Како је „Суботом увече уживо“ постао ТВ феномен – а потом изгубио компас

Нови филм Суботом увече одаје пошту настанку легендарне комичарске емисије – али слаба премијера нове сезоне прошлог викенда потврђује да се овај шоу нашао на трновитијем терену него раније. Шта је то пошло наопако?

Суботом увече уживо (Сатурдаy Нигхт Ливе, СНЛ) стекао је легендарни статус – што није добра ствар кад би требало да је и даље жива и здрава комичарска емисија.

То је постало очигледно на основу две премијере дан за даном прошлог викенда – филма о почецима емисије и нове сезоне саме емисије.

Филм Џејсона Рајтмана Суботом увече, с љубављу реконструисаних али танких 90 минута пред само емитовање прве епизоде 1975. године, имао је премијеру прошлог петка.

Наредне ноћи могли сте да скочите унапред скоро пола века да погледате млаку, малодушну премијеру 50. сезоне саме емисије.

Обе указују колико је мит о емисији надјачао реалност.

СНЛ заслужено носи тај статус, наравно.

Трансформисао је телевизијску комедију и оставио трајног трага на америчку културу.

Године 2004, Рејчел Дреч је почела да игра Деби Даунер, која је у свему видела само негативну страну.

Израз „Деби Даунер“ сада је напросто скраћеница за птицу злослутницу која вам поквари сваку забаву.

А чак је и скраћени списак комичара које је произвела емисија запањујући, од Била Мареја и Едија Марфија преко Вила Ферела и Тине Феј, све до данашњих водитеља забавних емисија Џимија Фелона и Сета Мејерса.

Рајтманов филм се враћа уназад пре свега тога, са сценаристкињом СНЛ-а Роузи Шустер (Рејчел Сенот) која покушава да опише емисију збуњеном руководиоцу телевизијске мреже НБЦ.

„То је постмодерно, то је Ворхол“, каже она за скечеве који обухватају мртвог ладног Ендија Кауфмана (Николас Браун) док пева на плејбек тему из дечјег цртаћа Супермиш.

Хумор јесте био постмодеран и граничио се са перформансом, макар једно време, што је била радикална промена у односу на окоштале музичке плесне тачке које су преплављале телевизију тада.

Али авангарда неизбежно постаје естаблишмент и током деценија СНЛ се претворио у ону врсту емисије на коју се људи жале да је лоша, али је ипак гледају, из навике једнако као и било ког другог разлога.

Отупљивање оштрице

Можда зато што је постао толики саставни део популарне културе, он још увек носи извесну тежину – али у доба друштвених мрежа, СНЛ делује као да реагује на културу уместо да се налази на оштрици која гледа унапред.

Кад је Камала Харис објавила да ће Тим Волц бити њен пратећи кандидат за потпредседника, друштвене мреже су експлодирале од спекулација ко би могао да га игра у СНЛ-у.

Људи су имали листе жеља са могућим кандидатима, живим и мртвим (комичарски режисер Пол Фајг би волео да је то могао да буде Крис Фарли).

Физички скоро идентични Џим Гафиген био је међу највероватнијима, тако да није било велико изненађење кад се појавио у уводном скечу у суботу о контрасту између Трампових митинга и митинга Камале Харис.

Тај уводни скеч био је најсветлија тачка премијере пре него што је започело дубоко понирање ка дну.

Гефигеново кратко појављивање није учинило много више од папагајског понављања Волцових мимова са вицевима ћалаца који су се налазили онлајн месецима.

Маја Рудолф је била бриљантна као допадљива Камала Харис, у улози коју је већ играла пре.

Она добро скида плес, смех и челичну чврстину иза полетне енергије „забавне тетке, како фиктивна Камала Харис саму себе назива.

Али комичарски драгуљ био је неочекивано појављивање Ендија Самберга као „другог џентлмена“ Дага Емхофа.

Он је ушао на сцену уз шашави плес какав нисмо видели код правог Емхофа, али лако можемо да замислимо да га изводи.

А Самберг је потрефио сваку реплику, нарочито ентузијастични говор о томе како би прихватио традиционалну улогу првог супружника.

„Лично једва чекам да украсим Белу кућу за Божић“, каже он.

„Тема ће бити Ханука.“

То је била она врста оштрог, духовитог, неочекиваног тренутка којима се гледаоци надају, а врло их ретко добијају.

Оно што је изгубљено у магли прошлости је да су такви моменти увек били ретки.

СНЛ је познат по политичком хумору, али на сваку интерпретацију која делује толико моћно да одјекује у политичкој стварности – заједљива имитација Саре Пелин у изведби Тине Феј, која цвркуће: „Могу да видим Русију из своје куће“ била је брутално близу брљављењу саме Саре Пелин о спољној политици кад се кандидовала за потпредседницу – било је десетине безубих карикатура попут Доналда Трампа стиснутих усана у изведби Алека Болдвина, више имитације карикатуралног Трампа него праве сатире.

Рајтманов филм прихвата мит о СНЛ у целости и тера вас да се запитате: за кога је уопште овај филм прављен?

Рајтман је одрастао волећи ову емисију и ако сте већ лудачки заинтересовани за и упознати са оригиналном поставом, Суботом увече би могао да функционише као омаж.

Али за сваког другог, филм не чини много више од цртања крокија.

Премиса је да је иза кулиса владао хаос.

Лорн Мајклс (Габријел Лабел), нервозни аутор серије, рве се са неким дрогираним члановима глумачке поставе и гаси пожаре у које спада и прави пожар кад светла падну на кауч.

Али филм никад није толико наелектрисан као што жели да буде, упркос свој хиперактивности иза сцене, заједно са брзом монтажом, визуелним украсима у које спада камера која јури кроз ходнике студија и необјашњиво присуство ламе.

Глумачка постава се напросто уклапа у унапред извајане слике оригинала.

Џон Белуши (Мет Вуд) је напорни геније који одбија да потпише уговор.

Чеви Чејс (Кори Мајкл Смит) је егоиста.

Гилда Раднер (Ела Хант) је љупка, са суптилним осећајем за хумор.

Џејн Куртин (Ким Матула) се осећа неискоришћеном, што је био чест случај са

женама у емисији.

Дилан О’Брајен успева да дочара суштину комичарских изведби Дена Ејкројда и његових често улизичких ликова.

Сценаристи предлажу скеч о куварици Џулији Чајлд која се посече док води кулинарску емисију и комично прска крв на све стране.

Тај скеч, са Ејкројдом као Чајлд, класик је који се појавио у каснијој епизоди.

Ако не знате такве детаље, срећно са уживљавањем у гледање филма.

Најбољи аспект филма Суботом увече, његове генерацијски сукоб, није довољно разрађен.

У кратким појављивањима, Вилијем Дефо игра Дејва Тебета као урнебесно љигавог руководиоца телевизијске мреже старог кова.

ДЖ. К. Симонс је ефектно одбојан као искежени комичар и забављач Милтон Берл, који је, колико год то деловало несхватљиво данас, некада био једна од највећих звезда на телевизији.

На суседној бини, његова кичерска тачка са песмом и плесом са плесачицима у шљокичастим костимима указује колико је револуционаран СНЛ био.

Али Рајтман од нас углавном тражи да претпоставимо, или нам неко непрестано саопштава, колико је СНЛ комедија била радикална.

Ламорн Морис има један од неколико тренутка који напросто засењују остале.

Он игра Гарета Мориса (нису у сродству), јединог црног члана оригиналне поставе, који се осећа као аутсајдер.

У посебно упечатљивој сцени из филма, Морис узима микрофон и пева контроверзно смелу песму за собу пуну белих телевизијских руководилаца – песму која се појављује у скечу у каснијој епизоди серије.

То је и даље запањујуће и смешно.

А тешко је замислити да данашњи СНЛ толико ризикује.

Нова најнижа тачка

СНЛ је одувек био много неуједначенијег квалитета него што нам мит то говори.

Погледајте праву прву епизоду данас и, шокантно, она уопште није много смешна.

Чак и славни скеч са Болницом за пчеле, са Белушијем и другима обученим као тата пчеле у болници док чекају на вест о рођењу њихових малих пчела, делује као да се упиње да буде апсурдистички.

Али имајући у виду да емисија ове године улази у фасцинантну 50. сезону, премијера уживо прошлог викенда била је необично трновита.

Чак и њена гошћа-водитељка Џин Смарт, вољена звезда која је управо освојила Емија за ХБО-ову комедију Комичари, није могла да је спасе.

Имали сте досадну пародију на квиз, лажну рекламу о продавници реквизита за Ноћ вештица и пародију о стављању Смарт као драмске глумице у улогу Лусил Бол у Ја волим Луси.

Већина приказа оценили су прву епизоду као разочаравајућу.

Та неуједначеност можда није превише важна, пошто данас мање људи гледа емисије на телевизијским мрежама онако као што су то радили кад је СНЛ почињао.

Данас, скечеви који се истичу – Рајан Гослинг и Мајки Деј као Бивис и Батхед или Боуен Јанг као санта леда из Титаника и прошлог викенда као жедна беба нилски коњ Му Денг која се жали на цену славе и пореди је са оном од Шапел Роан – постану вирални и ти инсерти су суво злато.

Према Холивуд репортеру, последња сезона СНЛ-а стекла је невероватних 3,1 милијарду прегледа на друштвеним мрежама.

То је можда најважнији начин на који је серија успела да остане у корак са временом.

Далеко од правовремене, међутим, последњих година је често завршавала у вестима због контроверзних гостију чији избор сугерише ништа више од повлађивања рејтинзима и утицају моћника.

Трамп је био гост-водитељ 2015. године док је био кандидат за председника, изазвавши протесте хиспано и група за заштиту права имиграната испред студија.

Илон Маск је био гост-водитељ 2021. године, и док Маскову репутацију чини много разнородних елемената, духовитост није једна од њих.

НБЦ слави 50. рођендан емисије са три специјала у ударном термину у фебруару.

Нема потребе чекати на то да бисте видели да је СНЛ постао легендарнији него што је релевантан.

Можда му треба више „забавне тетке“.

Или, као што то каже један класични скеч: „Хоћу да чујем више звона за краве!“

Више нечега другачијег.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]