Светозар Марковић: О чему би данас писао, мислио и говорио социјалистички првак у Србији

„Слобода је драгоцена свакоме који је разуме по оним драгоценим резултатима што их она доноси."

Тако је млади Светозар Марковић, филозоф, публициста и политички активиста писао у његовом чланку Српске обмане, објављеном 1869.

Али куда би данас оштро перо и критичка мисао одвела пионира социјализма на овом простору и левичарског идеолога, у ери неолибералног капитализма и глобалне политичке нестабилности, као и спољнополитичког рингишпила, друштвене кризе и студентских блокада у Србији?

„Евидентно је да би Марковић подржао општенародни покрет без јасно одређене политичке агенде", каже историчар Лука Филиповић, научни сарадник са Института за савремену историју, за ББЦ на српском.

„И био би против дефинисања званичне идеологије покрета јер би веровао да може допринети цепању јединства општенародног бунта".

Светозар Марковић је током изузетно кратког живота оставио неизбрисив траг и на пољу филозофије, политичке теорије, па и књижевне критике и новинарства.

Заступао је револуционарне идеје, између научног и, према некима, утопијског социјализма, залагао се за социјалну правду и ослобођење народа, противио Великој Србији, а заговарао Балканску федерацију.

У новинским текстовима и теоријским делима, критиковао је бирократски систем Кнежевине Србије.

„Марковић остаје апсолутно импресиван аутор кога нажалост не читамо довољно јер да га читамо више можда би нам била јаснија данашња ситуација", сматра Филиповић.

Преминуо је 10. марта 1875. са свега 28 година.

Идеолошко шаренило зарад општег добра

Светозар Марковић је одрастао у Србији просвећеног апсолутисте кнеза Михаила Обреновића, у друштвено-економски неразвијеној и сиромашној земљи, плодним тлом за ширење левичарских идеја.

„Одрастао је у време интегрисаног сиромаштва, кад је српска заједница била позната по ужасно великом степену солидарности.

„И данас би доживео да се поново буди солидарност после 40 година партикуларизације друштва, не само српског, него и глобалног", сматра Филиповић.

Са социјалистичким делима и теоријом, Марковић се упознао на студијама у Санкт Петербургу (тада Петроград), у Русији 1866. године, где је отишао као стипендиста српске владе.

Тамо се сусрео са радовима раних руских левих револуционара, првенствено Николаја Чернишевског, који је на Марковића оставио највећи утицај друштвено-економским концептом заједничког живота у руској породичној задрузи, заснованој на колективној својини.

Задруге, односно породичне комуне, и општине, једне су од најважнијих тачака његовог будућег политичког програма и вероватно најрелевантније друштвене и политичке институције.

Школовање је потом наставио у Швајцарској где је читао дела многих западних левих теоретичара, попут немачког комунисте Карла Маркса и француског анархисте Пјера Жозефа Прудона.

У Кнежевину Србију се враћа пошто је изгубио стипендију због чланка Српске обмане објављеном у новосадском листу Застава у коме је критиковао намесништво, које је управљало земљом уместо малолетног Милана Обреновића, и устав из 1869.

„То је време великог преливања идеја и преплитања разних филозофија", каже Филиповић.

Такво стање се одразило и на политичке ставове прогресивног и амбициозног Марковића који је, како запажају његови савременици, био „врло екстреман у инклузивности према другим политичким партијама и покретима и њиховим идејама", додаје историчар.

„Сматрао је да треба радити на стварању општег покрета, изворно марксистичког, социјалдемократског карактера, који ће ујединити и интегрисати и либерале и протагонисте националних идеологија."

Зато му данас, идеолошки шаролики, актуелни студентски протести и блокаде, „не би били страни".

Разлика је у томе, каже Филиповић, што је у 19. и већем делу 20. века „људима била потпуно незамислива идеја стварања покрета без званичне идеологије", а камоли „покрет без вођства и организационе структуре".

„Тако да би му све то било ново и шокантно.

„Али може се са сигурношћу говорити да би подржао инклузивни карактер покрета према представницима готово свих идеолошких праваца - у вишем циљу, зарад општег добра целог друштва", додаје историчар.

'Корупција убија'

Присталице Марковићеве идеје испрва су управо били ондашњи студенти, полазници Велике школе, највише образовне институције тог периода, претече Београдског универзитета, затим занатлије, а по пресељењу у Крагујевац и радници тамошње Тополивнице.

Његов повратак у Београд се поклапа са оснивањем првих банака и јачањем капиталистичких елемената, што поред привредног развитка доводи до нових друштвених потреса, додатног осиромашивања и богаћења виших слојева, па и корупције.

„Корупција убија" једна од главних парола масовних протеста у Србији изазваних падом надстрешнице на новосадској железничкој станици 1. новембра 2024. када је погинуло 15 људи и двоје теже повређено.

Марковић и његови следбеници били су, међу ретким левичарима тог периода и касније, који су се бавили овим питањем, тврди Филиповић.

„У њиховим текстовима из 19. века видимо да се у великој мери баве феноменима непотизма (фаворизовање родбине), некомпетентности носилаца власти извршне, корупцијом у готово свим битним институцијама, подразумевајући Српску православну цркву и јаке симболе националне идеологије", прича историчар.

Критикују, додаје, „апсолутизам кнежева и властодржаца у Србији", те доводе у питање да ће „конзервативна десница, као део основног политичког програма, водити крсташки рат против корупције".

Тако су социјалдемократски политички актери веровали да ће се приближити обичном народу „који нема довољно теоријског образовања да схвати да су радници универзално експлоатисани".

„Али врло добро види експлоатацију на сопственој кожи која је значајно погоршана чињеницом да је корупција у Марковићево, као и у наше време, на овом простору била врло изражена", сматра Филиповић.

У описима догађаја, Марковић није тежио да буде историчар Србије, који би ређао чињенице, већ је трагао за њиховим смислом и „од почетка био револуционар мисли и дела", писао је Мирослав Ђорђевић, професор Факултета политичких наука, давне 1976. године.

Судећи по критичком односу према Народној скупштини која се после 1861. састајала једном у три године, могуће да би револуционарни мислилац видео сличности и са савременим парламентаризмом у Србији - где представници владајуће већине имају само речи хвале за потезе власти.

„Какав посао може вршити скупштина у неограниченој монархији", пише Марковић, цитирано је у раду „Погледи Светозара Марковића на државно правни развитак Србије".

„Она не доноси законе, не позивље на одговор државне органе, они су сви одговорни - кнезу, управо не ради ништа, осим што саслуша шта је влада урадила и шта је намерна да уради убудуће, што се може саопштити народу и без сазивања скупштине", критиковао је пре 160 година.

Србија на истоку

Светозар Марковић је имао свега 26 година, када је 1872. изашло његово капитално, и по неким теоретичарима „визионарско" дело - Србија на истоку, у коме је показао „изузетно познавање геополитичких прилика и историјских корена феномена са којима се суочава".

У њему је понудио и решење националног питања, али не у виду стварања Велике Србије, идеје о уједињењу свих територија на којима живе Срби у једну државу, коју је критиковао, већ кроз раније осмишљени концепт Балканске федерације слободних народа.

Балканска федерација би по Марковићу била заснована „не по националности, но по стварним потребама", а претходила би јој српска федерација састављена од Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, која би била у „конфедералном односу са Бугарском".

„Практични смисао социјализма за унутрашњи и спољни развитак српског народа састоји се у социјалном преображају изнутра, на основу народног суверенитета и општинске самоуправе, затим револуција у Турској и федерација на Балканском полуострву", писао је Марковић нешто касније 1874.

Аустроугарска и Османско царство током 19. века већим делом контролишу Балканско полуострво, док је Србија независност стекла тек 1878, три године после Марковићеве смрти.

Филиповић каже да у Србији на истоку Марковић истиче „и склоност српских властодржаца потчињавању било хабзбуршким, било османским властима, које ће им омогућавати да несметано проширују личну власт над локалном заједницом и да се баве корупцијским и осталим махинацијама".

„То је врло значајно за Србију данас", оцењује Филиповић.

Сходно томе, сматра да би Марковић оштро осудио „четири стуба српске спољне политике", дипломатску концепцију коју је увео бивши председник Србије Борис Тадић после посете Пекингу августа 2009. мислећи на Кину, Европску унију, Русију и САД.

„Инсистирао би да та доктрина потиче због потребе српских власти да учврсте утицај унутар земље уз подршку свих могућих страних сила, а са друге стране због корупције и финансијског интереса који постоји између домаће олигархије и страног капитала."

Од 'Раденика' до 'Ослобођења'

Марковић је јуна 1871. покренуо први социјалистички лист на Балкану - Раденик.

Појавио се неколико дана после гушења Париске комуне, „прве радничке револуције" и слободарске управе у главном граду Француске, о чему је и сам писао у његовим новинама.

Поред тога, српски социјалиста се у новинарским текстовима бавио и другим радничким питањима, критиковао власт, унутрашњу и спољну политику Србије, износио теоријске поставке и претпоставке.

Преселивши се у Крагујевац 1873. уређивао је и лист Јавност, а пред смрт и Ослобођење.

„Марковићеви листови би данас били најрадикалнији листови на новинарској сцени и управно нам такви недостају", сматра Филиповић.

Бавио се и превођењем страних аутора и чланака, а претпоставља се да је међу тим политичким штивом и Комунистички манифест Карла Маркса и Фридриха Енгелса.

„У овом тренутку верујем да би му било интересантно да преведе нове идеје левичарских мислилаца из света као што су Јанис Варуфакис (економиста и бивши министар финансија Грчке), Тома Пикети (француски економиста и професор) и Славој Жижек (словеначки филозоф).

„Тежио би таквим ауторима који нису идеолошки пуританци али имају јасну изражену леву идеју, који знају како да на неки начин пренесу масама", сматра Филиповић.

Кратка биографија

Материјално и теоријско наслеђе

Поред бронзаних бисти на зеленим површинама многих места у Србији, имена улица, школа и библиотека широм земље, наслеђе Светозара Марковића данас у мањој мери живи и код појединих политичких партија, покрета и групација.

Фонд Социјалистичке партије Србије носи назив по њему, док постоји и неформални политички колектив у Београду „Самообразовни универзитет - Светозар Марковић".

„Његов допринос видимо у самој чињеници да данас тешко да постоје политичке партије и покрети који се усуђују да потпуно занемаре разговор о сиромаштву и социјалним политикама.

„Док са друге стране ми данас на политичкој сцени немамо ниједну партију или опцију, да није апсолутно маргинална, која нуди алтернативу глобално доминантном економском моделу и која би делила најважније идеје раних српских социјалдемократа - о једнакости, социјалној правди и превазилажењу капиталистичке стварности", сматра Филиповић.

Међутим, неке друге видове Марковићевог наслеђа, поново проналазимо данас, посебно последњих месеци током студентских блокада и демонстрација као идеолошки разноликог покрета.

„Како да комшија и ја потпуно других уверења, заједно схватимо да имамо заједнички циљ и да се тек након његовог испуњења можемо даље делити", закључује.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]