Српска православна црква и оптужбе за наводну педофилију: Одбијена тужба против СПЦ у Лондону

Високи суд правде у Лондону одбацио је тужбу против Српске православне цркве због наводне педофилије и сексуалног злостављања коју је поднело шест тужитеља из Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске.

Овом одлуком процес пред судом у Лондону је завршен.

Суд је додао да парохија у Лондону није била адреса за тужбу, већ да су тужитељи могли уз одобрење суда, да уруче тужбу и ван јурисдикције Енглеске и Велса, директно СПЦ-у у Србији или Стокхолму.

На рочишту на којем се одлучивало да ли је суд у Лондону надлежан у овом случају закључено је да су тужитељи направили процедуралне пропусте и пропустили рок за подношење тужбеног захтева, те да таква тужба не може бити прихваћена.

Међутим, како је наведено, и да је процедура била испоштована суд сматра англосаксонско право које се примењује у Великој Британији, не препознаје институт универзалне надлежности у грађанским парницама.

Kако је појашњено, радње наведене у тужби нису почињене на територији Енглеске и Велса, а ни жртве, ни наводни починиоци немају везе са овом територијом.

Аргументи тужитеља око везе СПЦ са Енглеском заснивани на црквеном уставу према коме је „црква једна и недељива".

По њима, СПЦ у Лондону јесте под надлежношћу Патријаршије у Београду.

Међутим, одбрана је тврдила да епархије у Српској православној цркви имају аутономију у односу на матицу.

Наведено је и то да су цркву у Лондону основали Срби монархисти избегли у току и после Другог светског рата, као добротворну организацију која се финансирала из донација.

Тек 1990. године постала је део британско-скандинавске епархије са седиштем у Стокхолму.

Суд је прихватио аргументе одбране да су епархије Српске православне цркве економски и правно аутономне у односу на Патријаршију у Београду.

Ниједна од страна није коментарисала данашње рочиште, јер следи жалбени процес око питања ко ће сносити наплату судских трошкова.

Одговорност цркве

ББЦ на српском је у априлу прошле године писао о овом случају.

Тужитељи се тада надали да ће овај поступак охрабрити црквене званичнике да „очисте редове од таквог понашања и криминалитета", попут системске борбе против педофилије која је најављена са највиших државних позиција у Католичкој цркви.

На питања ББЦ на српском за коментар поводом овог случаја из Српске православне цркве тада нису одговорили.

„СПЦ није створила механизам да заштити младе и све оне људе према којима су свештеници били насилни и малтретирали их", објаснио је тада предмет тужбе за ББЦ на српском Младен Кесар, адвокат тужитеља Младен Кесар.

Он додаје да се овакви случајеви нису десили „преко ноћи или једанпут", те да у шест случајева који су предмет тужби има примера из Србије, Босне и Хрватске.

Тврдњу да се Српска православна црква већ дуго „суoчава са случајевима педофилије" понавља и Бојан Јовановић, један од покретача тужбе у Лондону.

Као бивши свештеник СПЦ - јерођакон Серафим - у епархији зворничко-тузланској у Босни и Херцеговини, Јовановић је крајем 1990-тих година радио као вероучитељ у Бијељини, али и у владичанском двору пензионисаног епископа Василија Качавенде.

Качавенда је годинама уназад довођен у везу са педофилијом, о чему је Јовановић више пута јавно говорио у медијима, али и пред Синодом СПЦ, највишим црквеним телом.

Оптужбе за педофилију у СПЦ:

Одговорност појединих владика који су пријављени за педофилију у Србији до данас није утврђена пред цивилним судовима. Ова три случаја су изазвала велику пажњу јавности:

Православне цркве далеко су од обрачуна са педофилијом како се то од недавно ради у Католичкој.

На први поглед - осим три судски недовршена случаја против владика у Србији и неколико у Грчкој - стиче се утисак да у православним црквама овакве оптужбе нису честе.

Међутим, на сајту међународне организације за подршку жртвама злостављања православних свештеника, наводи се имена више од 70 свештених лица осуђених због злостављања, и барем још толико случајева у којима постоје пријаве или само јавне оптужбе без судских епилога.

Поменута свештена лица ангажована су у углавном православним црквама у Америци, али на листи има имена и из Србије - попут Бранислава Перановића, свештеника манастира Црна Река који је 2013. године осуђен на 20 година затвора због убиства штићеника који се борио са зависности од дроге.

У изјави за Радио Слободна Европа, протођакон Љубомир Ранковић - који је 15 година радио као секретар црквеног суда - објаснио је да „црквени суд не може да суди, јер нема релевантне податке нити може да врши истрагу."

„Може да реагује тек када добије пресуду грађанског суда. Очигледно је да су, уколико има кривице, државни судови затајили. Зато подржавам то да један међународни суд утврди чињенице и донесе пресуду", изјавио је Ранковић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]