Путинове тврдње, успеси и порази: шта доноси 2025. година

Као и сваке године, руски председник Владимир Путин последњих дана децембра одржи у Москви традиционалну маратонску конференцију за штампу „Годишњи резултати са Владимиром Путином".

Било је, међутим, неколико догађаја које је Владимир Путин изоставио са списка резултата у 2024. години.

У пажљиво режираном догађају 19. децембра, руски председник се обратио нацији одговарајући на питања о домаћој привреди, паду стопе наталитета, Доналду Трампу и рату Израела и Газе, али је највећи део од четири и по сата програма однела текућа инвазија његове земље на Украјину.

И док се рат рапидно приближава трећој години, он је покушао да представи протеклих дванаест месеци као несумњиви успех.

Објавио је да руска војска „заузима и враћа територије" и напредује на фронту „сваки дан", описавши трупе као „хероје" и рекавши да је успео да одбрани руски суверенитет.

Иако је ставио вето на свако примирје, јесте напоменуо да је „отворен за компромисе" поводом окончања рата, али није јасно шта би такви компромиси подразумевали.

Рекао је да је Кремљ спреман да безусловно преговара са Кијевом, али је поновио тврдње о нелегитимности украјинског председника Владимира Зеленског да буде део тог процеса.

Али којих пет кључних догађаја је Владимир Путин улепшао или уопште није поменуо и какав су утицај они заиста имали?

Смрт Алексеја Наваљног

Шеснаестог фебруара 2024. године, Алексеј Наваљни, најславнији лидер руске опозиције, умро је у казненој колонији број 3 у селу Карп у северној Русији.

Иако његови сарадници настављају да истражују околности смрти Наваљног, мало њих у Русији сумња да је вођа опозиције, који је претходно преживео покушај атентата отровном супстанцом новичок, убијен по налогу председника Владимира Путина.

У то време су Москва и европске престонице већ увелико расправљале о великој размени затвореника, до које је на крају и дошло 1. августа.

Пошто је покренула инвазију на Украјину, Русија је почела и да хапси властите становнике за било који тип антиратног сентимента.

Наваљни, који се редовно оглашавао против рата, могао је да се чује чак и из затвора.

Његова смрт била је суморан дан за десетине хиљада људи широм Русије.

Ближе другој годишњици рата, пошто је послао десетине хиљада војника у смрт, руски председник је наизглед одлучио да и даље може да га обрука његов главни политички ривал и напросто га физички елиминисао.

Напад на Крокус сити хол

Док је пажња руских власти била усредсређена на Украјину, регрутујући више људи и развијајући нове типове оружја, чини се да им је промакао раст радикалног исламистичког расположења, како у државама Централне Азије, тако и у руским републикама Северног Кавказа.

У октобру 2023. године, земља је била затечена изненадним антисемитским погромима на аеродрому Махачкала, а 22. марта 2024. године, у Московској области је извршен један од најгорих терористичких напада у историји Русије.

Као последица напада исламистичких терориста на концертну дворану Крокус сити хол, убијено је 145 људи, док је рањено њих 551.

Био је то један од најсмртоноснијих напада после трагедије током опсаде школе у Беслану, која је била 20 година пре напада у Московској области.

За напад је одговорност преузела авганистанска група Вилајат Хорасан, али руска пропаганда, а касније и Владимир Путин, пожурила је да за трагедију окриви Украјину.

Они су тврдили да су нападачи после самог чина покушали да побегну у Украјину, где је за њих наводно био припремљен „отворен прозор на граници".

До краја године није представљен ниједан доказ за ову тврдњу, нити је учешће украјинских специјалних снага у нападу на било који начин доказано.

Екстремисти су највероватније покушавали да побегну у Белорусију да би авионом одлетели даље, али у Русији власти редовно окривљују Украјину за све проблеме, а ова трагедија уопште није била поменута у обраћању нацији за крај године.

Сирија – шамар у лице

Режим Башара ал-Асада опстао је у Сирији додатних девет година на бајонетима руске војске.

Руски контингент стигао је тамо крајем 2015. године, а Асадов останак на власти, као и победа над Исламском државом, забрањеном у Русији, представљани су у пропаганди годинама као један од главних успеха спољне политике Кремља.

Међутим, док је рат у Украјини гутао све њене ресурсе, Москва није имала времена за Сирију нити Башара ал-Асада.

Као последица тога, опозициона екстремистичка група Хајат Тахрир ал-Шам (ХТС), успела је за десет дана да сруши режим у Дамаску, а Асад је брже-боље морао да потражи уточиште у Русији, где ће правити друштво, на пример, одбеглом украјинском лидеру Виктору Јануковичу.

Пад Асадовог режима био је лоша вест за Кремљ.

Још гора вест била би могући губитак руских војних база у сиријским градовима Латакији и Тартусу.

Са великим степеном вероватноће, то би значило да Русија мора да се одрекне свих афричких пројеката и престане да буде значајан играч на Блиском истоку.

Владимир Путин тврди годинама да враћа Русији статус „суперсиле", али крвави рат који је започео довео је земљу до тога да постане, у најбољем случају, регионални играч са којим чак ни већина његових суседа не жели ништа да има.

Упркос томе, искористио је говор да инсистира како Русија није изгубила Сирију.

Према Путину, Русија је остварила све циљеве у Сирији и спречила настанак исламског калифата, али је признао да је тамошња ситуација „компликована".

Рекао је да још није разговарао са свргнутим сиријским лидером, који је побегао у Москву док су почетком месеца побуњеничке снаге надирале пред Дамаском, али да планира ускоро да то учини.

Додао је да је Русија у преговорима са новим владарима Сирије да задржи две стратешки важне војне базе на Медитеранској обали и да Москва разматра да их користи у хуманитарне сврхе.

Супероружје „орешник" као замена за нуклеарну опцију

Пред крај 2024. године, кад су украјинске оружане снаге и њихови савезници скоро сваки дан прелазили руске „црвене линије", Кремљ је коначно смислио нешто ново са чим ће моћи да прети свима око себе – мимо нуклеарне бомбе.

Ово ново руско „супероружје" било је пројектил орешник.

Орешник је до сада једини пут употребљен у другој половини новембра, у украјинском граду Дњепру.

Руси су тврдили да је то одговор на употребу западних пројектила дугог домета на руској територији.

Владимир Путин и руска пропаганда од тада не престају да величају орешник.

Његово поверење у овај оружани систем је толико да је током телевизијске конференције за штампу Путин предложио „двобој" за надмоћ, рекавши да Русија треба да испали орешник ка Украјини, а да противваздушна одбрана те земље уз помоћ америчких система треба да проба да га обори.

Ниједан Путинов говор или конференција за штампу откако је први пут употребљено ово оружје нису прошли без његовог помињања, а посланици Државне думе долазили су на заседања у мајицама са исписаним порукама о орешнику.

Ово може да се доживи као извесно смањење степена конфронтације: Кремљ макар прети непријатељима нечим другим сем нуклеарном бомбом.

С друге стране, кад сви буду коначно престали да се плаше орешника и почели да му се смеју, Кремљ би могао да се врати нуклеарној реторици, јер изгледа да су претње устаљена навика председника Путина.

Пријатељство са Кимом Џонгом Уном

Крајем 2023. године, Кремљ је успоставио војну сарадњу са Северном Корејом, земљом којој је Русија увела санкције Уједињених нација (УН), заједно са другим сталним земљама чланицама Савета безбедности.

Због недостатка минобацачких граната и балистичких ракета у рату са Украјином, Москва је почела да их добија од Пјонгјанга.

У замену за њих, Русија је кренула да шаље нафту Северној Кореји како би заобишла санкције.

Путин се 2024. године састао са лидером Северне Кореје Кимом Џонгом Уном у Пјонгјангу.

Последњи пут кад је посетио једну од најауторитарнијих диктатура на свету било је 2000. године, а тамошњи лидер је био неко други.

Земљу је тада водио Ким Џонг Други, отац Кима Џонга Уна.

У Русији је све то време на власти био један човек.

После састанка двојице изгнаника, како је називан у запаним медијима, две земље су потписале споразум о „свеобухватном стратешком партнерству".

Између осталог, он гарантује војну помоћ „уколико се једна од страна нађе у ратном стању".

До јесени, севернокорејске трупе су се већ појављивале на фронту.

НАТО је проценио да њихов број износи око 12.000 људи, а украјинске власти су дошле до сличне процене.

И Москва и Пјонгјанг су испрва негирали учешће севернорејске војске у рату у Украјини, у уобичајеном формату „они просто нису тамо".

Крајем октобра, коментаришући чињеницу да Русија сада добија не само муницију већ и људство из Северне Кореје, Путин се позвао на закључени споразум о „стратешком партнерству".

„Шта ћемо и како ћемо да радимо је наша ствар", рекао је.

Ствар војника из Северне Кореје постала је покушај преотимања територије у Курској области коју је Украјина заузела у августу 2024.

У децембру је јављено да је стотине Северних Корејаца већ погинуло или рањено.

То је рат за који они вероватно све до скора нису ни знали.

Локалне новине у Северној Кореји скоро сигурно нису извештавале о њему у првој години сукоба.

НАТО учешће Северне Кореје у рату у Украјини сматра очигледном ескалацијом.

Русија је директно уплела трећу страну у оружани сукоб.

Виши извор ББЦ-ја у НАТО такође је напоменуо да последице ове акције неће утицати само на ситуацију на бојишту.

Амерички Стејт департмент верује да још један важан руски партнер, Кина, сигурно није задовољан све срдачнијим пријатељским односима између Москве и Пјонгјанга.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]