Монах и моћници: Патријарх Павле и политика

Током две деценије колико је патријарх Павле био на челу Српске православне цркве (СПЦ), распала се Југославија, Београду су уведене санкције, НАТО је бомбардовао земљу, смењен је режим Слободана Милошевића, а Косово је прогласило независност.

За неког ко се клонио принципа „да је све политика”, у стопу га је пратила док су се око њега цртале нове границе на Балкану.

„Наша заклетва је да не расплачемо ниједно дете зато што је друге вере или нације“, рекао је патријарх Павле почетком 1990-их .

Ипак, критичари су га оптуживали да није обуздао тврду струју међу епископима и свештеницима који су подржавали српске паравојне формације у рату против Хрвата католика и босанских муслимана.

Иако је рођен и био у црквеној служби српског народа, никада Србе није стављао испред других, каже Јован Јањић, аутор патријархове биографије, „Будимо људи“.

„Био је духовни поглавар који је човека стављао изнад нације, није гледао ко је ко.

„Оно што је тражио за сопствени народ, тражио је и за друге“, каже Јањић, новинар који је више пута интервјуисао патријарха Павла.

У разговорима са генералним секретаром Уједињених нација Бутросом Бутросом Галијем и тадашњим америчким државним секретаром Лоренсом Иглбергером у Њујорку 1992, патријарх је тражио помоћ за Србе, али и за муслимане и Хрвате, каже Јањић.

„А тада су сви ови народи у Босни и Херцеговини биил зараћени једни са другима“, каже актуелни посланик и потпредседник Скупштине Србије.

Зато је важна чувена порука патријарха „будимо људи“, која се данас може видети на многим муралима са његовим ликом, јер је „најкраћи завет у који су уткани сви божији и људски закони", додаје Јањић.

Патријарх Павле преминуо је 15. новембра 2009, у 95. години.

Од велике до мале Србије

После пада комунизма и успона српског национализма, СПЦ враћа водец́у улогу у друштву, све више откако је патријарх Павле постао њен 44. поглавар.

Када је 1990. тадашњи епископ Рашко-призренски именован за патријарха, причало се да је он једини од владика који то није желео.

Он није имао однос према политици у ужем смислу, оцењује Владимир Вељковић, верски аналитичар.

Био је монах и „узор монаштва”, али га је носио ток бурних дешавања и распада Југославије, и та инерција је подстакла да у име цркве заузима одређене ставове који можда и нису увек били његови лични, каже.

„Много тога што је излазило у јавност као став СПЦ су били ставови настали у ширем кругу епископа који су били можда и више од њега укључени у политичке догађаје”, сматра Вељковић.

Често је био критикован да није довољно учинио да спречи међуетничке сукобе и рат у бившој Југославији.

У писму британском дипломати лорду Питеру Карингтону, после проглашења независности Хрватске и Босне и Херцеговине, патријарх је навео да „због геноцида у прошлости (у време фашистичке Независне Државе Хрватске у Другом светском рату) и актуелних збивања на том простору, Срби не могу остати у саставу независне Хрватске, већ морају ући под заједнички кров са Србијом и свим српским крајинама”.

„Време је да се схвати да жртве геноцида и његови бивши, а можда и будући виновници не могу живети заједно “, писао је Павле председнику Мировне конференције о Југославији која је требало да спречи рат, наводи се у документарном филму РТС-а Живот по јеванђељу.

Многи су то протумачили као отворену подршку политици 'Велике Србије', националистичке идеје распламсане почетком 1990-их, која је подразумевала да припадници српског народа после распада Југославије живе заједно у једној држави.

Јањић је уверен да то „апсолутно није тачно“.

„Њега политика није занимала, нити се бавио уређењем државних граница.

„Њему је на првом месту било право народа на самоопредељење, а то су многи тумачили као да се залаже за Велику Србију и мењање граница по мери српског народа који је у то време био најбројнији“, каже Јањић.

Став о заједничком животу свих Срба је почетком 1990-их био опште место српске политике, сматра Вељковић.

Питање је, међутим, колико је патријарх Павле у том тренутку био свестан последица таквих идеја, каже.

„После рата је ишао у Хрватску да се сретне са председником Фрањом Туђманом, кад је рекао да Срби треба да буду узорни грађани Хрватске која је њихова домовина“, додаје.

Често је навођена и изјава патријарха од пре три деценије:

„Када би велика Србија требало да се одржи по цену нечег нечовечног, нељудског, ја не бих пристао.

„Не бих пристао по ту цену да се одржи ни мала Србија. Кад би по цену нељудског, нечовечног, требало да се одржи последњи Србин, и кад бих ја био тај Србин, не бих пристао.

Нама је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо, биолошки да преживимо као злочинци и нељуди“.

То је аутентичан став патријарха Павла, уверен је Вељковић, али је питање да ли је могао увек да га заступа у контексту српске политике и других утицајних епископа.

Сусрети с Арканом, Караџићем и Младићем

Да је могао, можда би монах Павле одабрао да се не среће са моћницима, али га је висока црквена функција спојила са многим личностима контроверзних биографија.

Током рата у Босни и Херцеговини, патријарх је обилазио вернике у Републици Српској, чије су снаге спроводиле акције етничког чишћења, мучења и убијања несрпског становништва.

Сретао се са Ратком Младићем, бившим командантом Војске Републике Српске (РС), и Радованом Караџићем, тадашњим председником РС, касније осуђеним за геноцид и ратне злочине.

Патријарх Павле је био „човек равнотеже у друштву и цркви”, оценио је раније социолог религије Мирко Ђорђевић

„Иако су и њега водили у ровове Караџићеве војске, успевао је ипак да каже 'будимо људи, Бог нас гледа'", описао је за Дојче веле.

Јањић оправдава сусрете са Младићем и Караџићем као „легитимним представницима српског народа (који тада) нису осуђени као злочинци“.

„Замерали су му и кад се састајао са Милошевићем, али је он одговарао, ја се не састајем са Милошевићем, већ са председником Србије“.

Поједини су се „лепили уз њега, а не он уз њих“, сматра Јањић, наводећи Жељка Ражнатовића Аркана, вође паравојне формације Тигрови, који је говорио да је „патријарх његов командант“.

„Кад је у Цркви Архангела Гаврила у Београду, Аркан дошао на свечани ручак, пошто је помогао обнављање цркве, у обраћању патријарху је рекао 'ми смо православни фанатици и спремни смо да погинемо за нашу цркву'.

„Патријарх је тада устао и рекао 'православље није фанатизам, него ревност', тако му се супротставио, и то је радио кад је могао“, наводи он.

Пошто је, каже, свима у разговорима говорио где се прелази граница људскости, нападали су га и једни и други.

„Не можеш волети Бога, ако прво не волиш човека, то је била његова идеја.

„Стварно је био свети човек, скроман, имао сам посебан осећај да разговарам с неким ко је сишао са неба и показује осећање према сваком човеку и пажјиво га слуша“, каже Јањић.

Балансирање између Милошевића и опозиције

Само три месеца пошто је постао патријарх, десетине хиљада људи су 9. марта 1991. изашле на улице Београда у првом масовном протесту против власти Слободана Милошевића.

Студенте који су се окупили у центру града је посетио, али и позвао да се разиђу, иако се касније извинио због тога.

Шест година касније, учиниће супротно.

У зиму 1996-1997, студенти су се придружили опозиционим протестима против режима Слободана Милошевића који је одбијао да призна пораз на локалним изборима.

На улицама Београда су, једни наспрам других, данима стајали студенти и полицијски кордони, све до 27. јануара 1997, када је патријарх Павле стао на чело Светосавске литије којом се традиционално обележавао црквени празник Савиндан.

Полицијски кордони су се повукли пред литијом, а патријарх је у порукама благосиљао студенте и похвалио њихов „достојанствен" протест.

„Очигледно је било балансирања између власти и опозиције, звучи много боље него ово што имамо данас.

„Трудио се да изађе у сусрет аутентичном незадовољству против режима Слободана Милошевића“, каже Вељковић.

Данас Српска православна црква, на челу са патријархом Порфиријем, има блиске односе са владајућим странкама.

Косово

Временом се патријарх Павле директније укључио у политику- отворено је критиковао Милошевића после НАТО бомбардовања, али и због повлачења војске и полиције са Косова.

Неколико пута је тражио Милошевићеву оставку.

После пада Милошевићевог режима 2000. године, у школе је уведена веронаука као изборни предмет, а СПЦ је снажно подржавала нове власти у напорима да заустави тежњу Приштине за проглашењем независности Косова.

Патријарх Павле је често говорио о Косову, где је провео 33 године као владика и сведочио, како је говорио, међунационалним нетрпељивостима, али и идеолошкој борби комунистичких власти са верским заједницама.

„Као тамошњег епископа мене је стално бринуо допринос спрске стране у стварању међунационалних раздора, посебно на Косову и Метохији.

„Подсетио бих да спомен-храм у Ђаковици 1950. нису срушили Албанци, већ политички активисти међу Србима, скупљајући потписе грађана чак и међу појединим свештеницима”, пише Павле у зборнику „Без осуда, отворено, очински” 1996.

Патријарх Павле је први пут изашао на гласање да би подржао увођење Устава и преамбуле да је „Косово и Метохија саставни део Србије” на референдуму 2006.

Две године касније, Приштина је једнострано прогласила независност, а патријарх поручио: „Косово није само питање територије, то је питање нашег духовног биц́а“.

У то време је српско друштво је имало „шансу да направи много нормалније односе између цкрве и државе“.

„Нажалост, нисмо успели, на шта је утицало враћање косовског питања у српску политику“, закључује Вељковић.

Патријарх Павле укратко

Извор: Званична биографија

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]