ББЦ у посети једном од најопаснијих британских затвора

- Аутор, Сима Котеча
- Функција, ББЦ
- Време читања: 6 мин
У затвору Пентонвил је завладао хаос.
Вриштеће звоно за узбуну говори нам да се десило оно што затворски чувари често називају „инцидентом".
Влада какофонија лупања металним вратима, звецкања кључева, и вике и вриске затвореника док чувари јуре да виде шта се догодило.
Трчимо за њима док они журе ка месту на ком је настала невоља.
Врата ћелија и крзаве у бело офарбане решетке практично су једино што видимо док се пробијамо кроз ово хаотично и узнемирујуће окружење.
Стишани воки-токи нам говори да се ради о случају самоповређивања.
Затвореник који је био закључан већи део дана урезао је речи „мама и тата" себи на руку оштрим предметом.
Бацам брз поглед у ћелију и видим крвав призор.
Затворски чувар се сагиње у покушају да заустави крв.
ББЦ је добио ретки приступ мушком затвору Пентонвил у северном Лондону, у време велике затворске кризе у Енглеској и Велсу.
Влада је у септембру, због тога што затворима широм земље понестаје ћелија за придошлице, испланирала да на слободу раније пусти преступнике у оквиру контроверзног програма чији је циљ да попусти огроман притисак на систем који се налази на ивици пуцања.
У року од два дана у недељи кад смо посетили Пентонвил, сусрели смо се са суровом стварношћу ове кризе.

Притисак на запослене је огроман.
За само пола дана, чули смо шест звона за узбуну.
Дан раније је било више од 30.
Затворски чувари нису знали према чему су трчали иза тих закључаних и замандаљених врата.
Крв, насиље па чак и смрт су увек могући.
Шеј Дури је овде затворска чуварка већ скоро пет година и каже да никад није било овако лоше.
Недавно су јој оба ручна зглоба била сломљена док је покушавала да раздвоји два члана банди током туче.
Она верује да су злочини банди главни разлог зашто је толико људи у затворима, поготово у Пентонвилу.
„Они нападају једни друге, а кад крену двојица, остали одмах полазе за њима", каже она.
„На крају ми увек покушавам да зауставимо тучу. Понекад постане хаотично - и стресно, да."
Затвор Пентонвил је изграђен 1842. године и углавном се структурално није променио за 180 година.
Првобитно направљен да држи 520 људи у ћелијама за једну особу, он сада има оперативни капацитет од 1.205, са двојицом затвореника нагураних у сваку ћелију.
Затвор је опасно на крајњој ивици капацитета - са само девет слободних кревета док смо били тамо.
А људи нису једини присутни затвореници: мишева и бубашваба има у изобиљу.
Влада тврди да је Пентонвил отелотворење изазова са којима се суочавају остарели, затвори у центру града са пролазним становништвом које има разноврсне и сложене потребе.
Више од 80 одсто затвореника Пентонвила су ту у притвору, што значи да чекају на суђење.
Остали су осуђени за тешке злочине, међу којима убиство, силовање и преступе у вези са дрогом.
Број притворених тренутно је рекордан за последњих 50 година у читавој Енглеској и Велсу - а за то је делимично заслужна велика листа чекања на кривичним судовима.
Подаци Министарства правде показују да систем Крунског правосуђа има заосталих више од 60.000 случајева.
Прекршајни судови имају заосталих више од 300.000 случајева.
Затвор Пентонвил
- Кошта 57.665 евра држати затвореника у Пентонвилу годину дана, 62 милиона евра за читаву његову популацију
- 57 одсто затвореника живи у скученом смештају
- Они који нису на обуци или образовању проведу свега један сат дневно изван својих ћелија
- 104 инцидента самоповређивања забележено је само у марту 2024. године - највише у једном месецу откако се води евиденција
- У затвору је било седам самоубистава између 2019. и 2023. године
Извор: Подаци о учинку затвора од 2022. до 2023.
Том - није му право име - борави у притвору.
Његова ћелија је сићушна.
Она је величине 2 x 1,8 метара и мирише непријатно, на урин, фекалије и покварену храну.
Кревет на спрат заузима највећи део простора.
Тоалет, у ћошку поред лавабоа, цури и чује се пљускање воде на поду.
„Говорим им да се то дешава већ три недеље", каже Том.
„Могао бих да то поправим - водоинсталатер сам по струци - али није било матица тамо унутра.
Претрпаност утиче на све области живота иза зидина затвора.

Са мање чувара у односу на затворенике, потребе затвореника не могу увек да се задовоље, што значи да неки, попут Тома, живе у ћелијама које нису одговарајући оперативне више недеља у време кад су им потребне хитне поправке.
Мајкл Луис служи казну због прекршаја у вези са дрогом.
Он има 38 година и са паузама је провео неколико година у затвору, али се нада да ће му ово бити последњи пут.
„Тешко је рехабилисати се на месту на ком имате насиље банди, ратове између четврти, насиље у вези са дрогом, ратове због новца", каже он, истичући колико је овдашње особље преоптерећено.
„Они покушавају да ураде ово, ово, ово и ово - а ви сада још желите и помоћ? И онда је заиста тешко."
Прича ми о ноћи кад се пробудио на то да његов цимер из ћелије покушава да се обеси.
„Видео сам да није мртав јер је још дисао, још је био топао", каже Луис, описавши чекање да се појави затворски чувар да му помогне.
„Он ноћу не може сам да отвори врата - због кључева и свега, због ризика по безбедност", објашњава Луис.
„Чекао је на још једног запосленог - и чим је ушао, одмах му је указао помоћ.
„Преживео је."

'Радије бих умро'
Била сам у неколико затвора, а ситуација у Пентонвилу је најгора коју сам видела.
Чини се да особље ради све што може у веома тешким околностима, бори се против проблема, криза и насиља, али често се мучи да изађе са свим на крај.
Било је планирано да шеснаесторо људи буде пуштено одавде у септембру кад влада буде раније ослободила хиљаде преступника.
Управник затвора Сајмон Драјсдејл каже да ће то смањити део притиска и значити да ће више људи моћи бити послато у Пентонвил - пријемни затвор који служи свим лондонским судовима - а потом бити пребачено даље у друге затворе зато што ће и они имати више слободних ћелија.
„Потпуно смо усредсређени на то да осигурамо да имамо више простора и капацитета.
„То заузима велики део нашег простора за размишљање и велики део времена нашег особља, а због тога не добијамо онолико времена колико бисмо волели да размишљамо о стварима као што су проналажење смисленијих обавеза за људе", каже Драјсдејл.
Али неки затвореници из Пентонвила не верују да ће пуштање 16 затвореника одавде направити неку битнију разлику.
Један, који није желео да буде снимљен, говори са нама док чучи на поду леђима ослоњен о зид.
„Никад се ништа неће променити.
„Њима није стало до нас. Радије бих да умрем", каже он јецајући.
Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]








