Адио Загреб, Љубљана и Сарајево: Југославије више неће бити на београдским улицама

Док бројне светске престонице веома ретко мењају називе улица и тргова, на Балкану је тај чин скоро па редовна пракса од распада бивше Југославије.

Последња најава стиже из Београда - промена имена улица које носе називе по „географским појмовима из република бивше Југославије".

„Ред је да покажемо поштовање према онима који поштују наш град и нашу земљу, а не да будемо мазохисти и да имамо имена улица која су из средина где се затире све што подсећа на српство", рекао је заменик градоначелника Београда Горан Весић за зВечерње новости.

Међутим, имена неких од тих улица старија су од бивше државе - многе улице назване према балканским топонимима носе то име још од краја 19. века.

„Сада, после 130 година, ти називи се мењају, што је знак затварања, параноје, самоизолације и искључивања из сопствене географије и историје", оцењује за ББЦ на српском историчарка Дубравка Стојановић.

Промена имена као метод за заборав Југославије

Историчар из Загреба Твртко Јаковина подсећа да је „Хрватска очистила називе улица који су имали везе са балканским топонимима и Титовом Југославијом, којих и тако није имала много".

„Србија спроводи нешто слично ономе што је Хрватска већ спровела, одбацујући и одбијајући историјске везе, што је корак који ће нас само учинити још удаљенијим, али тако већ дуго живимо", каже он.

„Хрватска демократска заједница је као кључна владајућа странка у Хрватској, по изричитој жељи (бившег хрватског председника Фрање) Туђмана, променила практично сва имена улица која су имала икакве везе с Југославијом или баштином левице", објашњава Драган Марковина, историчар из Мостара, за ББЦ на српском.

Колико су стари називи појединих улица у Београду

„Прво званично именовање улица у Београду спроведено је 1893. године", објашњава Стојановић, ауторка књиге о београдским улицама Калдрма и асфалт. Европеизација и урбанизација Београда 1885-1914.

Она додаје да је „на самом крају 19. века, 80 од 200 пописаних улица носило имена према балканским топонимима, док је једино улица Риге од Фере добила име по странцу".

Пре тога, улице су носиле традиционална имена, према изгледу и занатима - Широка, Уска, Абаџијска, Кујунџијска, Казанџијска...

Стојановић каже да је званичним именовањем улица „направљена мапа нашег менталног простора", те су називи београдских „означавали границе историјске, средњовековне или пак будуће српске државе.

„У уши грађана постепено су улазила имена крајева и места које они нису познавали, али који су преко имена улица постајали наши (Крајинска, Дубровачка, , Сарајевска, Крушедолска, Фрушкогорска, Призренска улица)", пише Стојановић у Калдрми и асфалту.

„Могли сте то да читате на разне начине: и као мапу Велике Србије, и као идеју Југославије, али је сигурно да је имало велики образовни значај и одражавало ширину коју град с великима амбицијама какав је био Београд треба да има" оцењује Стојановић.

Она сматра да се ради о учвршћивању новог таласа национализма у Србији, који представља покушај власти да скрене пажњу јавности од горућих проблема.

„Зато је најбоље под још једном опрати историјом, подићи страсти и национални понос, ударити симболичну шамарчину свима који су нас попреко погледали".

Стојановић подсећа на пример Задарске улице, која је ове године променила назив у Добрице Ћосића, о чему је ББЦ већ писао.

Становници Задарске тада нису били пресрећни због промене, па су објавили отворено писмо наводећи да је та улица ушла у баштину Београда под именом које би требало и да задржи.

Иако су они предложили да се по Ћосићу назове нека друга улица, на је ипак крају преименована.

Исту судбину је имала и некадашња Травничка улица, која је названа по историчару Милораду Екмечићу.

„Кад немате шта друго да дате грађанима, дајте им национализма, па избаците Задарску улицу, чиме сте своје грађане оштетили свођењем на локалне хоризонте, затварајући их у ментални гулаг", каже Стојановић.

Весић сматра да „није нормално" да Београд има Хрватску, Загорску, Загребачку или Задарску улицу, „по градовима који немају Београдску улицу".

Додао је да то треба да буде „питање реципроцитета".

Према последњим доступним подацима из фебруара 2019. године, око 1.000 улица у Београду и даље је без имена.

Историја почиње данас

Марковина каже да у Сплиту и делу Мостара који је је био под контролом Туђманове Хрватске демократске заједнице ниједна улица везана за Југославију или леве идеје „није задржала име".

У Мостару су без улице остали хрватски песник и политичар Владимир Назор, као и далеки претеча социјалних револуција, вођа Хрватско-словеначке буне Матија Губец (1548-1583).

У Сплиту је, додаје, промењено више од 150 назива улица.

Марковина каже да је за њега „од дефинитивног раскида с југославенским наслеђем, пуно битније што се, у несвесном признању пораза националистичког пројекта, улице одузимају читавом низу средина које су од стране тих људи сматрани српскима".

„Избрисати Сарајево и Мостар из српске културе могу само они који ништа из те културе не могу смислити", закључује Марковина.

„Повијест почиње од актуелне власти, а све што је било раније се брише", каже Јаковина.

Европски градови и промена назива улица

Док неки градови у Европи живе у миру са својом прошлошћу, у другима промена назива улица изазива једнако бурне реакције као и у Србији.

У некадашњем источном Берлину, деценијама након пада Берлинског зида многе улице и даље носе стара имена, пише БИРН.

Међутим, када је Мадриду Тргу генерала Франка 2016. године промењено име у Трг Маргарет Тачер, табла је више пута оштећена, а леви активисти истицали су да градски трг не може да носи назив према жени конзервативног опредељења.

Трг до данас носи исти назив.

Неки од градова који су улице и тргове назвали по Београду су Скопље, Подгорица, Беч, чешки градови Праг и Ушће на Лаби, Братислава и Кошице у Словачкој, немачки Минхен и Марсберг, италијански Удин, белгијски Брисел и Гент, холандски градић Ејселстајн у близини Утрехта и руски градови Санкт-Петербург, Новокузњецк и Дњепропетровск.

У Србији иницијативу да улица, плато или трг понесу нечије име могу да поднесу појединци, удружења, група грађана или општина.

Предлог мора да садржи краћу биографију, уколико се подноси захтев да улица назив добије по некој особи, образложење предлога, као и одакле и докле би се улица под тим именом простирала.

Kомисија потом разматра предлог и, ако је сагласна, прослеђује га Министарству за државну управу и локалну самоуправу.

Ако је и мишљење министарства позитивно, предлог долази у скупштину града, а коначну одлуку доносе одборници.

Шта промена назива улице значи за наш џеп

Према новим прописима, промена адресе из личне карте због промене назива улице или кућног броја за грађане је бесплатна.

По Закон о пребивалишту и боравишту грађана, више се не сматра да се адреса мења све док се буквално не преселите на нову адресу.

Све док живите у истом стану, нема потребе да вадите нову саобраћајну дозволу или пасош, као ни да подносите захтев за пријаву пребивалишта, наводи се на сајту МУП-а.

Међутим, у случају промене назива улице, потребно је да МУП-у доставите доказ да сте власник стана или да живите на одређеној адреси, како би надлежни електронски променили податке у бази која је повезана са вашом личном картом и другим документима.

Шта кажу на друштвеним мрежама

Мишљења су подељена.

Поједини корисници Твитера, баш као и Стојановић, преименовање виде као скретање пажње са актуелних проблема.

„Промена назива улица је димна завеса за градњу у сред Кошутњака, за бахате куповине рејнџ ровера, зидања по Фрушкој гори...", сматра корисник @bircuz.

Бивши министар културе Иван Тасовац подсетио је да је од 2000. године више од 9.000 улица променило називе, чиме је изазвао опречне реакције.

„Немојте, Иване, унапред да правдате неоправдиве насилничке потезе, стварно. Овога пута, као и много пута до сада, промене немају смисла. Уопште", написао је @baneraicevic.

„Зашто немају смисла? Шта ће у Котежу Хрватска улица", истиче @joe__bgd.

Неки су били изричито против:

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]