Наслеђе Богдана Богдановића на Балкану: Архитекта који је волео градове

У готово свакој републици бивше Југославије оставио је бар један споменик или меморијални центар.

Углавном је то комплекс споменика подигнут у знак сећања на жртве Другог светског рата - и у сваки је уткана другачија прича.

Али њихов аутор, Богдан Богдановић, није био само архитекта, већ и урбаниста, универзитетски професор, градоначелник Београда и аутор многих књига и есеја о градовима.

„То нису биле само скултпуре које стоје саме за себе, били су то први кораци са светским стваралаштвом који су имали вишеслојно значење.

„Остављао је посматрачу да тумачи симболе и доживи их на сопствени начин и управо то их чини квалитетним - они су славили живот, а не смрт", говори архитектиња Љубица Славковић за ББЦ на српском.

Веровао је да архитекта треба да буде и филозоф и да мисли о томе како ће људи да живе у граду, како ће да га разумеју и чувају.

Волео је његов родни Београд, али је био принуђен да га напусти 1990-их због неслагања са тадашњим режимом Слободана Милошевића.

Преселио се у Беч, где је 18. јуна 2010. и преминуо.

Споменици који не личе на споменике

Владимир Кулић је био прва генерација која је уписала београдски Архитектонски факултет пошто се Богдан Богдановић пензионисао, али је „његов дух и даље био присутан".

„Мит о Богдану и све што је радио опстајало је међу његовим бившим, а мојим тадашњим професорима", прича Кулић 35 година касније за ББЦ на српском.

Када је Кулић почео да ради на докторској дисертацији о архитектури социјалистичке Југославије, Богдановић је био незаобилазна фигура.

„Где год да загребете наиђете на његове споменике, грађевине и урбанистичке пројект, али не треба заборавити и његове књиге", указује Кулић, данас професор архитектуре у Америци.

„Одувек сам мислио да је свет без споменика срећнији од света у којем су споменици потребни.

„Трудио сам се да правим споменике који не личе на споменике", изјавио је Богдановић.

Међу најпознатијим му је Камени цвет од армираног бетона, на територији данашње Хрватске, посвећен страдалима у највећем усташком логору смрти Јасеновац.

„Било је важно подићи одговарајући споменик за небројане жртве, али и истаћи чињеницу да живот иде даље и да је сам живот важан", изјавио је Богдановић годинама касније.

Богдановић је аутор и пирамидалног Спомен-парка борбе и победе високог четири метра на обронцима планине Јелице код Чачка, града на западу Србије.

Пројектовао је и Спомен-гробље у Сремској Митровици, Споменик палим борцима за слободу у Власотинцу на југу Србије.

Народноослободилачкој борби посветио је и 12 квадратних монументалних блокова, украшених кружним елементима који подсећају на латице руже у Штипу у Северној Македонији.

„Сви су били другачије форме, али их је повезивало то што је сваки од њих имао вишеслојно значење.

„Богдановић је био усредсређен на мотиве који су људима били познати - подсећају на кућу, крила, људска лица, животиње, а опет свако може да их тумачи на сопствени начин", објашњава Кулић.

Место инспирације

Богдановић је заслужан и за један од највећих антифашистичких споменика на Балкану - Партизанско гробље у Мостару.

Триста метара дуга поплочана стаза која се уздиже више од 20 метара уз брдо града и 700 спомен плоча партизанским борцима, у чијим редовима су се у Другом светском рату борили Срби, Хрвати и Бошњаци, симбол је овог града у Босни и Херцеговини.

У том рату учествовао је и сам Богдановић - био је тешко рањен и завршетак рата дочекао је у болници.

Партизанско гробље у Мостару је последњих деценија било на мети вандала, како у време рата, тако и у годинама мира које су уследиле.

Нема породице из које неко није обележен на том споменику и то је наше сећање и наш идентитет, каже Сеад Ђулић, председник Удружења антифашистичких бораца Народно-ослободилачког рата Мостар (УАБОР).

„Богдановић је бриљантном идејом направио град мртвих наспрам града живих и та веза је, упркос свим покушајима да се оно уништи, нераскидива.

„То је место где се инспиришемо", додаје за ББЦ на српском.

Градови као опсесија

У улици где је Партизанско гробље, одрастао је и историчар Драган Марковина.

Често га је обилазио као дете.

За њега је то „бајковито место" које зрачи необјашњивом енергијом.

Да је дело Богдана Богдановића сазнаће годинама касније, када се упознаје и са његовим књигама „Уклети неимар" и „О срећи у градовима".

„Потпуно ме је фасцинирало како је доживљавао град и колико је волео Београд.

„Био је разочаран како људи који су га водили нису разумели ни воду ни Београд", прича Марковина за ББЦ на српском.

Богдановић је рођен баш у главном граду Србије 1922. године и често је говорио „да са собом увек носи четири различите слике родног града, који извире из загрљаја Дунава и Саве и њихове свемоћне и вечне љубави".

„Било где да ме затекне сан - сањам Београд", писао је Богдановић.

Београд који је сањао био је изнад воде, са зидинама, кулама и куполама, супротно оном у којем је живео, а ширио се по валовитом земљишту.

„Градови су били његова опсесија, о чему је највише и писао, размишљајући о томе шта нам они значе и како их доживљавамо.

„Схватио је да се градови шире без икакве контроле, преко природне околине, губећи људски елемент и да је то постало универзални феномен, због чега је био несрећан", прича Кулић.

Богдановић је читаву професорску каријеру провео управо на катедри за урбанизам, а 1970-их је изабран и за декана Архитектонског факултета.

„Он се бавио оним што је било сасвим супротно великим градовима.

„Град је видео као живи организам, као културни ентитет, који је у суживоту са оним што се дешавало, није технократски какав се тада сматрао", објашњава архитектиња Славковић.

Богдановић је покушавао да кроз нове школе и реформе уведе дух одрживости и екологије и да граду да и друштвену страну, додаје.

Писмо, па изгнанство

Биографија овог архитекте употпуњена је још једном ставком - од 1982. до 1986. био је и градоначелник Београда.

„Док сам био градоначелник, много шта сам видео, упознао изблиза и било ми је јасно да сам идеализовао све оно што сам виђао као дугогодишњи комуниста и као градитељ споменика", изјавиће Богдановић годинама касније.

Баш те 1986. председник Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије постаје Слободан Милошевић, касније председник Савезне Републике Југославије (СРЈ), коме се потом судило у Хагу за ратне злочине током 1990-их.

Незадовољан првим Милошевићевим потезима, Богдановић му је упутио писмо на 60 страна.

„Нисам имао намеру да га објављујем већ сам замолио да се њиме упозна партијско чланство, што је било моје право, а Милошевић је покушао да га заташка и сакрије", присетиће се Богдановић.

Био је гласни противник национализма, а због ратова у бившој Југославији, писао је отворено о градорушитељима.

„Судбина Вуковара, Мостара, Башчаршије злослутно ме подсећа на могућну судбину Београда.

„Не, не мислим да ће се појавити неки нови, неки други рушитељи, неки туђи... под зидинама Калемегдана.

„Бојим се, жалосно је рећи, наших мајстора рушитеља", писао је тада.

У револту је напустио чланство у Српској академији наука и уметности.

Због сукоба са Милошевићем, креће кампања против њега, покушаји упада у стан и исписивање увредљивих графита у згради у којој је живео.

„Био је то позив и дозвола дата било каквом никоговићу да чини шта хоће са оним ка коме је стрела одапета или му је стан проглашен за усташки", сећа се Драган Живковић, архитекта и дугогодишњи пријатељ Богдановића.

Национализам се, потом, у читавој бившој Југославији ширио као шумски пожар, а Југославија је нестала у њему, додаје.

„Богданове споменике на ужасе једног рата, уништавали су или скрнавили учесници новог суровог сукоба.

„Допринос убијању сећања на прошло време је растао не само са деструкцијом меморијала него, пре свега, градова као записа о људском постојању и збивањима у њима - људи су претеривани, расељавани, искорењивани", каже Живковић.

Богдановић је напустио Београд 1993. и преселио се у Беч, где је 2002. године добио награду за животно дело Владе Аустрије.

„Упркос изгнанству, није до краја био огорчен.

„Већ је био у позним годинама, није имао много избора - да вене у Београду или да вене у Бечу, али као знатно слободнији човек", сматра историчар Марковина.

Владимир Кулић је пре тачно две деценије посетио Богдановића у Бечу.

Разговарали су осам-девет сати, пуних седам дана.

„Ни у једном тренутку нам није било досадно, јер је било толико тема.

„Изванредан, харизматичан човек и саговорник који је имао огромно знање из различитих области: од историје, антропологије, уметности до фотографије", присећа се Кулић.

Визија која одјекује кроз генерације

Богдан Богдановић преминуо је у Бечу, где је живео са супругом Ксенијом.

Сахрањен је на Јеврејском гробљу у Београду, где је 1952. године подигнут његов споменик „Јеврејским жртвама фашизма и палим борцима".

Осам година после његове смрти у једној од најважнијих уметничких институција света, њујоршком Музеју модерне уметности (МоМа), изложена су Богдановићева дела.

Једна је од неколико личности из бивше Југославије чији су радови били део изложбе Тоwард а цонцрете утопиа: Арцхитецтуре ин Yугославиа, 1948 – 1980.

„Сви су они били вишеслојне личности које су у пракси радиле врхунске пројекте, а уз то су били и теоретичари, уметници и педагози.

„Управо је Богдановић кроз педагошки рад преносио визију и она се, дуго по његовом одласку у пензију, генерацијама преносила", указује Кулић, који је био и кустос изложбе.

Једну од четири собе испуњавали су цртежи, али и Богдановићеве фотографије споменика.

О догађајима из прошлости дизајном из будућности

О наслеђу Богдана Богдановића учио је и Стефан Боровчанин у првим годима студија архитектуре у Новом Саду.

„Његови споменици нису били само структура у простору, већ читав склоп урбанистичких елемената.

„Организацијом простора и самим споменицима у њему, он вас увлачи да их искусите на други начин. Дизајном помало из будућности, причао је о догађајима из прошлости", каже студент Боровчанин за ББЦ на српском.

Владимир Кулић о човеку, кога назива врхунским интелектуалцем, говори и студентима америчког Универзитета у Ајови, где предаје општу архитектуру.

„Није заборављен, али можда још није добио место које заслужује.

„Треба да се ради на томе да се Богдановићево место у општој историји архитектуре успостави чвршће - не само код нас, него и шире", закључује Кулић.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]