'Сметала је некоме': Мистериозно убиство истраживачице горила Дајан Фоси

Пионирска приматолошкиња Дајан Фоси разбила је мит о горили као насилној звери пре него што је страдала од људске руке, пре 40 година.

Дајан Фоси није била најочигледнији избор да предводи највећу и најдетаљнију студију планинских горила све до данас.

За почетак, није била обучена зоолошкиња, већ радна терапеуткиња.

Патила је од плућне болести емфиземе и имала је страх од висина, што баш није идеално за рад на ретком ваздуху на забитим планинским пропланцима.

Али оно што јој је недостајало у стручности, надокнађивала је одлучношћу и огромном љубављу према животињама.

Кад се преселила 1967, у 35. години, из САД у планине руандског Националног парка Вулкани, основала је истраживачки центар Карисоке.

Није јој требало дуго да схвати да су тамошње гориле у озбиљној опасности.

Њихово станиште се смањивало, а ловокрадице су представљале све већу претњу по њих.

Однос Дајан Фоси према животињама отићи ће много даље од обичног посматрања.

Бориће се да их спасе од изумирања.

Фоси је први пут посетила Африку 1963. године, где је упознала цењеног кенијско-британског палеоантрополога професора Луиса Ликија.

Утврдивши да је порекло људског живота започело у Африци, Лики је веровао да је посматрање примата у њиховом природном станишту кључно за разумевање људске еволуције.

Он је већ помогао једној другој истраживачици, Џејн Гудал, да покрене дугорочне студије шимпанзи и желео је да уради нешто слично са горилама.

Његова теорија била је да су жене без научног образовања најбоље за проучавање човеколиких мајмуна, јер, како је веровао, према профилу Фоси из Венити фера из 1986. године, оне би биле „непристрасне према понашању“ којем би присуствовале, мање претеће од мушкараца и „жилавије и упорније“.

У то време се мало знало о горилама.

Јесу ли заиста насилне звери као што је описано у филмовима попут Кинг Конга?

Рана истраживања Дајан Фоси захтевала су стрпљење.

Да би стекла поверење горила, почела да их опонаша.

Рекла је за Женски сат на ББЦ-ју 1984. године:

„Ја сам суздржана особа и сматрала сам да су гориле такође донекле инхибиране.

„И зато сам имитирала њихово природно, нормално понашање као што је храњење, грицкање стабљика целера или чешкање самих себе.“

Морала је да научи те лекције брзо.

„Направила сам грешку што сам у почетку почела да се ударам у прса... зато што сам ударањем у прса поручивала горилама да сам узнемирена, као што су они мени говорили да су узнемирени кад су се ударали у прса.“

Уместо тога, научила је да имитира њихове „звукове задовољства“ налик подригивању.

Демонстрирајући како би правила звуке као горила, додала је:

„ Зар не би било лепо кад би људи могли да пролазе кроз живот подригујући уместо да се стално свађају.“

Фоси је научила да комуницира са горилама тако што се никад не би усправила тако да буде виша од њих.

„Кад прилазим групи, приђем јој ходајући на зглавцима, као што гориле ходају, да бих била у њиховој висини. Мислим да није фер према њима.

„На крају крајева, ја сам такође висока 180 центиметара. Али кад се усправим, они не знају да ли ћу их напасти или потрчати за њима или шта год већ.“

После вишегодишњег стицања поверења горила, навикла их је на властито присуство и оне су јој дозволиле да седи са њима не бринући се због ње.

Разбила је мит о горилама као насилним зверима.

Атенборов сусрет са њом

Шира публика је 1979. године присуствовала привикавању Дајан Фоси у пракси преко револуционарне природњачке телевизијске серије Дејвида Атенбора Живот на Земљи.

У то време су планинске гориле биле на ивици изумирања.

Његов сусрет са породицом горила од тада је постао једна од најславнијих секвенци у телевизијској историји.

Док седи окружен овим „нежним и спокојним створењима“, он благим тоном говори: „Има више значења и узајамног разумевања у размени погледа са горилом него са било којом другом животињом коју знам... Ми видимо свет на исти начин као и они.“

Он додаје: „Ако је икада постојала могућност да се избегне људско стање и живи маштовито у свету неког другог створења, то онда мора бити са горилом.“

У ретроспективном ББЦ документарцу из 2007. године Поново са горилама са сер Дејвидом Атенбором, он је признао да је испрва мислио да је план за снимање животиња како би се демонстрирала њихова еволуциона предност поседовања палчева (који им омогућују да чврсто ухвате предмете, међу њима и гране) био исувише амбициозан.

„Планинске гориле живе на висини од 3.000 метара, у вулканима Вирунга, и страшно им је тешко прићи. Стићи до њих би значило да носимо сву нашу филмску опрему уз успон под углом од 45 степени кроз густу џунглу.

„А најпроблематичније од свега, није постојао начин да успемо да их снимимо без помоћи Дајан Фоси – једине особе на свету која их је проучавала у дивљини“, рекао је.

Атенборо је рекао да, на основу онога што је чуо, није било начина да она допусти телевизијској екипи да јој се придружи.

Режисер Живота на Земљи Џон Спаркс написао јој је убедљиво писмо, али „нас је све изненадило што је у одговор на њега написала веома лепо писмо које каже: 'Добро сте дошли'“.

Кад су стигли у џунглу, тадашњи асистент Дајан Фоси Ијан Редмонд, млади истраживач из Енглеске, рекао им је да има врло лоше вести.

Не само да се Фоси тешко разболела од упале плућа, већ је и била у дубокој жалости зато што су ловокрадице убиле њеног омиљеног горилу Диџита.

Убили су копљима овог 12-годишњака са сребрним леђима док је покушавао да заштити породицу.

Редмонд се присетио за Атенбора у Поново са горилама како је откриће Диџитовог тела било најгоре искуство у његовом животу до тада.

„Било је очигледно да је дошло до махнитог насиља јер је тело пронађено са посекотинама и нападачи су очигледно били крвожедни.

„Узели су његову главу и његове руке, а оставили остатак тела зато што људи у Руанди не једу гориле – то није део Африке у коме се цени месо гориле – тако да нису имали никакве користи од тела, а једини разлог зато што је био убијен је зато што су странци куповали његове делове као сувенире“, испричао је.

У чланку за Националну географију из 1981. године, Фоси је написала:

„За мене, ово убиство је вероватно најтужнији догађај у свим мојим годинама откако делим свакодневни живот са планинским горилама.“

Упркос њеној узнемирености, Фоси је схватла да би снимање горила могло да помогне у указивању на њихову патњу и пристала је да ББЦ екипа настави са снимањем према плану.

Успели су да забележе неке од невероватних призора захваљујући њој.

„Ово је био дар који је Дајан дала свету; технику стицања поверења потпуно дивљих горила“, рекао је Редмонд за ББЦ.

Њене контроверзне интервенције

Али Фоси је била толико опседнута борбом да спасе вољене гориле од ловокрадица да је то бацило сенку на неке од њених других радова.

Постоје сведочанства о томе како је хватала и саслушавала уљезе и чак спалила кућу једном ловокрадици.

Купила је маске и претварала се да употребљава црну магију да би уверила сујеверне мештане да верују да је вештица.

Према једном бившем колеги, заштита горила била је „њена мисија у овом животу“, али је због те њене страсти било тешко сарађивати са њом.

„Мислим да је постајала све нестабилнија и малтене је почела да доживљава научно истраживање као губљење времена кад је све време само желела само да се бори против криволова“, рекла је докторка Кели Стјуарт за ББЦ 2014. године.

Атенборов сусрет у џунгли обновио је интересовање за очување планинских горила у свету и покренута је велика кампања сакупљања средстава.

Циљ пројекта Планински горила био је да се појача безбедност парка, едукује светску и локалне заједнице и развије пионирски туристички програм са нагласком на горилама.

Можда изненађујуће, Фоси се противила том пројекту.

Сматрала је да едукација мештана није примарна и доживљавала туризам за гориле као већу сметњу него помоћ.

Суоснивач пројекта Бил Вебер рекао је за Поново са горилама: „Дајан је веровала да гориле треба заштитити ради њих самих. Мислим да је то племенит сентимент, али он није функционисао.“

За Редмонда, било је то питање да ли приоритет да буде развијање дугорочне стратегије: кад су у питању ови ставови, он је веровао да су оба „била исправна“.

Вебер је тврдио да су неки од метода Дајан Фоси били контрапродуктивни.

„Верујем да смо ми подржавали потпуно исту мисију као Дајан; само смо се служили другим техникама“, рекао је он.

Иако је Фоси можда имала критичаре, нема никакве сумње у њен допринос промовисању интересовања широм света за патњу планинских горила.

Њена бестселер књига Горила у магли из 1983. године привукла је пажњу Холивуда и почело је снимање филма о њеном животу у џунгли.

Али она неће доживети да види како су њени напори утрли пут успесима у заустављању њиховог пропадања.

У ноћи 26. децембра 1985. године, била је убијена у нападу мачетом на њену колибу у Карисокеу.

„Било је то истински шокантно, али истовремено, мислим да су људи који су сарађивали са Дајан на неки начин очекивали да се догоди тако нешто, зато што је имала много непријатеља“, рекла је Кели Стјуарт за ББЦ.

Питање ко ју је убио никада није било до краја разрешено.

У децембру 1986. године, руандански трибунал је прогласио тадашњег асистента Дајан Фоси Вејна Мекгвајера кривим за њено убиство и осудио га у одсуству на смрт вешањем, будући да је побегао назад у САД у јулу 1986. године.

Он је одувек тврдио да је невин.

Емануел Рверекана, руандански члан особља у Карисокеу, такође је оптужен за њено убиство – влада је тврдила да је био добар пријатељ са Мекгвајером – али према писању медија он се обесио у властитој ћелији у августу 1986. године.

„Сметала је некима да зараде новац.

„Било зато што су зарађивали преко илегалне трговине дивљег меса, или кријумчарења злата, или због нечије тежње да претвори Карисоке у туристички камп и заради много новца на тај начин, ако стојите на путу некоме ко је немилосрдан и жели да заради много новца, онда не изненађује што је убијена“, каже Ијан Редмонд.

Стјуарт је рекла како не верује да је Фоси убио ловокрадица или било ко ко је радио тамо.

„Мислим да је то био неко на вишој позицији ко је радио лоше ствари а Дајан је открила то, па је он наредио да је убију“, каже она.

„Понекад мислим да је неким случајем Дајан писала сценарио властитог живота, окончала би га управо онако како се окончао, насилно у Карисокеу, где је и сахрањена“, додаје.

Три године после смрти Дајан Фоси, хит филм Гориле у магли испричао је њену животну причу.

Био је номинован за пет Оскара, док је на додели Златних глобуса Сигурни Вивер освојила награду за најбољу женску улогу за њено тумачење Фоси.

Вивер је рекла за ББЦ 2006. године:

„То што сам имала прилику да глумим Дајан показало ми је колику разлику појединац може да направи.

„Никад пре нисам играла стварну особу и била сам потресена чињеницом да је постојала та жена, која је све постигла сама... која је истински основала читав један покрет, не само да би их проучавала, већ и да би их спасавала од сигурног изумирања. Мислим да је то једна веома надахњујућа прича.“

Дајан Фоси је сахрањена у гробу у планинама Вирунга на истом оном гробљу које је створила за њене пријатеље гориле, међу њима и њеног вољеног Диџита.

На њеној надгробној плочи пише: „Нико није волео гориле више од ње.“

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk