топлота изразито шкоди. Не сме да се удаљава на више од три сата пута од Београда. Први пут је, од када је болесна, овог лета отишла на море.

„Имам дечака од 11 година. Ужасно се осећам јер моја породица често мора много више да брине о мени него о њему."

Да ли сам бирам?

„Мртав човек нема никаква права и можете му слободно узети његове органе", изјавио је Александар Мартиновић, посланик Српске напредне странке у Скупштини Србије, чим је почела расправа о новом закону у Скупштини.

Демантовао га је министар здравља Златибор Лончар, кога је иста странка и поставила у министарску фотељу:

„Молим вас да разјаснимо то, да се не плаше људи. Као, нашли су некога ко има исту крву групу и даће му орган."

„Ако неко не жели да буде донор, довољно је да на папиру то напише или да у Заводу за биомедицину то изјави."

Управо на ове изјаве реаговао је Александар Ивковић, радиолог из Ниша. Он је годинама радио на Клиничком центру у Нишу, а каже да је револтиран оним што је чуо од људи, али и политичара, одлучио да напише блог.

„Људи се просто утркују да докажу да је закон лош и да ће почети лов на људе ради крађе органа", пише Ивковић у блогу, а за ББЦ на српском објашњава:

„Почело је од изјаве Мартиновића, али није он једини. Људи преносе оно што чују од познатих и шире панику."

Број давалаца у региону на милион становника, према подацима Управе за биомедицину:

Овај радиолог је и сам учествовао у неколико операција трансплатације бубрега, а некад су пацијенти били и деца. У блогу је описао тренутак када је поред њега седео отац дечака ком је био потребан бубрег, а он није био добар кандидат за трансплатацију.

„Човек седи поред мене и рида... Није то онај гласни плач да га сви чују, него тихо у себи", описује сусрет Ивковић.

„Никада нисам видео већу тугу од оне коју носе људи који желе, а не могу да донирају. А ми се овде сусрећемо са цинизмом и незнањем, а да нико није ни прочитао закон."

Испорука крви и лекова дроном

Мало позната венерична болест МГ забринула лекаре

И до осам година на листи

Док грађани Србије полемишу да ли би или не би желели уопште да размишљају о потенцијалном давању органа, више од 1.000 људи у држави чека да им живот буде спасен трансплатацијом, подаци су удружења "Заједно за живот", које окупља пацијенте који су преживели трансплатацију или је још чекају.

„Листа се сваким даном увећава, а неки пацијенти у унутрашњости Србије још нису ни стављени на листу, а требало би", објашњава председник Удружења Младен Тодић.

И он је на трансплатацију чекао две и по године. Додаје:

„Највише чекају бубрежни болесници - и по осам година. Неки трансплатацију, на жалост, не дочекају".

Тодић још каже да се у јавности подигла велика прашина око тога да ли ће неко или неће морати да буде давалац.

А пацијенти се Закону радују и због бројних других погодности - увођења инспектора за биомедицину који ће контролисати установе, опрему и папире, као и први пут увођење стандарда квалитета и безбедности људских органа за пресађивање.

Нови закон - нови лек

Да би била спремна ако телефон опет зазвони, Славица на нови закон гледа - као на повећану шансу.

„За нас пацијенте који чекамо трансплатацију постоји лек. А тај лек је нови орган."

Не осуђује људе који се плаше да њихови ближњи након смрти аутоматски постају даваоци. Али мисли да је јако важно да се разговара са њима, да им се објасни шта губе, али шта могу и да добију.

„Не могу себи да опростим што ме, када сам изгубила вољену особу у иностранству, нико није звао да ме пита да ли желим да донирам органе."

„Да јесте, сада би један део те вољене особе још живео негде."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]