Тајна масовне гробнице диносауруса на 'Реци смрти' у Канади

Испод падина бујне шуме у канадској провинцији Алберти, скривена је масовна гробница.

На том месту налазе се остаци хиљада диносауруса, убијених у трену током страшне катастрофе.

Тим палеонтолога зато је стигао у Пајпстоун крик (Пипестоне Цреек), место које с правом носи надимак „Река смрти”, да покуша да реши загонетку стару 72 милиона година - како су тачно сви они настрадали?

Њихово истраживање почиње снажним ударцем маља.

Сирова сила је потребна да се разбије дебела стена која прекрива оно што професорка Емили Бемфорт, која предводи ископавања, описује као „палеонтолошко злато”.

Када је њен тим почео да пажљиво уклања слојева земље и прашине, тако су из њега израњале испреплетане фосилизоване кости.

„Она велика гомила костију тамо, мислимо да је део карлице”, каже професорка Бемфорт, док је посматра њен пас Астер, чији задатак данас је да залаје ако примети медведа у близини.

„Онда овде имамо све ове дуге, танке кости. Све су то ребра. А ова овде је занимљива, део је прста.

„Ова овде? Немамо појма шта је, али је савршен пример мистерије Пајпстоун крика”.

ББЦ њуз је дошао у парк у Алберти да забележи размере праисторијског гробља и види како истраживачи састављају делове слагалице.

Са налазишта је већ прикупљено хиљаде фосила, али научници стално откривају нешто ново.

Све кости припадају диносаурусима врсте пахириносаурус (Пацхyрхиносаурус).

Ова врста, као и ископавања која води професорка Бемфорт, представљена је и у новој ББЦ-јевој документарној серији „Шетња са диносаурусима” (Wалкинг Wитх Диносаурс), која комбиновањем визуелних ефеката и науке оживљава свет праисторије.

Ове животиње, које су живеле крајем периода креде, биле су блиски рођаци трицератопса.

Четвороножни биљојед, дуг око пет метара и тежак две тоне, имао је велику главу, са карактеристичним коштаним делом на врату и три рога.

Његова најупечатљивија особина био је велика коштана избочина на носу.

Сезона ископавања је тек почела и сваке године траје до јесени.

Фосили на малом делу терена на ком тим тренутно ради невероватно су збијени, а Бемфорт процењује да се у сваком квадратном метру налази и до 300 костију.

До сада је њен тим ископао површину величине тениског терена, али слој костију се простире чак километар у брдо.

„Концентрација је запањујућа”, каже нам професорка Бемфорт.

„Верујемо да је ово једно од највећих налазишта фосилних костију у Северној Америци.

„Више од половине познатих врста диносауруса у свету описано је на основу само једног примерка, а ми овде имамо хиљаде примерака пахириносауруса”.

Палеонтолози верују да су се диносаури кретали у огромном крду, мигрирајући стотинама километара са југа, где би презимили, ка северу, у потрази за летњим пашњацима.

Подручје које је тада имало знатно топлију климу него данас било је прекривено бујном вегетацијом, која је пружала обиље хране за ово огромно крдо биљоједа.

„У питању је једна заједница, једна врста животиње, ухваћена у једном тренутку, и то у огромном броју.

„То се готово никада не дешава у фосилном запису”, објашњава професорка Бемфорт.

Веће животиње откривају додатне трагове

Овај део северозападне Алберте није био дом само пахириносаурусу.

Још већи диносаури су лутали овим крајевима, а њихово проучавање кључно је за разумевање праисторијског екосистема.

После два сата вожње, стижемо до подручја званог Брда срушених стабала (Деадфалл Хиллс).

До нашег одредишта морамо да пешачимо кроз густу шуму, прелазимо брзе реке и пењањемо се преко клизавих стена.

Овде ископавања нису потребна - џиновске кости леже уз обалу, очишћене текућом водом, као да само чекају да буду прикупљене.

Брзо се уочавају огроман пршљен, као и делови ребара и зуба који су расути по муљу.

Палеонтолог Џексон Сведер посебно је заинтересован за оно што изгледа као део лобање диносауруса.

„Већина онога што овде проналазимо припада диносаурусима са пачјим кљуном, званим едмонтосауруси.

„Ако је ово кост лобање, у питању је огроман примерак, вероватно дуг око 10 метара”, каже он.

Едмонтосаурус, такође биљојед, лутао је шумама као и пахириносаурус, и такође помаже палеонтолозима да створе јаснију слику о овом древном свету.

Сведер је кустос збирке у Музеју диносауруса „Филип Џон Кури" у оближњем граду Гранд Прерију, где се кости оба дива односе на чишћење и анализу.

Тренутно ради на огромној лобањи пахириносауруса, која је дуга око 1,5 метара и названа је „Велики Сем”.

Док ради, показује место на врху коштаног дела око врата где би требало да се налазе три рога, али средњи недостаје.

„Све лобање које су донекле очуване имају рог на том месту”, каже он.

„Али изгледа да недостаје његов леп мали рог налик оном код једнорога”.

Током година рада на овом изузетном налазишту, тим из музеја прикупио је око 8.000 фосила диносауруса, а радне површине у лабораторији су прекривене костима.

Ту се налазе кости пахириносауруса свих узраста, од младунчади до старијих јединки.

Материјал великог броја примерака ових животиња омогућава истраживачима да боље разумеју биологију диносауруса и схвате како је врста расла и како им је била организована заједница.

Такође могу да проучавају индивидуалне разлике и открију како је један пахириносаурус могао да се издваја из крда, као што је можда случај са „Великим Семом” и његовим рогом који недостаје.

Изненадна катастрофа

Сва ова истраживања - како у музеју, тако и на терену - помажу тиму да одговори на кључно питање: како је могуће да су све ове животиње у Пајпстоун крику угинуле у истом тренутку?

„Верујемо да је у питању било крдо у сезонској миграцији, а које је задесио катастрофалан догађај и практично га уништио.

„Ако не цело, онда свакако велики број јединки”, објашњава професорка Бемфорт.

Сви докази указују на то да је узрок био изненадни бујични поплавни талас, можда снажна олуја над планинама, која је покренула незаустављиву бујицу воде право на крдо, чупајући дрвеће из корена и померајући стене.

Професорка Бемфорт каже да пахириносаурус није имао шансе то да преживи.

„Ове животиње нису могле брзо да се крећу због њихове бројности, а биле су и веома тешке у предњем делу тела, и уопште нису били добри пливачи”.

Стене пронађене на налазишту показују вртложне шаре у седиментима, што представља трагове брзих и снажних вода које су све претумбале.

Изгледа као да је ова катастрофа замрзнута у времену, као талас у камену.

Али дан који је био права ноћна мора за диносауре, данас је остварење сна за палеонтологе.

„Знамо да ћемо сваки пут када дођемо овде, 100 одсто пронаћи кости.

„И сваке године откријемо нешто ново о овој врсти”, каже Бемфорт.

„Зато се стално враћамо, јер и даље откривамо нове ствари”.

Док тим пакује опрему и спрема се за повратак, свесни су да их чека још много посла.

Тек су загребали површину онога што се овде крије, а многе праисторијске тајне још чекају да буду откривене.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]