Ко су 'супер старци' и шта можемо да сазнамо из њиховог мозга

Аутор фотографије, Shane Collins, Northwestern University
- Аутор, Маргарита Родригез
- Функција, ББЦ њуз мундо
- Време читања: 7 мин
„Њен хипокампус је био предиван“, присећа се докторка Тамар Гефен.
Неуропсихолошкиња је била очарана колико је дефинисана била архитектура у том делу жениног мозга.
„Њени неурони су били једри и здрави. Сећам се како сам помислила колико је невероватно да једна тако предивна и нежна структура може да чува тако страшна сећања“, каже она.
Докторка Гефен, истраживачица из програма Супер-старења на Универзитету Нортвестерн у, Илиноису, у САД, описивала је „суперејџера“, особу чији је мозак проучавала током њеног животног века и наставља да га истражује чак и после њене смрти.
Иако је дотична „суперејџерка“ преживела Холокауст, истраживачица није заборавила колико је срећна, отпорна и духовита за живота била.
„Прошло је више од 10 година, али ја и даље све време размишљам о њој“, каже она. Ово је докторка Гефен испричала Мартину Вилсону, аутору чланка Шта можемо научити од суперејџера објављеног у Нортвестерновом магазину.
Овај програм траје већ 25 година, што значи да научници и учесници знају једни друге дуго времена, и, као што то показује искуство докторке Гефен, веза с онима који су донирали мозак може бити дубока.
Први мозак
Израз „СуперСтарење“ скован је у Центру Нортвестерна за истраживање Алцхајмерове болести.
Да бисте до краја схватили порекло његовог програма Супер-старења, морамо да одемо уназад све до средине 1990-тих, кад су се наместиле коцкице да би се десило нешто важно. „Добили смо резултате аутопсије мозга 81-годишње жене“, написали су аутори научног чланка о првих 25 година програма СуперСтарења на Универзитету Нортвестерн,

Аутор фотографије, Shane Collins, Northwestern University
Био је то неко ко је учествовао у једном другом истраживачком пројекту и ко „није показивао знаке функционалног оштећења“.
Штавише, на тестовима памћења имала је „супериорне“ резултате за њене године и били су сличнији педесетогодишњацима.
Оно што је изненадило истраживаче било је откриће само једног неурофибриларног чвора у делу који пролази кроз енторинални кортекс, регију повезану са неколико области мозга које се сматрају кључним за консолидацију просторне, епизодичне и аутобиографске меморије.
Неурофибриларни чворови су акумулација сићушних влакана протеина тау – кључног за мождану функцију – који се преплићу у оквиру неурона.
Појављивање тих чворова у читавом мозгу повезано је са когнитивним пропадањем.
Према истраживачима, откривање само једног чвора код те жене био је „редак догађај у тим годинама, чак и за оне који немају ниједну познату когнитивну абнормалност“.
У ББЦ-јевој емисији Здравствени преглед, докторка Сандра Вејнтрауб, једна од главних истраживачица студије и такође професорка на Универзитету Нортвестерн, присетила се почетака студије.
„Наш први мозак суперејџера имао је само један чвор и ми смо помислили: 'Ох мој боже, па открили смо тајну очувања вашег мозга: немојте правити чворове!'“, рекла је она.
„Следећи суперејџер имао је исто онолико чворова колико и неко коме бисте током обдукције поставили дијагнозу Алцхајмерове болести.“
Ко су суперејџери?
Научници из програма СуперСтарења дефинишу их као особе које имају 80 или више година а постижу резултате на тесту памћења са листом речи једнаке онима као код особа 30 или 20 година млађих од њих.
Они користе Тест аудиторног вербалног учења, што је алатка која се нашироко користи у неуропсихологији за процену памћења, између осталих аспеката.
Неки други ресурси користе се за процену других когнитивних функција.

Аутор фотографије, Shane Collins, Northwestern University
Они бирају епизодичну меморијску функцију као главни маркер зато што то „својство највише пропада“ током просечног старења.
Дакле, да би класификовали некога као суперејџера истраживачи су поставили пречку заиста високо – то је неко ко има памћење као неко ко је најмање 30 година млађи.
А резултати су били импресивни.
„Био је чист шок видети некога у деведесетим како може да се сети толике количине нових информација, јер некад виђам пацијенте у педесетим и шездесетим који имају проблема са много лакшим тестом памћења“, каже за ББЦ Мундо Моли А. Мејдер, доценткиња психијатрије и бихејвиоралних наука на Универзитету Нортвестерн.
По чему се разликује њихов мозак?
Суперејџери доводе у питање идеју да је когнитивно пропадање неизбежно са старењем.
Истраживачи су успели да утврде да суперејџери имају неуропсихолошке и неуробиолошке фенотипове који их издвајају у односу на њихове просечне вршњаке.

Аутор фотографије, Shane Collins, Universidad de Northwestern
На пример, њихови „кортикални волумени разликују се од неуротипичних одраслих особа које су 20 или 30 година млађе од њих“.
Кортикални волумен односи се на количину ткива у церебралном кортексу, спољном слоју мозга који је кључан за свесно размишљање.
Регије овог дела мозга су повезане, између осталих функција, са обрадом сећања и језика.
Још један пример је да су истраживачи открили како мозак суперејџера има много више неурона Фон Економо, не само у поређењу са вршњацима, већ и са људима који су много млађи од њих.
Верује се да ови типови неурона играју кључну улогу у друштвеним интеракцијама и развоју сложених друштвених понашања.
Овај налаз одговара ономе што су експерти приметили кад су проучавали суперејџере: њиховим интересовањем да очувају јаке друштвене везе.
„Али не знају шта је дошло прво“, каже Мејдер.
Да ли су они одувек имали више тих можданих ћелија па је то омогућило неком да буде друштвенији, или кад сте друштвени то само по себи за резултат има више тих ћелија?
На ћелијском нивоу, мозак суперејџера такође одражава мање промена повезаних са Алцхајмеровом болешћу.
„Оно што мислим да је прилично фантастично у вези са суперејџерима је да су многи од њих у осамдесетим, у деведесетим, понекад чак имају и више од 100 година, а имају много мање тих чворова у поређењу с оним што бисмо обично од њих очекивали“, објашњава Мејдер.
Научници и даље не знају зашто је то тако и питају се да ли можда нешто спречава њихово формирање.
У случају суперејџера који имају те чворове, и даље је мистерија како они успевају да очувају добро памћење.
Разноврсност навика
Ралф Ребок, рођен 1934. године, један је од волонтера у овој студији.
„Веома сам поносан што сам суперејџер“, каже он на снимку који је направио Универзитет Нортвестерн.

Аутор фотографије, Shane Collins, Northwestern University
Од настанка програма, у њему је учествовало 290 суперејџера, а извршено је 77 аутопсија мозга како би се боље разумело шта их чини отпорним на когнитивно пропадање.
Тренутно студија има 133 активна учесника.
У његовом чланку, Вилсон каже да не постоји „типичан“ суперејџер.
Управо супротно, то је група са веома различитим стиловима живота.
„Неки суперејџери као да су следили све одрживе препоруке за здрав живот. Неки други нису јели здраво, уживали су у пушењу и алкохолу, прескакали су вежбање, трпели стресне животне ситуације и нису добро спавали“, написали су истраживачи у студији.
„Не постоји проста формула, у сваком случају. Ко зна, можда ћемо једног дана сазнати, али мислим да смо врло далеко од тога да имамо ту врсту преписане формуле.“
Докторка Гефен такође упозорава да ће „увек постојати интеракција између биологије, генетике и других фактора који доприносе отпорности“.
„Нећете одједном постати суперејџер ако добро једете, добро спавате, лечите депресију, престане да пијете, и тако даље“, каже Вејнтрауб за ББЦ.
„Али ми знамо да свака од тих ствари смањује ваш ризик од когнитивног пропадања како старите. И зато је наш савет да радите колико год можете на смањењу тих ризика. И ако то урадите, а имате генетску предиспозицију, заиста имате прилику да постанете суперејџер.“
Дакле, колико је могуће да имамо мозак као што је мозак суперејџера?
„Као што смо показали, не постоји мозак суперејџера“, каже Вејнтрауб за ББЦ Мундо.
„Оно што је ту супер је њихово памћење и поглед на живот.“
Она објашњава да током обдукције мозак неких људи може да буде онолико лишен оштећења повезаних са старошћу колико је то могуће, док неки други имају абнормалне протеине Алцхајмерове болести који код већине људи изазивају губитак здравих неурона и за резултат имају когнитивна оштећења и деменцију.
„Из неког разлога, суперејџери или не производе те протеине оном брзином као већина старијих одраслих особа или их производе али су на неки начин имуни на њихове ефекте по здраве мождане ћелије. Ту се у свему крије право узбуђење“, додаје она.
ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.
Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]












