Воде ли примирја ка трајном миру

    • Аутор, Александар Миладиновић
    • Функција, новинар, ББЦ на српском

Постизање договора о примирју је вест која се увек жељно ишчекује са ратишта широм света, али је готово једнако често прате и информације о кршењу прекида ватре и поништавању договореног.

Изузетак није ни тренутни сукоб у Сирији, где је последњи позив на привремени прекид непријатељстава у Источној Гути само један у низу покушаја да се на тај начин реши бар део кризе.

Примирја има откад и ратова, а најпознатији је "олимпијски мир" - у античкој Грчкој, борбе су се прекидале током Олимпијских игара да би се спортисти мирно надметали.

Борбе се данас прекидају са мање спортског мотива - у првом плану су преговори или решавање хуманитарних криза које прете да озбиљно угрозе цивиле.

„Договорена примирја" југословенских ратова

Драго Ковачевић био је градоначелник Книна током рата у Хрватској, 1994 и 1995. године, све док га хрватске снаге нису освојиле у војној акцији „Олуја".

Он за ББЦ каже да су примирја у рату у Хрватској носила обележја читавог рата, који сматра договореним и режираним сукобом.

„Та примирја су била строго контролисана. Знало се шта коме припада, када је примирје актуелно", каже Ковачевић.

Народ се радовао примирју, али је убрзо постао искусан, присећа се и додаје да су грађани убрзо схватили да прекиди ватре трају кратко и крше се из различитих разлога.

„Људи нису савршени, то је број један. А и имају неке своје посебне интересе - шверцерске, рецимо. То се у рату узимало као легитиман интерес", говори Ковачевић.

Међутим, додаје да је „требало и оставити привид сукоба који је контролисан преко господара рата."

Управо у мотивима, Ковачевић види тест издржљивости примирја.

„Прехрабро је рећи да примирја воде миру. Она нису лоша, али не воде крају конфликта. Често ту има скривених мотива, некоме одговара, а некоме не."

Улога посредника у преговорима о примирју

О примирјима се много више говори после Првог светског рата и оснивања Лиге народа, што је донело и значајнију улогу посредника у преговорима.

Радојко Богојевић био је амбасадор Србије у Пољској када је почело заједничко председавање Србије и Швајцарске Организацијом за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).

Сукоби у Придњестровљу

  • Непријатељства од 2. марта до 21. јуна 1992. године
  • Сукоб молдавске полиције и проруских побуњеника из Придњестровља
  • „Замрзнути конфликт" траје већ више од 25 година
  • Придњестровље прогласило независност, коју Молдавија не признаје
  • Ниједна чланица Уједињених нација не признаје Придњестровље као независну државу
  • Од фебруара 2011. године, под покровитељством ОЕБС-а воде се преговори у формату „5 + 2", уз учешће Придњестровља, Молдавије, Украјине, Русије и ОЕБС-а, као и Сједињених Држава и Европске уније као спољних посматрача.

Истовремено, у молдавској области Придњестровља тињао је „замрзнути сукоб" молдавских власти и побуњеника, па је Богојевић именован за специјалног представника председавајућег ОЕБС-а за преговоре.

„Кључно је да је мандат преговарача јасан. Важна је и подршка организације која вас упућује на терен", објашњава дипломата.

На терену је, ипак, важно поверење које се, сматра Богојевић, гради непристрасним ставом. Када је први пут отишао у Придњестровље да се упозна са актерима преговора, њихов „председник" му је рекао: „Супер, имамо Србина који је наш, који ће разумети нашу страну."

"Ја сам му рекао: 'Ја сам само случајно рођен као Србин, а у овом послу заступам интересе организације коју представљам, ОЕБС'. Разбио сам њихову илузију и стекао поверење", прича Богојевић.

Искусни дипломата каже да је важно умеће слушања саговорника, али и постизање краткорочних, реалних циљева.

„Има једна изрека да су најтрајнија - привремена решења. То је мало цинично, али тако је у дипломатији", каже.

У овом случају, "успех је био што смо имали завршни документ, да се преговори наставе, мирним путем решавају процеси."

„Нико није страдао, што је једна од најважнијих ствари. А и замрзнути конфликт није одмрзнут - то се подразумева успехом", закључује он.

Богојевић каже да се управо на основу испуњених циљева који се поставе на почетку преговора, може оценити успешност примирја.

„Боље преговарати и хиљаду година, него ратовати један дан", каже он.

Шта каже наука

Примирја су постала и тема за научнике, који покушавају да одгонетну да ли она имају утицаја на окончање сукоба.

Директор Крок института за међународне студије мира Ашер Кауфман каже за српски сервис ББЦ-ја да су драгоцена и неуспешна примирја, наводећи као пример рат у Либану, који је трајао од 1975. до 1990. године.

Либански рат је „обележила серија примирја која су била, у неку руку, неуспешна јер је рат трајао 15 година. Али, свако пропало примирје водило је до следећих преговора о примирју", каже Кауфман.

„На крају су се зараћене стране умориле, прво договориле о примирју, а онда и о мировном споразуму којим је окончан рат", додаје он.

Кауфман каже да сукобе на Блиском истоку обележавају неуспешни покушаји да се непријатељства прекину. У другим деловима света има нешто више успеха, сматра он.

„Постоје привремена примирја која имају за циљ да реше неку тренутну хуманитарну кризу, попут недавног у Источној Гути у Сирији", каже Кауфман.

Таква примирја "служе врло специфичним, локалним сврхама попут спуштање притиска у некој појединачној кризи."

„Али она не доприносе решавању конфликта - јер им то и није циљ", објашњава.

И наука потврђује оно што дипломатско искуство говори - примирје успева ако све зараћене стране имају интерес да разговарају о споразуму.

„Морате довести већину зараћених страна, ако не и све, за сто за преговоре. Ако некога изоставите, тај ће бити онај који квари примирје", додаје Кауфман.

Појам примирја постоји одувек, каже Кауфман, али је у центар пажње дошао после Првог светског рата и оснивања Лиге народа, односно Уједињених нација.

Од тада се од привремених прекида ватре много се очекује - често и више него што се може реално постићи.