Из два угла: Приче Палестинца и Израелца у Београду

Два погледа на исти сукоб, са 2.000 километара удаљености.

Палестинац Сами Хаџо и Израелац Давид живе са породицама у Београду одакле свакодневно прате ужасне вести које стижу са Блиског истока.

Ово су њихове приче, обележене ратовима у којима нису учествовали.

Са њима разговарам поводом годишњице напада палестинске екстремистичке групе Хамас на Израел 7. октобра 2023. када је убијено 1.200 људи, а 251 узетo за таоце.

Уследила је одмазда Израела и копнена офанзива на уски приморски појас Газе у којој је до сада погинуло више од 41.000 људи, подаци су Министарства здравља под контролом Хамаса.

Одрастање у суседству

Сами Хаџо је рођен 1968. у сиријској престоници Дамаску.

Његови родитељи, обоје Палестинци, још су као деца избегли у Сирију када је 1948. формирана држава Израел досељавањем Јевреја из читавог света.

„Сећам се кад смо питали деду што су баш тамо дошли, а не у Јордан или Либан, он је рекао 'сели смо на кочије, магарац је вукао и он је отишао у Сирију', ишли су да спасу живу главу", започиње причу уз сетан поглед.

У Дамаску је завршио основну и средњу школу, али га је увек пратио избеглички статус.

Скраћеница УНХЦР, агенције Уједињених нација за избеглице, била је међу првима коју је научио да чита.

И на првом пасошу је писало - палестински избеглица.

Већина палестинских избеглица и њихових потомака живи у Гази и на Западној обали, као и у суседном Јордану, Сирији и Либану.

Давид је одрастао у Израелу и рано je научио шта значи живети под сенком сукоба.

„Кад сам био у обданишту, током шездесетих, прву ствар коју су нас учили је како да препознамо бомбе које су камуфлиране у књигу, оловку или играчке.

„Показивали су нам неутрализоване бомбе (...) ту опрезност ми скоро да добијамо с мајчиним млеком", започиње причу седокоси бизнисмен у шездесетим годинама, отац петоро деце

Са њим разговарам првог дана јеврејске Нове године Рош Хашана, у дану када је Иран испалио 180 балистичких ракета на Израел, као реакција на напад на снаге екстремистичке групе Хезболах у суседном Либану.

Није желео да му објавимо презиме, ни да се фотографише током интервјуа, због безбедносних претњи, посебно иранских агенција, каже.

Ипак, спреман је да подели личну причу.

Његов отац је рођен у Аустрији, одакле је због прогона нациста побегао још као дечак, а мајка је пореклом из Јерусалима, града у коме ће се и он родити.

Детињство у Израелу описује као „прелепо, јер је земља пуна деце".

„Били смо опрезни, али не и уплашени", каже Давид.

Одлазак и пут ка Србији

Из Израела је Давид отишао на студије у Немачку, где се убрзо оженио и добио децу.

Доста је путовао, а скоро 20 година му је адреса била у Мађарској.

Тамо је упознао и садашњу супругу, пореклом из Србије.

Доселили су се 2017. „на годину дана", а још су ту, јер су деца у Београду нашла пријатеље и дом.

Начин живота утицао је и на његов поглед на свет - људе не дели по верама и нацијама.

„За мене су сви исти, моја деца су Срби, старија деца Немци, апсолутно сам космополита", каже Давид.

Сами је у Београд стигао много раније.

Због покрета Несврстаних и блиских односа Југославије и Палестине, 1989. изабрао је да студира овде.

Док се мучио да савлада језик, уследио је распад Југославије у крвавом рату.

„Говорили су ми 'ти си баксуз'", каже у шали.

Искусио је пораст национализма на Балкану на сопственој кожи - у Хрватској и Босни су му поједини замерали што живи у Србији, а у Београду - што је муслиман.

У Србији је остао и током НАТО бомбардовања 1999.

Оженио се са Македонком и добио два сина.

Када је пре десетак година почео грађански рат у Сирији, најближи чланови његове породице поново су постали избеглице.

Отац му је преминуо гледајући вести, а мајка и сестра живеле без струје и воде. После много мука, уточиште су пронашле у Турској.

Сами је све пратио из Београда, јер би, да је отишао у Сирију, вероватно морао у војску.

„Мени ако у 10 увече звони телефон оданде, ја се тресем.

„Моја жена каже 'откад сам се удала за њега, он брине'", прича ми.

А онда је дошла 2023. Са преживелима је тешко ступити у контакт.

„Ми само знамо да ли су на листи мртвих или не.

„Интернет је слаб и кад га има, сви крену да зову, па ко успе".

Страдање

Када је 7. октобра 2023. Хамас напао југ Израела с копна, мора и ваздуха, међу првим жртвама била су два Давидова 19-годишња рођака.

„То је била прва порука на породичном Воцапу, да су два младића убијена тог дана".

Израелу је тада нанета штета, не само „убијањем, узимањем талаца и зверствима на почетку", већ дугорочно, каже он.

„Људи су депресивни, тужни, морате да разумете да се то што је било 7. октобра никад у историји Израела није десило и надамо се да неће никад.

„Била је то мешавина шока, љутње и срамоте како је наша држава могла то да дозволи".

„Уследиле су критике на рачун војске и безбедносних службе, јер је очито неко заспао на дужности", додаје.

Били су, каже, „сувише самоуверени, да ништа не може да деси", јер су им противници „терористи у папучама", а испоставило се супротно.

Иако су се власти и војска Израела убрзо консолидовале и започеле обрачун са Хамасом „до краја", од тада ситуација постаје „ужасна" у читавој земљи, каже Давид.

Људи иду у резервне војне саставе уместо на посао, пију таблете за смирење и стално су забринути, описује.

Сукоби израелске војске са Хамасом довели су до хуманитарне катастрофе у Гази.

Породица Самијевог колеге са факултета убијена је у једном дану.

„Педесеторо их је страдало, јер су у Гази велике породице и они кад беже, оду тамо где се чини да је сигурно, на пример, у једну зграду и кад падне бомба, гину сви.

„Постоје фамилије које су избрисане из матичних књига, не постоје више".

Број убијених у Гази тешко да ће бити коначан, јер људи умиру од глади, упозорава.

„Сад ко има тамо векну хлеба, он је богат, нажалост".

„Гнев је у нама велики због неправде, због ћутања целог света, неверица да може да се уништава један народ и једна цела област".

Његова 75-годишња тетка је током бега пала и сломила руку, али хитна помоћ три дана није могла да стигне до ње да јој ставе гипс.

„Од болова је умрла.

„Газа је данас највећи логор са више од два милиона становника, опкољен са свих страна", каже огорчено.

Ипак, синове не учи мржњи.

„Киднаповани треба да се врате, али и да се поштује свака жртва, а не да њихове буду главна вест, а моја број.

„То говорим целом свету, не само Израелцима, јер нико не каже 'стој', а моћници ово могу за минут да зауставе", каже Сами, који ради као пословођа у трговини.

Међу 97 талаца које и даље држи Хамас у Гази је и Алон Охел, млади израелски композитор са српским држављанством.

Израел као 'лепа вила у криминалном крају'

Давид посматра шири контекст.

Док разговарамо, у свесци ми црта мапу Блиског истока.

Цртежом показује где су све савезници Ирана у окружењу и да је направљен ватрени прстен око Израела.

„Не знам да негде у свету нека земља гађа ракетама другу да би одбранила терористичку групу као што је Хезболах, а многе земље су их прогласиле терористима", каже осврћући се на иранске нападе ракетама на Израел.

„Због непријатељског окружења, увек поредимо Израел са мирном, лепом вилом у криминалном крају", наводи Давид.

И унутар земље је лоша политичка ситуација, оцењује.

Израел је подељен на присталице и премијера Нетанјахуа и противнике, који су незадовољни што је у владу увео екстремну десницу.

„Многи мисле да је то разлог зашто се Хамас усудио да нападне због те подељености".

Шта је отаџбина

Док Давид редовно путује у Израел, Сами је само једном имао ту прилику.

Питам шта је за њега отаџбина, он ме изненади одговором: „Мир и спокој, припадност".

„За 56 година сам тамо провео само девет дана".

У Гази никад није био, једино је пре три године посетио Западну обалу и то „као Србин", са српским пасошем.

На граници су га испитивали, али му је дозвољено да посети фамилију у Израелу.

О томе говори врло емотивно.

„Тај осећај не могу да опишем, ја сам девет дана плакао"

Обишао је џамију са златном куполом у Јерусалиму, али и родно село његовог оца на северу земље.

Спавао је по неколико сати, само да види што више.

„Место одакле је мој деда избегао је сравњено са земљом и то је сад Израел.

„То је ливада, али има камен од темеља кућа, један старији човек који је ту остао ми је показао 'овде је био твој деда, чувао стоку, овај бунар припада твом деди'", описује.

Живот Палестинца у Србији

Данас је Сами Хаџо на челу Палестинско-српског пријатељства и каже да и даље осећа блискост два народа.

„Лепо је данас бити Палестинац у Србији и поносно, људи нам кажу да смо симбол отпора".

Као једном од око 300 Палестинаца у Србији, много му значи симболичка и прикупљена помоћ.

„Било нам је пуно срце кад су људи шетали, били смо некад и ми изненађени, добио сам више од 100 порука где људи нуде помоћ 'да знате да смо ту за вас'.

„Србија је доживела неправде, као и прогон из Хрватске и саосећају са нама".

Од државе су поједини добили и прилику за хуманитарним спајањем - поједини Палестинци чија је породица у Србији, могли су да дођу, објашњава.

„Послали су и лекове и хуманитарну помоћ, то је дошло у Египат, а да ли је стигло у Газу, не знам.

„Нажалост, месец дана касније су послали оружје (Израелу), то је за нас био шок", каже Сами, додајући да Палестинци не могу да увозе оружје, јер Израел не дозвољава, и имају само пушке.

„Неко наш је сад убијен српским оружјем".

Србија је ове године извезла оружје вредно 23 милиона евра Израелу, показало је истраживање Балканске истраживачке мреже и израелског листа Харец.

Живот Израелца у Србији

Иако постоје групе подршке Израелцима у којима су људи с простора целе Југославије, Давид среће примере и нетрпељивости према Јеврејима, посебно у Новом Пазару или Сарајеву.

„Обожавам Сарајево, за њега се говорило да је Јерусалим Балкана, али има много антисемитизма тамо и на друштвеним мрежама".

Није имао личног искуства са антисемитизмом, али су његовог сина у основној школи провоцирали вршњаци хвалећи нацистичког вођу Хитлера.

„Не бисте веровали, били смо шокирани, моја жена је рекла 'то не постоји'", каже пребацујући се с енглеског на српски и наставља:

„Постоји, и то у школи на Дедињу".

Прошле године је први пут саветовао ћеркама да привезак са Давидовом звездом на ланчићу убаце иза крагне.

Ипак, бити Изралеац данас у Србији је боље, каже Давид, „него бити у Енглеској, Шпанији, па чак и Америци".

Уверава ме да не постоје два народа која више личе међусобно од Срба и Израелаца.

„Личе једни на друге, понашају се исто и у добром и у лошем смислу.

„Гласни су, агресивни, непристојни, али имају овакво срце", каже ширећи руке.

Шта даље?

Спирала насиља се, чини се, тек завртела на Блиском истоку.

Давид се ипак нада да ће доћи мир - шалом, баш као и Сами, али је питање по којој цени.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]