Severna Koreja: Zatvorenica koja je pobegla sa čuvarem
Mislio je na sve. Presekao je žice kamere za video nadzor. Dobrovoljno se prijavio za dužu noćnu smenu. Čak je pripremio i cipele za nju kod stražnjih vrata.
Džeon je probudio Kim u ponoć i sproveo je rutom koju je unapred isplanirao.
Prethodne noći je spakovao dva ranca, u kojima su bili hrana i rezervna odeća, plus nož i otrov.
Nije želeo ništa da prepusti slučaju, pa je poneo i pištolj. Kim je pokušala da ga ubedi da ga ostavi, ali Džeon je bio tvrdoglav.
Da prežive nakon što bi bili uhvaćeni nije bila opcija. U Severnoj Koreji ih je čekalo suđenje za primer pred masama i gotovo izvesno pogubljenje kao kazna – naročito budući da je čuvar pobegao sa svojom zatvorenicom.
„Znao sam da imam samo tu jednu noć. Ako ne uspem te jedne noći, uhvatiće me i pogubiti“, kaže Džeon Gvang Džin (26).
S obzirom na to da beži sa zatvorenicom, to je bila istina.
„Ako me zaustave, otvoriću vatru i bežati. Ako ne budem mogao da bežim, pucaću sebi u glavu.“
A ukoliko to ne uspe, ubošće se nožem i uzeti otrov.
„Jednom kad sam bio spreman da umrem, ništa me više nije plašilo“, kaže Džeon.
Zajedno su iskočili kroz prozor i potrčali preko terena za vežbu centra za pritvor.
Pred njima je bila visoka ograda uz koju će morati da se uzveru i strah da će ih čuvarski psi, čiji su lavež mogli da čuju, odati.
A čak i ako niko ne bude došao, ukoliko uspeju da se popdnu uz ogradu neprimećeni, moraće da prođu pored graničnih patrola na reci Tumen koja ih je razdvajala od slobode.
Ipak, vredelo je probati.
Prebacivanje Kim iz centra u zatvorski logor se približavalo. Oboje su znali da jezivi uslovi koji vladaju tamo znače da možda neće uspeti da izađe odatle živa.
Bilo je to jedno krajnje neočekivano prijateljstvo – između čuvara i njegove zatvorenice.
Upoznali su se svega dva meseca ranije – u maju 2019. godine. Džeon je bio jedan od nekoliko čuvara u Pritvorskom centru Onsong na dalekom severu Severne Koreje. On i njegove kolege držali su Kim i nekoliko desetina drugih zatvorenika pod dvadesetčetvoročasovnom prismotrom dok čekaju suđenje.
Kim je privukla njegovu pažnju rafiniranim izborom odeće i držanjem.
On je znao da je ona tu zbog toga što je pomagaka njihovim zemljacima koji su već bili pobegli od očajničkog života.
Ljude poput Kim zvali su posrednicima. Ona je pomagala da ostanu otvoreni kanali između onih koji su već pobegli i njihovih porodica koje su ostale. To je moglo da znači organizovanje prebacivanja novca ili telefonskih razgovara sa prebeglim.
I bio je to unosan posao za jednog prosečnog Severnokorejca.
Kim je kao proviziju uzimala oko 30 odsto od gotovine, a prosečna novčana transakcija bila je oko 2,8 miliona vona [1.798 funti], pokazuje jedno istraživanje.
Na prvi pogled, Kim i Džeon nisu mogli da budu različitiji.
Dok je ona zarađivala za život nezakonito, učeći usput o svetu van strogog komunističkog režima Severne Koreje, Džeon je poslednjih 10 godina proveo u vojsci kao regrutovani vojnik. Bio je duboko uronjen u komunističku ideologiju diktature zemlje.
Ono čega oni nisu bili svesni jeste koliko su toga imali zajedničkog. Oboje su bili duboko nezadovoljni svojim životima i osećali su da se stigli do kraja puta.
Za Kim, prekretnica je bila njena zatvorska kazna. To nije bio njen prvi boravak u zatvoru i ona je znala da će se kao povratnici ovaj put prema njoj ophoditi strože. Ukoliko i izađe iz zatvora živa, vraćanje životu posredovanja – i potencijalnom novom hapšenju – bilo bi izuzetno rizično.
Kimino prvo hapšenje bilo je za posebno opasan tip posredovanja – pomaganje Severnokorejcima da pobegnu preko granice u Kinu – što je bila potpuno ista ruta kojom će uskoro da kranu ona i Džeon.
„Ne možete da se bavite ovim tipom posla, a da nemate veze u vojsci“, kaže ona.
Ona bi ih potplaćivala da zažmure i bila je uspešna u poslu šest godina, zaradivši za to vreme pristojan novac– od 1.433 do 2.149 dolara po svakoj osobi kojoj je pomogla da pobegne. To je značilo da joj je pomaganje da samo jedna osoba prebegne donosilo ekvivalent godišnje zarade prosečnog Severnokorejca.
Ali na kraju su upravo veze u vojsci koje su joj pomogle da utre put bile te koje su je i izdale.
Osuđena je na pet godina zatvora. Kad je otišla na izdržavanje kazne, rešila je da odustane od posredovanja. Bilo je prosto suviše rizično.
A onda je došla do saznanja koje ju je nateralo da ponovo razmotri tu mogućnost.
„Rekla sam im da ću ih platiti koliko god žele i kumila ih i molila”
Kim
Njen muž se ponovo oženio dok je ona bila u zatvoru, povevši njihove dve ćerke sa sobom. Morala je da nađe nov način da preživi.
Shvatila je da bi, čak i ako ne bude više smela da pomaže ljudima da beže, i dalje mogla da iskoristi svoje kontakte da obavlja jednu drugačiju – malo manje rizičnu – vrstu posredovanja. Organizovaće transfere novca prebega iz Južne Koreje i ugovarati telefonske razgovore s njima.
Severnokorejski mobilni telefoni blokirani su za pozivanje ili primanje međunarodnih poziva, tako da bi Kim naplaćivala naknadu za primanje poziva na njenom prokrijumčarenom kineskom telefonu.
Ali na kraju je ponovo bila uhvaćena. Dok je vodila dečaka iz svog sela u planine da primi poziv od majke, koja je već bila prebegla u Južnu Koreju, pratili su ih pripadnici tajne policije.
„Rekla sam im da ću ih platiti koliko god žele i kumila ih i molila. Ali zvaničnik je rekao da zato što je sin već sve znao ne mogu da sakriju moj zločin i pokrivaju me.“
U Severnoj Koreji, aktivnosti koje uključuju ili impliciraju odnos sa „neprijateljskom državom“ – Južnom Korejom, Japanom ili SAD – mogu Severnokorejcu da donesu strožu kaznu nego da je ubio nekoga.
Kim je shvatila da je svršeno sa životom kakav je do tada poznavala. Kad je prvi put upoznala Džeona, još je iščekivala suđenje, ali je znala da je kao povratnici čeka težak put pred njom.
Džeon, iako nije strahovao za vlastiti život, takođe je bio duboko nezadovoljan.
On je otpočeo obaveznu vojnu službu – rutinske zadatke kao što su čuvanje statue osnivača Severne Koreje ili održavanja trave za stoku – nameravajući da na kraju postane policajac, što mu je bio još dečački san.
Ali sada mu je njegov otac saopštio istinu o njegovoj budućnosti.
„Moj otac me je jednog dana poseo i rekao mi da realno gledano osoba sa mojim poreklom nikad neće uspeti da dospe na taj položaj“, kaže on.
Džeonovi roditelji su, baš kao i njihovi roditelji pre njih, bili zemljoradnici.
„Potreban vam je novac da biste napredovali u Severnoj Koreji... U tom pogledu, sve je gore i gore... Čak i kod testa koji polažete da biste diplomirali na univerzitetu sad se uzima zdravo za gotovo da morate da potplatite profesore za dobre rezultate“, kaže Džeon.
Zemljoradničke porodice pogođene su skorašnjom slabom žetvom
A čak i onima koji dospeju do nekog cenjenog koledža, ili diplomiraju sa najboljim ocenama, blistava budućnost nije zagarantovana ukoliko nemaju novca.
„Poznajem nekoga ko je diplomirao na prestižnom Univerzitetu Kim Il Sung kao student generacije, a opet je završio kao prodavac lažnog mesa na pijaci“, kaže on.
Za najveći deo populacije, puko preživljavanje predstavlja mučnu borbu.
Životni uslovi su možda bolji nego što su bili u ranim godinama Džeonovog života, kad je zemljom harala smrtonosna četvorogodišnja glad nazvana „Mukotrpni marš“, ali oni su i dalje izuzetno teški.
I zato kad mu je rečeno da je njegova ambicija da postane policajac neostvariva, Džeon je počeo da razmišlja o drugom načinu da izmeni sebi život.
To je još uvek bila samo ideja u zametku kad je upoznao Kim, ali kako su njih dvoje krenuli da razgovaraju, ideja se zapatila.
Njihov odnos bio je neobičan i svakako netipičan za jednu zatvorenicu i njenog čuvara.
Zatvorenicima čak nije ni dozvoljeno da pogledaju pravo u čuvare, kaže Džeon. Oni su „poput neba i zemlje.“
Ali on bi je šapatom pozivao na razgovor kroz gvozdene rešetke na vratima njene ćelije.
„Postoji kamera, ali kad se pogase svetla, ne vidi se ništa na snimku, a ponekad se kamere malo i pomere.“
„Zatvorenici među sobom znaju ko je blizak s kim, ali čuvari su ti koji imaju pravu moć u zatvoru.“
On kaže da je vodio posebnu brigu o njoj. „Osećao sam da smo se povezali“, kaže on.
„Želim da ti pomognem, sestro. Mogla bi da umreš u zatvorskom logoru.“
Džeon
I onda, oko dva meseca nakon što su se prvi put sreli, njihovo prijateljstvo dobilo je novo značenje.
Kim je poslata na suđenje i osuđena na četiri godina i tri meseca u ozloglašenom zatvorskom logoru Čongori.
Ona je znala da možda nikad neće izaći živa iz Čongorija. Intervjui sa tamošnjim bivšim zatvorenicima pokazali su da u severnokorejskim zatvorima vlada nekontrolisano zlostavljanje.
„Bila sam očajna... Desetak puta sam pomislila da se ubijem. Plakala sam i plakala“, kaže ona.
„Kad odete u kjohvaso [zatvorski logor], lišeni ste građanskog statusa“, kaže Džeon. „Vi više niste čovek. Ne razlikujete se od životinje.“
Zatvorski logor Čongori
Jednog dana se nagnuo ka Kim i prošaputao joj reči koje će im zauvek izmeniti živote.
„Želim da ti pomognem, sestro. Mogla bi da umreš u zatvorskom logoru. Jedini način da te spasem je da ti pomognem da pobegneš odavde“, rekao je on.
Ali kao i većina Severnokorejaca, Kim je naučila da ne veruje drugima. Mislila je da bi to mogao da bude trik.
„I zato sam mu izravno rekla: ‘Jesi li ti špijun? Šta ćeš imati od toga ako me špijuniraš i uništiš?’ Ali on je uporno govorio da nije.“
Na kraju joj je Džeon rekao da ne samo da misli da ona treba da mu dozvoli da joj pomogne da pobegne u Južnu Koreju, već i da i on želi da pođe s njom.
Ispostavilo se da je njegove šanse za bolju budućnost kvario status niže kaste kao posledica toga što ima rodbinu u Južnoj Koreji – bio je to nacionalni rascep do kog je došlo posle Korejskog rata.
Ali ta rodbina mu je takođe ulivala nadu u bolju budućnost.
On joj je pokazao fotografije rođaka koje je prokrijumčario iz roditeljskog doma poslednji put kad je bio kod kuće. Na poleđini su sitnim slovima bile ispisane adrese.
Kim je počela da mu veruje.
Ali bila je i veoma uplašena.
„Srce mi je tuklo kao ludo“, kaže Kim. „Nikad u istoriji Severne Koreje nisu neki zatvorenik i njegov čuvar pobegli zajedno.“
Dvanaestog jula 2019. godine, Džeon je znao da je došao pravi trenutak. Bližio se Kimin odlazak u zatvorski logor, a njegov šef je otišao da provede noć kod kuće.
Pod okriljem mraka, njih dvoje su iskočili kroz prozor, popeli se uz spoljnu ogradu centra i prešli preko pirinčanih polja do reke
„Uporno sam padala i saplitala se“, kaže Kim, tela oslabljenog od višemesečnog zatočeništva.
Ali uspeli su bezbedno da stignu do obale reke. A onda se upalilo svetlo oko 50 metara od njih. Dopiralo je sa stražarske kule granične karaule.
„Pomislili smo da je to granična karaula pojačala mere bezbednosti kad je otkriveno da smo pobeli iz pritvorskog centra“, kaže Džeon, „ali mi smo se krili i posmatrali, a to je bila samo smena straže... Čuli smo stražare kako pričaju dok su predavali dužnost.“
„Sačekali smo... Posle 30 minuta, sve se utišalo.“
„I tako smo ušli u reku. Iako sam već išao do obale reke nekoliko puta i nivo vode je uvek bio prilično nizak... nisam znao da ona može da bude toliko duboka.“
„Da sam bio sam, samo bih preplivao pravo preko. Ali nosio sam ranac... Imao sam pištolj, a ako se on pokvasi, postaće neupotrebljiv, tako da sam ga držao gore jednom rukom. Ali voda je postajala sve dublja i dublja.“
Džeon je počeo da pliva. Ali Kim nije umela.
Džeon je držao pištolj jednom rukom, a drugom vukao Kim za sobom.
„Kad smo stigli do sredine reke, voda mi je prekrila glavu“, kaže Kim. „Počela sam da se davim i nisam mogla da otvorim oči.“
Preklinjala je Džeona da se vrate.
„Rekao sam joj: ‘Oboje ćemo umreti ako se vratimo. Umrećemo ovde, a ne tamo.’ Ali bio sam... iscrpljen i pomislio sam: ‘Hoćemo li ovako umreti, da li se ovde sve završava?’“
Konačno su Džeonova stopala dotakla zemlju.
Zateturali su se na obalu i prešli poslednje parče kopna do bodljikave žice koja je označavala granicu sa Kinom.
Čak ni tad nisu bili na bezbednom.
Krili su se u planinama tri dana dok nisu sreli meštanina koji im je pozajmio telefon. Kim je pozvala posrednika kog je poznavala i zamolila da im pomogne. Posrednik im je rekao da su severnokorejske vlasti bile u stanju visoke pripravnosti i da su poslale ekipu da ih uhapsi, sarađujući sa kineskom policijom na češljanju terena.
Ali uz pomoć Kiminih kontakata uspeli su da se prebacuju od sigurne kuće do sigurne kuće sve dok konačno nisu uspeli da izađu iz Kine i pređu u treću zemlju.
Pre nego što su završili poslednji stadijum putovanja, sastali su se sa nama na tajnoj lokaciji kako bi nam ispričali o svom neverovatnom bekstvu i njegovim posledicama.
„Uporno sam padala i saplitala se“, kaže Kim, tela oslabljenog od višemesečnog zatočeništva.
Ali uspeli su bezbedno da stignu do obale reke. A onda se upalilo svetlo oko 50 metara od njih. Dopiralo je sa stražarske kule granične karaule.
„Pomislili smo da je to granična karaula pojačala mere bezbednosti kad je otkriveno da smo pobeli iz pritvorskog centra“, kaže Džeon, „ali mi smo se krili i posmatrali, a to je bila samo smena straže... Čuli smo stražare kako pričaju dok su predavali dužnost.“
„Sačekali smo... Posle 30 minuta, sve se utišalo.“
„I tako smo ušli u reku. Iako sam već išao do obale reke nekoliko puta i nivo vode je uvek bio prilično nizak... nisam znao da ona može da bude toliko duboka.“
„Da sam bio sam, samo bih preplivao pravo preko. Ali nosio sam ranac... Imao sam pištolj, a ako se on pokvasi, postaće neupotrebljiv, tako da sam ga držao gore jednom rukom. Ali voda je postajala sve dublja i dublja.“
Džeon je počeo da pliva. Ali Kim nije umela.
Džeon je držao pištolj jednom rukom, a drugom vukao Kim za sobom.
„Kad smo stigli do sredine reke, voda mi je prekrila glavu“, kaže Kim. „Počela sam da se davim i nisam mogla da otvorim oči.“
Preklinjala je Džeona da se vrate.
„Rekao sam joj: ‘Oboje ćemo umreti ako se vratimo. Umrećemo ovde, a ne tamo.’ Ali bio sam... iscrpljen i pomislio sam: ‘Hoćemo li ovako umreti, da li se ovde sve završava?’“
Konačno su Džeonova stopala dotakla zemlju.
Zateturali su se na obalu i prešli poslednje parče kopna do bodljikave žice koja je označavala granicu sa Kinom.
Čak ni tad nisu bili na bezbednom.
Krili su se u planinama tri dana dok nisu sreli meštanina koji im je pozajmio telefon. Kim je pozvala posrednika kog je poznavala i zamolila da im pomogne. Posrednik im je rekao da su severnokorejske vlasti bile u stanju visoke pripravnosti i da su poslale ekipu da ih uhapsi, sarađujući sa kineskom policijom na češljanju terena.
Ali uz pomoć Kiminih kontakata uspeli su da se prebacuju od sigurne kuće do sigurne kuće sve dok konačno nisu uspeli da izađu iz Kine i pređu u treću zemlju.
Pre nego što su završili poslednji stadijum putovanja, sastali su se sa nama na tajnoj lokaciji kako bi nam ispričali o svom neverovatnom bekstvu i njegovim posledicama.
Vrlo je verovatno da će njihova dela dodatno nauditi društvenom statusu njihovih porodica u okviru sistema kasti Severne Koreje i da će njihova rodbina biti ispitivana i praćena.
Ali oboje se nadaju da će njihova tadašnja relativna samostalnost – Džeon je godinama bio u vojsci, a Kim otuđena od muža i dece – omogućiti njihovim porodicama da tvrde kako nisu znale za njihove planove.
„Osećam krivicu zato što sam pobegla da bih mogla da živim“, kaže Kim. „To mi zaista slama srce.“
Džeon se oseća isto. On kreće tiho da pevuši narodnu pesmu zvanu „Proleće kod kuće“ pre nego što spušta glavu u šake.
On je tužan i zato što se sada kreće ka drugačijem odredištu od žene koja je do sada išla sa njim. Promenio je planove i sada želi da ide u SAD, a ne u Južnu Koreju.
Džeon sam uči engleski dok čeka da podnese molbu za azil u SAD
„Dođi sa mnom u SAD“, preklinje on Kim. Ona odmahuje glavom. „Nisam sigurna u sebe. Ne govorim engleski. Uplašena sam.“
Džeon pokušava da je ubedi, govoreći joj da mogu da nauče engleski usput.
„Gdegod da odeš, samo me nemoj zaboraviti“, govori Kim tiho.
Ali oboma je drago da su za sobom ostavili represivni režim Severne Koreje.
„Kad se osvrnem, shvatam da smo svi živeli u zatvoru. Nikad nismo mogli da idemo gdegod želimo, da radimo štagod želimo.“
„Severnokorejci imaju oči ali ne mogu da vide; uši ali ne mogu čuju; usta ali opet ne mogu da govore“, kaže Džeon.
Ime zatvorenice je izmenjeno da bi se zaštitio njen identitet u njenom novom domu.
Autori
Napisao: Hjung Eun Kim
Ilustrovao: Dejvis Surija
Fotografije: Getty images, BBC
Urednica: Sara Bakli
Objavljeno: 21. februar
