Nekada najveća na svetu: Santa leda kojoj su preostale samo nedelje života

Priča o jednoj od najstarijih santi leda bliži se kraju, posle vrtoglavog 40-godišnjeg putovanja koje je opčinilo naučnike.

Santa leda, poznata kao A23a, nekada je bila najveća na Zemlji, pokrivajući površinu dvostruko veću od Šireg Londona.

Ali posle putovanja punog neočekivanih obrta i skretanja, A23a se tokom protekle godine otopio, raspao i spektakularno dezintegrisao.

Sada, daleko od ledenih mora Antarktika, ono što je ostalo od A23a istanjuju tople vode.Santa je u samrtnom grču, a ne očekuje se da će istrajati duže od nekoliko nedelja.

Sve ledene sante se na kraju otope, ali naučnici proučavaju kako se ona dezintegrisala u potrazi za znacima o tome kako bi drugi delovi Antarktika mogli da reaguju na klimatske promene.

„Bilo je to jedno neverovatno putovanje“, kaže profesor Majk Meredit iz Britanskog antarktičkog zavoda na Kembridžu. „Ali ona je sada na izdisaju.“

Ovo je priča o poslednjim mesecima ledene sante A23a.

Ali prvo moramo da se vratimo u 1986. godinu. Te godine, nuklearni reaktor je eksplodirao u elektrani Černobilj u današnjoj Ukrajini, Geri Lineker je osvojio zlatnu kopačku na Svetskom prvenstvu u Meksiku, a Vitni Hjuston je osvojila svoju prvu nagradu Gremi.

Daleko od očiju sveta, šelfski lednik Filčner - masivni plutajući ledeni jezik koji se pružao od antarktičkog kontinenta u Vedelovo more - dramatično se menjao. Jedna od ledenih santi koja se odlomila - iliti „otelila“ - bila je A23a, tada veličine od oko 4.000 kvadratnih kilometara.

Uskoro se usidrila u blatu Vedelovog mora, gde je ostala zaglavljena više od 30 godina. Tek su 2020. godine naučnici primetili prve znake da je A23a počela ponovo da se kreće.

Iako je verovatno da su sante u dalekoj prošlosti Zemlje živele duže, veruje se da je A23a najstarija santa na svetu danas, makar među onima koje su zabeležili sateliti i pratili naučnici.

„To je zaista impresivno putovanje, samo po njegovoj pukoj dužini“, kaže doktor Kristofer Šuman, penzionisani naučnik koji je nekada radio na Univerzitetu u Merilendu, u okrugu Baltimor, u SAD. On poredi praćenje putovanja sante sa gledanjem televizijske serije „u kojoj ne znate šta će se dalje desiti“.

I dok se A23a kreće preko beskrajnog Južnog Atlantskog okeana, može biti teško pojmiti njene razmere, ali ako biste uspeli da je ubacite u Lamanš, njena veličina bi bila mnogo upečatljivija.

Početkom 2025. godine – čak i posle 39 godina - A23a je i dalje bila kolosalna. Protezala bi se maltene između Ostrva Vajt i Normandije u Francuskoj. Danas ne bi stigla ni do polovine prostora između Dovera i Kalea.

„Gledati je kako je stabilna toliko dugo, a potom kako se dezintegriše tokom samo jedne godine, bilo je fascinantno“, kaže doktorka Ketrin Voker iz Okeanografskog instituta Vuds Hejl u SAD, koja je rođena iste godine kada i A23a.

Tokom prve polovine 2025. godine, A23a se smanjila za oko četvrtinu, dok su se komadi leda otcepljivali, a okeanske vode tanjile njene strane i jezgro.

Negde polovinom godine, A23a je izgubila titulu najveće sante na svetu, ali se i dalje dobro držala.

Potom se u avgustu i septembru, A23a našla u oblasti Južnog Atlantskog okeana iznad severozapadne strane Uspona Džordžija. To je brežuljak na morskom dnu visok otprilike nekoliko kilometara, oko 1.500 kilometara istočno od Folklandskih ostrva.

Iznad uspona, A23a je delovala kao da se nekoliko nedelja okreće u rotirajućem vodenom stubu. Naučnici veruju da su te mehaničke sile na santi već oslabljenoj toplim vodama mogle da pomognu da se santa praktično razbije.

Nekoliko krupnih santi odlomilo se od A23a brzo jedna za drugom - sante dovoljno velike da dobiju vlastita imena, A23g, A23h i A23i, što pokazuje da su se „otelile“ od originala.

Krajem decembra, na vrhuncu leta na Južnoj hemisferi, santa se još našla i na udaru toplog vazduha. Živopisna plava otopljena voda, duboka možda metar ili više, pojavila se preko njene površine, zatočena u mestu ivicama sante nalik obodima poznatim kao bedemi.

„Bilo je predivno to gledati, ali je to bio pravi znak da se ona topi odozgo jednako kao i odozdo“, kaže Meredit. „U tom trenutku, shvatili smo da ova santa postaje prilično mekana i da neće poživeti još dugo.“

„Kad imate ovu tešku vodu koja stoji na vrhu sante, ona želi da se spusti niže“, dodaje Voker. „I tako, jednom kad dozvolite vodi da se slije kroz pukotine, raširiće te naprsline, i onda dolazi do razdvajanja ili oteljivanja.“

Ovo odvajanje naprslina ispunjenih vodom - poznatim kao „hidrofraktura“ - čini se da je upravo ono što se desilo krajem decembra i početkom januara.

Mešavina ili „melanž“ malih komada leda pored glavne sante dokaz je onoga što Šuman opisuje kao „prsnuće“, izazvano oceđivanjem otopljene vode sa sante.

Cepanje - i otapanje - najvećih santi kao što je A23a prirodan je proces i nije nužno rezultat klimatskih promena, mada se delovi Antarktika sada brže oslobađaju santi nego što led može biti zamenjen.

Naučnici pažljivo prate dezintegraciju sante A23a u potrazi za naznakama kako bi Antarktik mogao da reaguje na rast temperature - posebno njegovi šelfski lednici, plutajući jezici glečera koji se prostiru u okean.

Šelfski lednici igraju važnu ulogu u stabilnosti većeg dela ledenih ploča Antarktika. Ali nije ni najmanje jasno koliko brzo bi mogli da se raspadnu u klimi koja se zagreva i šta bi to moglo da znači za rast nivoa mora.

Iako nisu identične, sante leda mogu da posluže kao „putujuće prirodne laboratorije“ za to kako bi neki od ovih procesa mogli da se odvijaju, objašnjava Voker.

„Možemo da saznamo mnogo na osnovu toga kako ove velike sante leda razvijaju u toplijim uslovima, a potom da pokušamo da mapiramo to na ono što očekujemo da će šelfski lednici da urade“, kaže ona.

Tokom 11 dana pre 22. februara, sada manja, lakša santa prešla je više od 700 kilometara na severoistok preko Južnog Atlantika, jureći prosečnom brzinom od oko 2,7 kilometara na čas.

To putovanje je izložilo A23a toplijim vodama, blizu 10 stepeni Celzijusovih na površini – što je loša vest za jednu santu leda.

„Svakog dana, po čitav dan, ona je u sve toplijoj i toplijoj vodi“, kaže Šuman. „To je kao kocka leda u vašem piću. Ne treba joj baš previše da nestane.“

Za protekle dve nedelje, A23a su nosile okeanske struje u skoro potpuno dovršenoj petlji u smeru kazaljke na satu. Ovo bi mogao da bude njen poslednji ples.

Skorašnji satelitski snimci sugerišu dodatnu hidrofrakturu onoga što je preostalo od nje – „intrigantan dokaz nagle dezintegracije“, prema profesoru Adrijanu Lakmanu sa Univerzireta u Svonsiju.

I dok su druge sante leda putovale dalje u prošlosti, A23a je otišla najviše na sever od svih antarktičkih santi koje prate naučnici danas. Bliža je ekvatoru nego Londonu.

Produžena izloženost morskoj toploti znači da će ostaci sante neizbežno da se raspadnu i na kraju otope, mada je na vidiku zima na Južnoj polulopti.

Petog marta se A23a smanjila na oko 180 kvadratnih kilometara, mada procene mogu neznatno da variraju.

Jednom kad bude stigla do otprilike 70 kvadratnih kilometara, naučnici će prestati da je prate. Ti trenuci nisu daleko, prema Lakmanu. „Svi ostaci će najverovatnije nestati za najduže nekoliko nedelja.“