Долорес Ибарури: Шпанска револуционарка, Стаљинова следбеница и Титова оштра критичарка

Но пасаран - Неће проћи!

Опевана је ова парола у револуционарним песмама, исписивана на зидовима градова, а скоро да је обавезна на транспарентима левичарских протеста широм света.

Порекло слогана је тешко утврдити, али за његову широку распрострањеност, на шпанском језику, најзаслужнија је комунисткиња Долорес Ибарури.

Но пасаран је узвикнула почетком грађанског рата у Шпанији, лета 1936, и начинила га синонимом републиканског отпора и мотом антифашистичке борбе.

„Током неколико генерација, представљала је историју Комунистичке партије Шпаније и сигурно била жена која је симболизовала комунистичку милитантност универзалних размера у 20. веку“, пише Марио Аморос, шпански историчар и новинар, у одговору за ББЦ на српском.

Поред ватрених говора и учешћа у рату, контроверзна револуционарка остаће упамћена и као генерална секретарка и председница Комунистичке партије Шпаније (КПШ), али и верна Стаљинова следбеница, која ће скоро 40 година живети у изгнанству, махом у Москви.

Често је за живота мењала мишљења и ставове, па су тако на мети критике били Јосип Броз Тито и југословенски комунисти, али се касније покајала и извинила.

„Ибарури ће остати запамћена у историографији као особа изузетно турбулентне биографије“, говори Димитрије Матић, истраживач сарадник Института за новију историју Србије.

„Симбол њене идеолошке еволуције су и њена два мандата као посланице у шпанском парламенту (1936. и онда тек 1977), током којих се залагала за потпуно различите политике“, указује историчар за ББЦ на српском.

Преминула је 12. новембра 1989. године, симболично, неколико дана после пада Берлинског зида, последично и комунистичког блока.

Рани радови Пасионарије

Исидора Долорес Ибарури Гомез рођена је 9. децембра 1895. у сиромашној и бројној рударској породици у Галарти у Баскији, аутономној области у Шпанији.

Одрастала је у средини у којој су се неговале традиционалне вредности, заступљене и у њеној породици, под снажним утицајем религије и уз честе штрајкове рудара, каже Аморос.

Иако је желела да буде учитељица, у 15. години прекида школовање и почиње да се бави шивењем, а радила је и као служавка.

Почетком 1916. се удала за социјалисту и рудара Хулијана Руиза, а недуго потом одбацила је хришћанство и посветила се читању доступних левичарских књига, између осталог, и делима комунистичких теоретичара Карла Маркса и Фридриха Енгелса.

Генерални штрајк у августу 1917. и утицај Октобарске револуције, када су бољшевици предвођени Владимиром Иљичем Лењином преузели власт у Русији, обележили њену политичку будућност, каже Аморос.

Наредне године је написала и први чланак за раднички лист Бискајски рудар, под псеудонимом Ла Пасионарија (назив за цвет Христов венац), надимак који ће је обележити до краја живота.

Социјализам је убрзо радикализовала и постала чланица Комунистичке партије Шпаније, од њеног оснивања 14. новембра 1921.

’Но пасаран’

Проглашењем Друге шпанске републике 1931, Пасионарија се сели у Мадрид и постаје уредница партијског гласила Раднички свет.

Због доследног политичког рада више пута је завршавала иза решетака, а једном скоро годину дана.

У Москви је учествовала на конгресу Коминтерне (Треће комунистичке интернационале) лета 1935, где је донета нова политика Народног фронта, ширег савез са антифашистичим партијама у борби против нацистичке идеологије која се ширила светом.

Када је ова коалиција победила на изборима у Шпанији фебруара 1936. Ибарури је постала посланица у шпанском Кортесу (парламенту) и „политичка личност од националног угледа“, каже Аморос.

Већ на лето 1936. избија крвави Шпански грађански.

На једној страни били су републиканци, левичари - од социјалиста и комуниста до анархиста, а на другој - националисти, који су окупљали разне десничарске фракције, па и фашисте, предвођени генералом Франциском Франком.

Нешто иза поноћи 19. јула 1936, готово на самом почетку оружаног сукоба, Ибарури ће одржати „један од великих политичких говора у 20. веку“, оцењује Аморос.

„Комунистичка партија вас позива на оружје. Посебно вас раднике, пољопривреднике, интелектуалце да заузмете позиције у борби за коначно разбијање непријатеља Републике и народних слобода.

„Живео Народни фронт! Живео савез свих антифашиста! Живела Република народа! Фашисти неће проћи! Неће проћи (но пасаран)!“, грмеле су Пасионаријине речи са радија у центру Мадрида.

Тако је „популаризовала слоган“, који ће се наредних недеља ширити и „подстицати вољу за отпором републиканског народа“, указује Аморос, аутор Пасионаријине биографије ¡Но пасарáн!.

И током рата Ибарури је држала страствене и запаљиве говоре на радију, по улицама и на фронту.

Позивала је на антифашистичко јединство за одбрану демократске Републике, формирање Народне армије и борбу против дефетизма.

Међутим, истовремено је сведочила и спроводила репресивну политику током Грађанског рата према „неподобнима“ у самој партији и другим супарницима на левици, објашњава Матић.

Тако није бирала речи 1937. у обрачуну са анархистима и „троцкистима“ из партије ПОУМ „изразито револуционарне, али и антистаљинистичког стремљења“, у чијим се редовима борио и чувени британски писац Џорџ Орвел.

Троцкисти су били противници стаљинизма и следбеници марксистичке теорије руског револуционара и оснивача Црвене армије Лава Троцког, ликвидираног 1940. у Мексику.

Мадрид је ипак пао у руке Франка, а рат је завршен поразом левичара 1. априла 1939.

Ибрарури је уточиште нашла у Москви, где ће, са краћим прекидима, живети скоро четири деценије.

Живот у егзилу

Неколико месеци пошто је стигла у Москву, почео је Други светски рат, а Ибарури је наставила да води политички и пропагандни рад и у новој домовини.

„Од јула 1941. преко совјетских радио станица и Радија независна Шпанија (Ла Пиренајка) скоро свакодневно је позивала на одбрану Совјетског Савеза од Хитлерове агресије и на јединство народа у борби против нацифашизма“, објашњава Аморос.

У рату је изгубила сина Рубена Руиза Ибарурија који је погинуо у бици за Стаљинград, септембра 1942.

„У њеној кући у Москви трајно је владала дубока жеља да се врати у демократску Шпанију, заједно са са прикривеним страхом од смрти у егзилу, као што се десило многим Шпанцима њене генерације“, каже Аморос.

Ибарури је током Другог светског рата постала генерална секретарка Комунистичке партије Шпаније, забрањене у отаџбини, да би 1960. штафету предала Сантјагу Кариљу.

Њих двоје су најзаслужнији за „постепен отклон партије од туторства Москве и постепено формулисање идеје еврокомунизма, доминантног међу западноевропским комунистима тог доба“ који се огледа у „спровођењу марксистичких идеја уз потпуно прихватање парламентарне демократије“, каже Матић.

„Због овакве еволуције и усвајања умерених ставова, КПШ је била једна од кључних партија која је активно учествовала у изградњи стабилног демократског поретка у Шпанији после Франкове смрти, производа дијалога и договора реформистичког крила франкизма и леве опозиције, социјалиста и комуниста.“

Пасионарији је 1960. додељено почасно место председнице партије, на коме је остала до смрти.

Погледајте видео: Битка за Стаљинград

Од оданости Стаљину до отклона

Пасионарија је била лојална совјетском лидеру, а из њеног пера и устију пљуштали су хвалоспеви.

Ибарури и шпански комунисти су током Стаљиновог живота готово беспоговорно следили његову политику, „не може се наићи на никакво веће одступање у ставовима Москве и партије”.

„То је у свим аспектима био однос повлашћеног и потчињеног“, каже Матић.

Као и многи комунистички лидери широм Европе, и Ибарури је „гајила готово религизни култ Стаљина“, оцењује Аморос.

Прогони партијских руководилаца одвијали су се до прве половине 1950-их, док је била генерална секретарка КПШ.

„Неподобни чланови су прогањани, избацивани, денунцирани, па чак и убијани, због критике СССР-а и његове спољне политике, због опонирања руководству КПШ и заузимања супротних ставова у односу на главну партијску линију“, објашњава Матић.

Као генерална секретарка је несумњиво знала, одобравала и спроводила овакве прогоне, али још нема „детаљнијих истраживања која би прецизирала њену конкретну улогу“, додаје.

Доласком Никите Хрушчова на чело СССР-а 1956. започета је дестаљинизација, као и дистанцирање многих партија и комуниста од такве политике, међу њима и шпанских.

До коначног разлаза је дошло после инвазије Совјета на Чехословачку 1968.

„Међутим, приврженост Октобарској револуцији, Лењиновом и Совјетском Савезу трајала је заувек.

„Она је заправо партијску осуду инвазије на Чехословачку протумачила као озбиљну противречност, за њу веома болну, али тачну“, сматра Аморос.

КПШ и КПЈ, Тито и Долорес

Под будним оком Коминтерне и у време „најинтензивнијих стаљинистичких чистки“, блиска сарадња Комунистичке партије Шпаније и Југославије „озваничена је у Грађанском рату, како на фронтовима, тако и ван њих“, каже Матић.

Односи су се потом мењали у зависности од „геополитичких и спољнополитичких фактора“, али првенствено од односа Тита и Стаљина.

Раскол међу њима је кулминирао доношењем резолуције Информбироа јуна 1948. у Букурешту, када је КПЈ искључена из ове организације.

Шпански комунисти су остали уз СССР све до Стаљинове смрти 1953, али и током новог захлађења односа Београда и Москве крајем 1950-их, каже Матић.

„Ибарури је у време захлађења међупартијских веза и сама писала изузетно оштре текстове против Југославије, чији су руководиоци и сам Тито проглашавани издајицама, ревизионистима, шпијунима, слугама странаца, од Гестапоа, па све до САД“, објашњава.

Побољшање односа Београда и Москве почетком 1960-их, и удаљавање шпанских комуниста од совјетске контроле, довело је и до отопљења односа КПШ и КПЈ, као и посета Ибарури Југославији.

Најзначајнији је био први сусрет 1965. са највишим југословенским руководством од сукоба Тита са Стаљином 1965. године, сматра Матић.

„Она и други шпански комунисти дубоко су се извињавали и исказивали жаљење због целокупне кампање вођене против Тита и Југославије.

„Видело се да је Шпанцима било изузетно непријатно, али је Тито покушавао да убеди Пасионарију да је то ствар прошлости и да би он вероватно исто урадио да је био у истој позицији, под директним притиском Москве“, каже Матић.

Ибарури је маја 1971, присуствовала конгресу југословенског Удружења шпанских бораца и током ове посете одликована Орденом народног хероја Југославије који јој је уручио Тито.

Пасионара је Тита посетила и августа 1976, више од пола године после Франкове смрти, на Брионима.

Постојала је идеја да „илегалним каналима отпутује у Шпанију“, где је КПШ и даље била забрањена, али се од тога одустало, каже Матић.

Повратак у Шпанију

Долорес Ибарури се у Шпанију вратила 13. маја 1977, таман на време да на изборима и буде изгласана за посланицу Астурије, аутономне области на северу Шпаније.

После Франкове смрти КПШ имала је важну улогу у демократском дијалогу и изградњи вишепартијског система, али је почетком 1980-их почела да се осипа.

Ибарури је преминула 12. новембра 1989. од упале плућа, а сахрани је присуствовала и југословенска делегација.

Више хиљада људи је тог дана мадридским улицама клицало но пасаран, носећи комунистичке заставе и транспаренте.

Споменици, улице и историјски поклич

Сећање на Пасионарију данас чувају споменици попут величанственог дела вајара Артура Дулија у Глазгову, као и називи улица, а једна од њих је у Крагујевцу.

За разлику од њеног „готово неупитног угледа у свету“, у Шпанији још траје дебата о њеном наслеђу, „нарочито у политичкој арени“, каже Матић.

„На шпанској левици је остала изузетно цењена, док ју је умерена десница, посматрала углавном као контроверзну фигуру о којој крајњи суд треба да донесу историчари.

„Десничарски интелектуалци и политичари су ценили њену помирљивост и улогу у постфранкистичком периоду, али су њене и активности КПШ током Грађанског рата често неисторијски проглашавали тоталитарним и скоро једнако екстремистичким као што је био франкизам“, додаје.

На Балкану њено име махом памте старије генерације са часова историје у време социјалистичке Југославије, највише по „антифашистичкој крилатици - но пасаран“, коју и данас поједине партије понекад користе у „политичком деловању“.

„Али сама фигура Пасионарије на овим просторима је и даље прилично скрајнута, а млађим генерацијама је скоро поптуно непозната“, закључује Матић.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]