Psihologija i istorija: Zašto je prihvatanje promena ključ za dobar život

Način na koji se nosimo sa promenom suština je našeg postojanja i ključ sreće, posebno u današnje vreme neizvesnosti.

U prvom prilogu iz novog BBC serijala, Umetnost življenja, Lindzi Bejker istražuje filozofiju promene.

„Život je tok", rekao je filozof Heraklit.

Grčki filozof je 500. godine pre nove ere istakao da se sve neprestano menja i postaje nešto drugo u odnosu na ono što je bilo pre.

Poput reke, život teče i dalje, i dok možemo zakoračiti sa rečne obale u reku, vode koje nam teku preko nogu nikada neće biti iste vode koje su tekle trenutak pre.

Heraklit je zaključio da, budući da je sama priroda života promena, odupreti se ovom prirodnom toku značilo je odupreti se samoj suštini našeg postojanja.

„Nema ničeg trajnog, osim promena", rekao je.

Ili, kao što je nedavno spisateljica Elena Ferante rekla:

„Ne moramo da se bojimo promene, ono što je drugačije ne bi trebalo da nas plaši."

Ako možemo naučiti da se nosimo sa ovim stalnim tokom, možemo se nositi sa samim životom - koji se nekoliko milenijuma od Heraklita, u naša trenutno neizvesna i brzo promenljiva vremena, oseća posebno rezonantnim.

Otkad postoji čovečanstvo, mnogi veliki umetnici, pisci i filozofi borili su se za pojam promene i našim impulsom da mu se odupremo.

„Nešto u nama želi da ostanemo dete... da odbacimo sve čudno", napisao je psiholog i autor 20. veka Karl Jung u Fazama života, ponavljajući Heraklita.

Za ove mislioce, odbijanje ljudi da prihvate promene kao neophodan i normalan deo života dovešće do problema, bola i razočaranja.

Ako prihvatimo da se sve neprestano menja i teče, kažu, stvari se sasvim glatko odvijaju.

Dakle, znači li teorija „život je tok" da moramo fatalistički da se predamo svim izazovima, promenama i krizama koje nam život zadaje?

Nije neophodno, kaže Džon Selars, autor nove knjige Lekcije iz stoicizma i predavač filozofije na Univerzitetu Rojal Holovej u Londonu.

Prema Selarsu, Heraklitova teorija se manje odnosi na predavanje, a više na „prihvatanje".

Promena je omiljena tema stoicizma, škole helenističke filozofije (delimično inspirisane Heraklitom) koja je utemeljena sistemom logike i svojim pogledom na prirodni svet.

Biti „stoičan " u popularnoj mašti znači trpeti nevolje bez prigovora, „smeškaj se i podnesi sve".

Ali filozofija je nijansiranija od toga.

U knjizi Selars prepliće misli tri stoika - Seneke, Epikteta i Marka Aurelija - pokazujući kako njihove ideje mogu danas da nam pomognu.

„Stoici veruju da ništa nije stabilno i sa tim se moramo pomiriti. Prirodni svet se sastoji od niza procesa koji se menjaju, ali ako želimo da živimo srećno sa prirodom, moramo da živimo u skladu sa njom."

I zapravo, kaže on, stoicizam nije toliko otpor promenama koliko suočavanje sa istim.

„Sve se menja, pitanje je da li se mi time menjamo", kaže Selars.

„Stoici kažu da nemamo izbora, ne možemo se boriti."

Ova ideja odjekuje kroz umetnost i književnost. Britanska autorka Virdžinija Vulf, koja je svoja slavna dela stvarala u unutrašnjem monološkom stilu gde je i sama zabeležila promenljivost misli, napisala je:

„Sopstvo koje se menja, je ono koje nastavlja da živi".

U jednom od najnekonvencionalnijih dela, proznoj pesmi Talasi (1931), Vulf prati tokove svesti šestorice prijatelja, počev od njihovog detinjstva.

Likovi ulaze u nove faze života koje su ispunjene novitetom i nedostatkom sigurnosti.

Tečan narativni glas suptilno se prebacuje između različitih gledišta, jer se svi oni na neki način bore da se definišu.

Vulf ih sve predstavlja u trajnom procesu promena i metamorfoze tokom priče, kao i svi mi u životu.

Promena je bila jedna od opsesija Vulfove.

U ranijem, razigranom romanu Orlando (1928), priča priču o plemiću u elizabetanskom dobu koji se na polovini romana budi i utvrđuje da je postao žena.

„Promena je bila neprestana", piše Vulf u romanu, i promena možda nikada ne bi prestala.

„Visoke misaone bitke, navike koje su izgledale izdržljive poput kamena, spuštale su se poput senki na dodir drugog uma i ostavljale golo nebo i sveže zvezde koje su treptale u njemu."

Vulf - iako na kraju nije mogla da pobedi svoje demone - strastveno je vodila dnevnik i zapisivala je najdublje da bi delovala kroz osećanja.

Ovu naviku podelila je sa mnogim značajnim piscima i misliocima, među kojima su Suzan Sontag, Džoan Didion, Oskar Vajld - i stoik Marko Aurelije.

Zapravo, praktikovanje stoicizma danas i dalje preporučuje vođenje dnevnika, kako bi se stoici čeličili za ono što im dan bude doneo, a kasnije tokom dana, da bi pregledali svoje postupke.

Ideja je da se trenirate da budete što spremniji, s obzirom na promenljivost života.

Možda su zbog toga stoici stekli reputaciju koja se može opisati metaforom „stisni zube".

„Postoji neka osnova u stvarnosti, da", priznaje Džon Selars.

„Delimično se radi o ojačavanju i treningu, jer učenje kako se nositi sa nedaćama znači da to nije tako teško.

„Ali nije stvar u kontroli ili potiskivanju - ideja da je stoicizam samo u tome da ostanemo odlučni propušta nešto važno."

Jedina trajna istina

Da li je onda hladna racionalnost ključ za pregovaranje o promenama?

„Cilj je voditi dobar, srećan život", kaže Selars, „i doći na pravo mesto da iskusimo istinsku radost, a ne ravne emocije."

Stoici savetuju da se cene stvari sada, ali i da se razume da one nisu zauvek.

„Ne plašite se neizvesnosti."

U tom smislu, kaže Selars, stoicizam ima široke paralele sa budizmom.

„Stvari se menjaju, živite u sadašnjem trenutku, nemojte imati jake vezanosti za spoljne stvari."

Ovo može zvučati pomalo bezosećajno, čak hladno - ali nije, insistira Selars.

„Jer poput budizma, i stoicizam savetuje da osećate saosećanje sa svim živim bićima i da imate prirodne afinitete, a ne da budete bez osećaja ili bez emocija."

U naučnofantastičnom romanu Parabola sejača (1993), Oktavija Estel Batler predstavlja glavnu junakinju Lorin koja osniva religiju koju naziva Zemaljsko seme i koja ima vizije promene kao oživljavajuće snage kosmosa.

Lorin beleži svoje vizije kao epigramatične izjave:

„Sve što dodirneš promeni. Sve što promenite menja vas. Jedina trajna istina je promena. Bog je promena".

Ona takođe uspostavlja istu vezu između života, promena i prirode kao što je to Heraklit uradio u svojoj teoriji „život je tok".

Batlerova piše: „Seme drvetu, drvo šumi; Kiša reci, reka moru; Larve pčelama, pčele se roje. Od jednog, mnogi; od mnogih, jedan; Zauvek se ujedinjuje, raste, rastvara - zauvek se menja. Univerzum je Božji autoportret".

A Lorinina vizija sveta je ona u kojoj dobro pobeđuje zlo, a gde dobrota pobeđuje surovost.

Kao što američka autorka i akademkinja Rebeka Rafael primećuje u eseju o Batlerinom delu:

„Lorin se ovim Heraklitovim idejama pridružuje etičkim zabranama da bi dobro prisustvovala i svesno oblikovala promenu u koju je jedan umešan.

„U promenama Zemaljskog semena nema ništa natprirodno: ni providnosti, ni onostrane eshatologije, to je poziv na odgovornost za promenljive obrasce nečijeg sveta."

Lorinina religija, Zemaljsko seme, sadrži aspekte i stoicizma i budizma.

Kako kaže Rafael:

„Ideje o komponentama Zemaljskog semena nisu nove. Sadrže elemente budističke metafizike, judaističkog oblikovanja sveta etičkim delovanjem i stoičke usredsređenosti na ono što se, ma koliko malo, zapravo moglo učiniti u trenutku.

„Nema prezira prema društvenoj ili verskoj grupi, već se neguje dobrota u nasilnom svetu kako bi se ljudi pripremili za život na drugim planetama".

Dakle, u našoj trenutnoj krizi, kako bi nam stoici savetovali da pristupimo promenama - ne samo sada već i u budućnosti, šta god to moglo podrazumevati?

„Moramo razlikovati stvari koje su pod našom kontrolom i stvari koje nisu", kaže Selars.

„Možete se izolovati i socijalno distancirati i to činiti kao čin smirenog racionalnog opreza, a ne čin motivisan panikom, strahom ili anksioznošću."

Pokret modernog stoicizma održava godišnju nedelju stoika, u kojoj se uključenima daje izazov da se usredsrede na proces, a ne na ishod, i da se suoče sa stvarnošću da su nedaće deo normalnog toka života.

Da možemo učiti iz nedaća i učiti kroz neuspeh. Drugim rečima, nedaća je iskustvo učenja.

I ovo će proći

Srednjovekovni prorok zamolio je mudrog čoveka za poruku da ga zaštiti.

Njegov odgovor? „I ovo će proći".

Bila je to fraza koju je poslednjih meseci upotrebio glumac Tom Henks u vezi sa pandemijom virusa korona, a naziv je knjige koju je nedavno objavila psihoterapeutkinja Džulija Samjuel.

U knjizi I ovo će proći: Priče o promenama, krizi i nadajućim počecima, Samjuel (anonimno) iznosi neke priče klijenata.

„Svaka osoba koja je ušla na moja vrata imala je problematičan odnos sa promenama", kaže ona za BBC Kalčr.

„Promena je jedina sigurnost u životu, a bol je pokretač promena, ona vas primorava da se probudite i vidite svet drugačije, a nelagoda vas primorava da vidite njenu stvarnost. Kroz bol učimo lično i univerzalno."

Samjuel kaže da, kada nas je trenutna pandemija prvi put pogodila, mnogi od nas su bili „utrnuti, šokirani i uznemireni. Bilo je to kao da dolazi zastrašujuća muzika iz filma 'Ralje', možete je blokirati, ali na kraju morate obratiti pažnju, morate se pomeriti i promeniti".

Za naslov svoje knjige izabrala je frazu „I ovo će proći", jer „morate ići u korak sa promenama i krizama da biste izašli na drugu stranu.

Možda nećete verovati da će se to ikada završiti. Zimi možda nećete verovati da će leto doći, ali će doći".

Prihvatanje promena takođe vas čini boljima u tome, kaže ona.

„Paradoksalno je da što više dopuštate sebi da prihvatite da je promena neizbežna, veća je verovatnoća da ćete se namerno promeniti i prilagoditi."

Promena može biti pokretač napretka.

Samjuel je uvek za prihvatanje toka života i prirode i za suočavanje sa najvećom promenom koju je iko od nas ikada doživeo, sopstvenom smrtnošću.

„Mislim da ono na šta ne gledamo raste u nama, pa je dobro voditi razgovore o kraju života.

„Stvari o kojima ne razgovarate mogle bi vas proganjati i sve zakomplikovati. Život je dragocen, ali dobro je prihvatiti da je ograničen."

Prošlo je više od pola veka od snažne i optimistične himne građanskih prava Sema Kuka - Promena će doći.

Ipak je to pesma koja ostaje pravovremena kao i uvek.

Prošlo je skoro četrdeset godina od ikoničke litografije američke konceptualne umetnice Dženi Holzer - Inflamatorni eseji, sa uzbudljivom porukom: „Promena je osnova cele istorije, dokaz snage".

Provokativno umetničko delo, stvoreno početkom 1980-ih, puno je zaštitnog znaka američkog umetnika, dogmatskih, duhovitih truizama.

Nedavno izložen u londonskom Tejt Modernu, i danas se oseća zapanjujuće relevantnim.

„Preokret je poželjan jer sveže, neokaljane grupe koriste priliku", druga je fraza iz umetničkog dela, zajedno sa „Dekadentnim i moćnim kontinuitetom šampiona".

„Spora modifikacija može biti efikasna. Muškarci se menjaju pre nego što primete i odupru se", i „Najgore je predznak najboljeg".

Trenutna kriza - i borba za rasnu i socijalnu jednakost - čine Holzerove reči sve zvučnijim.

A sa mnogim zajednicama koje pokazuju solidarnost i podršku, čini se da još mogu da se pronađu osobine poput hrabrosti, otpornosti, saosećanja, empatije - i osećaja pravičnosti i pravde.

Kako ćemo se osvrnuti na ovo vreme nemira, promena i previranja?

Da li ćemo izaći iz ove situacije sa dubljim razumevanjem i poboljšanom perspektivom čovečanstva, naših prioriteta i naših vrednosti? Našom dokazanom 'žustrinom'?

Pogledajte video o zagrljajima u vreme korone

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]