Zašto mnoge žene u Vijetnamu nikad neće zaboraviti 1968. godinu

Muškarac je ušao da kupi soja sos. Tran Ti Ngaj je radila kao babica i medicinska sestra, ali tog jutra je pazila na prodavnicu svojih roditelja, koji su negde izašli.

Ručne bombe su visile sa opasača, a o pojas su mu bili zataknuti pištolji. Bilo je to leto 1967. i besneo je Vijetnamski rat – u kom su se snage Južnog Vijetnama, SAD i njihovih saveznika borile protiv komunista iz Severnog Vijetnama.

Prišavši pultu, izvukao je novac. Kada je Tran htela da ga uzme, zgrabio ju je za ruku, zatim je ščepao za kosu i odvukao u stražnju prostoriju. Tamo ju je silovao.

„Mislila sam da mi se život završio“, kaže Tran. Jedino što je mogla jeste da usmeri svu energiju u to da radi više nego ikad pre.

Primetivši da joj stomak raste, pomislila je da se samo ugojila. A onda je jednog dana osetila ritanje i shvatila je da je trudna.

Njeni roditelji su bili užasnuti time što neudata očekuje dete – to je jedan od najvećih tabua. Društvene norme u zemlji bile su pod velikim uticajem konfučijanstva i od žena se očekivalo da ostanu device do venčanja.

„Roditelji su me prozvali „chửa hoang“ (vanbračno trudna) – žestoko su me tukli.

„Nisam želela da živim. Osećala sam se potpuno mrtvom iznutra.“

Nekoliko puta je pokušala da se ubije, ali je preživela – „činilo se kao da se fetus bori za mene“.

Roditelji su prestali da je tuku tek kada se porodila – u februaru 1968. Bila je oduševljena time koliko je lepa njena mala devojčica – ali ubrzo ju je obuzela strepnja.

„Brinulo me je kako će odrastati moje dete, brinula sam zbog novca, zbog toga kako da se vratim na posao i zaradim za život.“

Bebi je dala ime Oanh. Ali, ma koliko to bilo teško razumeti, želela je nekako da pomene i bebinog oca. Srednje ime je, stoga, bilo Kim. Tako se vojnik prezivao. Njen silovatelj nije bio ni Vijetnamac, ni Amerikanac. Bio je iz Južne Koreje.

Četiri godine ranije, njegova zemlja se pridružila SAD u borbi protiv komunističkog Vijetkonga u Južnom Vijetnamu.

Nedugo po porođaju, Tran se jedne noći probudila i otkrila da se Kim opet pojavio, tražeći nju.

„Nije rekao ni reč, stajao je tamo oko dva minuta, a zatim je otišao“, kaže ona.

Nekoliko dana kasnije, još jedan južnokorejski vojnik je stigao. Poslao ga je Kim da Tran i bebu odvede u njegovu bazu – sedište 28. puka južnokorejske divizije Beli konj – na udaljenoj planinskoj teritoriji južno od njenog rodnog grada.

Osramoćena i izolovana, osetila je da nema izbora. Ušla je u automobil i provela naredne dve godine sa svojim silovateljem. Sve vreme je bila prestravljena, plašeći se za svoj i detetov život.

„Bila je to prisila, silovanje, nikakve ljubavi tu nije bilo“, kaže ona.

Tran je s Kimom dobila još jednu bebu, pre nego što ju je Kim napustio kada se premestio u drugu bazu.

Tran Ti Ngaj danas

Nekako je uspela da se vrati do svojih roditelja u Fu Hiep, gde je radila koliko god je sati dnevno mogla kako bi prehranila decu, sve dok joj Kim opet nije poslao jednog saborca. Ali ovaj put joj je vojnik – koji se, koliko se seća, zvao Park – makar prividno pomogao oko dece.

„Nosio ih je u naručju, hranio ih, starao se o njima dok sam ja radila.“

A onda ju je, jednog dana, i Park napastvovao. Tran je opet zatrudnela – ovaj put je to bio dečak.

Društveni položaj njene porodice je sada bio nepovratno poljuljan.

„Došlo je dotle da nam je život u selu postao suviše težak. Seljani su me izbevagali, optuživali me da imam muža Korejca, koji dovodi Korejce da ovde ubijaju Vijetnamce“, kaže ona.

Skupa s roditeljima je otišla na drugi kraj pokrajine, ali glas ju je pratio.

„Kad bih se predstavila kao 'Ngaj', ljudi bi rekli: 'O da, g-đica Ngaj. Prelepa, ali nema muža.'“

Pitali bi je zbog čega nije abortirala. Kaže da, kao babica, nije mogla to da učini.

„Posao mi je bio pomažem drugim ženama pri porođaju – starala bih se o njihovim bebama, nosila ih, držala ih u naručju, kupala ih, sekla pupčane vrpce. Kako bih, onda, uopšte mogla da pomislim da uništim sopstvenu decu?“, kaže Tran, drhtavog glasa.

Istog meseca kada je Tran rodila prvo dete, život jedanaestogodišnje Ngujen Ti Tan zauvek se promenio.

U jutro 25. februara 1968. Ngujen je čula vriske koji su dopirali s drugog kraja njenog sela Ha Maj – nedaleko od sada popularnog turističkog meta Hoj An – i videla je kako se dim diže u nebo. Otrčala je niz put da proveri šta se dešava. Južnokorejski vojnici su uperili oružje u nju.

Otrčala je nazad do kuće da svojoj majci, Le Ti To, kaže da je selo opkoljeno.

„Dok sam dovršavala rečenicu, upali su u kuću.“

Iz kasnijih izveštaja se može zaključiti da su vojnici pripadali diviziji Plavi zmaj, ozloglašenim južnokorejskim marincima.

Njenoj porodici, zajedno sa još jednom ženom i njenom decom, kao i prijateljem njenog mlađeg brata, naredili su da se spuste u podzemno skrovište u dvorištu.

Zatim su za njima bacili granate, ubivši na mestu Ngujeninu strinu i jednu rođaku, bebu.

Kaže da je majka pokušala da zaštiti nju i njenog brata. „'Gotovi smo, bebo moja', zavapila je moja majka.“

„Celo moje telo je gorelo, a onda sam utrnula... Videla sam tuđu krv svuda po meni“, kaže Ngujen.

Njen osmogodišnji brat je ostao bez noge i od tih povreda je umro u bolnici. Jedino su Ngujen i jedan njen rođak, oboje teško ozleđeni, preživeli, otpuzavši do suseda po pomoć.

Kaže da su vojnici zatim spalili njenu kuću do temelja.

„Čula sam kako zapaljeni bambus krcka i puca. Osetila sam miris dima, vatre.“

Tog dana je u selu Ha Maj ubijeno više od 135 ljudi, dok je, kako ona kaže, preživelo tek njih dvanaestak.

Iako kaže da su južnokorejski vojnici i ranije redovno upadali u selo Ha Maj, tražeći Vijetkongovce, ne zna zbog čega je taj 25. februar 1968. bio drugačiji.

„Ne znamo zašto su tog dana bili toliko agresivni. Ubijali su čak i bebe stare tri, četiri meseca.“

Doduše, poznato je da upravo taj period označava prekretnicu u Vijetnamskom ratu.

Krajem januara te godine snage Severnog Vijetnama i Vijetkonga pokrenule su čuvenu ofanzivu Tet – krvavu vojnu operaciju protiv Južnog Vijetnama, američkih snaga i njihovih saveznika. Odmazde su bile žestoke, a najstrašniji je bio masakr u Mi Laju – grupno silovanje i masovni pokolj vijetnamskih civila koji su, u martu 1968, počinile jedinice vojske SAD.

Ngujen Ti Tan danas

Ngujen osetila neposredne posledice pokolja u Ha Maju – odveli su je u bolnicu u Da Nangu. Ali stariji brat joj je ispričao kako je gledao vojnike koji su, sutradan, došli s bagerima da sravne selo sa zemljom i unište tela.

Iako se SAD nisu izvinile za zverstva počinjena tokom dvadesetogodišnjeg rata u Vijetnamu, nekakav oblik naknade došao je u vidu odštete i osude tribunala za ratne zločine.

Ali vlasti Južne Koreje, koja sada gaji bliske ekonomske veze s Vijetnamom, ne deluju spremne da revidiraju svoju ulogu u tom ratu. Seul je poslao oko 320.000 vojnika zbog, kako tvrde analitičari, straha od „domino efekta“ širenja komunizma.

Ministar odbrane Južne Koreje poslao je prošlog septembra Ngujen i još 102 preživelih pismo u kom se kaže da ne postoje podaci o bilo kakvim ubistvima civila koje su počinili južnokorejski vojnici u Vijetnamu, te da je potrebno da obe vlade sprovedu zajedničku istragu kako bi proverile činjenice, ali da je to trenutno neizvodljivo.

Južnokorejska istražiteljka Ku Su-jeong posvetila je svoj život otkrivanju istine.

Dok je tokom devedesetih pripremala doktorat iz istorije Vijetnama, zvaničnik iz vijetnamskog Ministarstva spoljnih poslova pokazao joj je dokument u kom se opisuju zverstva koja su počinili Južnokorejci. 

Naposletku je, uz novčanu naknadu, uspela da obezbedi neautorizovanu kopiju od jednog vijetnamskog vladinog zvaničnika i provela je sledećih 20 godina obilazeći vijetnamska sela i razgovarajući sa preživelima.

Ona veruje da je oko 9.000 civila iz Južnog Vijetnama ubijeno u oko 80 masakra koje su izveli Južnokorejci, mada nema načina da nezavisni izvori potvrde njeno istraživanje.

Ku veruje da ima još ubijenih koji tu nisu uračunati i često joj se javljaju ljudi koji bi želeli da istraži navodna zvanična pogubljenja.

„I dalje mi se javljaju ljudi koji me mole da posetim njihova sela“, kaže ona.

Njen život posvećen ovom istraživanju odneo je lični danak.

Dva meseca nakon što su, u aprilu 1999, njena otkrića objavljena u južnokorejskim novinama, oko 2.000 veterana u pedesetim godinama, svi odeveni u vojne uniforme, okupilo se ispred sedišta te novinske kuće u Seulu.

Muškarci su demolirali zgradu, a neki su vandalizovali i Kuinu kuću, kaže ona. Morala je da se preseli s majkom u dobro obezbeđen stan.

Muškarci su demolirali zgradu, a neki su vandalizovali i Kuinu kuću, kaže ona. Morala je da se preseli s majkom u dobro obezbeđen stan.

Udruženje južnokorejskih veterana pokušalo je da je tuži zbog klevete i obmane javnosti, ali slučaj je odbačen.

Nije moguće dokazati ko je odgovaran za masakr u selu Ha Maj u kom je ubijena porodica Ngujen. Ali južnokorejski veteran Rju Đin-sung tvrdi da je njegova divizija odgovorna za sličan masakr, koji se desio samo dve nedelje pre onog u Ha Maju.

Rjuova četa je patrolirala kada je na njih ispaljen metak iz pravca Fong Nija i Fong Nata, dva sela udaljena nekoliko kilometara od Ha Maja. Napadi su započeli u znak odmazde – četa se podelila na tri dela kako bi napala sela iz tri različita pravca.

Rjuova grupa je prva napustila to mesto, nakon što su njegovi saborci ubili nenaoružanog starijeg čoveka. Te večeri je čuo saborce kako se hvale što su ubijali malu decu i žene, a sutradan je video tela civila kako leže kraj puta.

„Okupilo se mnogo ljudi. Kada smo stigli, vikali su i vrištali na nas. Izgledalo je kao da će me ubiti, streljali su me pogledima.“

„Naciljao sam puškom kao da ću da pucam na svakog ko mi se ispreči, kako bih se probio. Video sam leševe, video sam ucveljene porodice – njihov bes. I danas mi je sve to jasno pred očima.“

Rju kaže da oni koji poriču masakr u Fong Niju i Fong Natu ili imaju pogrešne informacije ili ne žele da priznaju istinu.

BBC je priredio susret Rjua i Ngujen, koja sada ima 63 godine, u restoranu u Seulu. Poput mnogih Vijetnamaca pogođenih ratom, oboje tvrde da ih progone duhovi. Rjua progoni duh starca čiju je smrt video u Fong Niju i Fong Natu; Ngujen duh njenog mlađeg brata.

Susret Rjua i Ngujen

Nakon što su razmenili ratne priče, Rju konačno čita jednostavnu frazu koju je pripremio na vijetnamskom. „Žao mi je“, kaže. Ngujen prosto klima glavom na to. On joj iznosi posluženje, ona se smeši, pa nastavljaju s jelom.

Dok odlazi iz restorana, Ngujen kaže da oseća olakšanje, ali da se i dalje nada zvaničnom izvinjenju iz Seula.

Na zahtev da daju izjavu, južnokorejske vlasti su u saopštenju za BBC navele da te dve zemlje, pošto su 1992. uspostavile normalne diplomatske odnose, „vrše stalne napore da unaprede bilateralne odnose okrenute ka budućnosti, bazirane na zajedničkom stavu da nesrećnu prošlost treba ostaviti iza sebe i okrenuti se budućnosti“.

Južna Koreja je danas jedan od najvećih investitora u Vijetnamu, pošto privredni džinovi poput Samsunga i El-dži elektroniksa ulažu milijarde dolara u izgradnju tamošnjih fabrika.

Južnokorejski novinar Ko Kjung-te, koji je prvi objavio kontroverzne podatke istražiteljke Ku, tvrdi da se zamisao o južnokorejskim vojnicima koji su možda počinili zverstva ne uklapa u sliku žrtve koju ta nacija gaji o sebi.

Ko Kjung-te

„Mi Korejci tvrdimo da iza nas stoji 5.000 godina istorije, tokom koje smo uvek bili žrtve. Pokoravali su nas Japanci, Mongoli, Kinezi... i sve smo to podneli. Na neki način, kao da smo ponosni na mentalitet žrtve.“

Južna Koreja je, takođe, provela decenije lobirajući da Japan ponudi isto takvo izvinjenje zbog hiljade hiljada južnokorejskih žena nateranih da rade kao seksualno roblje tokom Drugog svetskog rata.

Ngujen, koja ne čuje na jedno uho i ima velike ožiljke po celom telu usled povreda, okrivljuje svoju zemlju zbog toga što prenebregava to pitanje. Vijetnamske vlasti odbile su dva zahteva BBC-ja da snimi prilog za dokumentarni film povezan s ovom temom.

„Vijetnam se plaši svega što bi moglo da pokvari odnose između dve zemlje, tako da ne žele to da isteraju na čistac“, kaže ona.

A u Fu Hiepu, Tran Ti Ngaj, koja sada ima 79 godina, isto tako se nosi s posledicama rata.

Kaže da njena deca ceo život trpe zlostavljanje i diskriminaciju, ismevana zbog toga što su „laj dan han“ (vijetnamski izraz za decu vijetnamskih i korejskih roditelja).

Njenog oca su mučili i nasmrt pretukli tokom kućnog pritvora 1977, na koji je osuđen zbog toga što je ćerci dozvolio da bude u vezi s Južnokorejcem. Sama Tran je između 1975. i 1978. tri puta držana u pritvoru i zatvarana.

Iako nije moguće potvrditi njen slučaju, posledice Vijetnamsko rata podrazumevale su ogromne osvete, zbog čega je zemlja i dalje podeljena.  

Izvinjenje možda ne vredi mnogo, ali nama puno znači.

Vijetnamska interesna grupa Pravda za laj dan hane pokušala je da izdejstvuje izvinjenje žrtvama koje su silovali južnokorejski vojnici i tada začetoj deci. Procenjuje se da je oko 800 dece žrtava još uvek živo.

Jedan od istaknutih članova grupe je sin Tran Ti Ngaj, Tran Van Taj, kojeg su redovno tukli u školi zbog toga što mu je otac iz Južne Koreje.

Džek Strou, bivši britanski ministar spoljnih poslova i međunarodni ambasador ove grupe, tvrdi da nema razloga da izvinjenje negativno utiče na odnose, „ako se izvede na pravi način“.

„Vijetnam i Južna Koreja su se dogovorili: 'Hajde da idemo napred, hajde da se ne osvrćemo', što ja razumem, ali ponekad morate da napravite izuzetak od tog pravila.“

„U nekim slučajevima, morate da rešite probleme iz prošlosti kako biste mogli da gledate napred.“

Ova grupa insistira na istrazi koju bi sproveo Savet za ljudska prava Ujedinjenih nacija.

Preživeli iz masakara koje su, prema navodima, izveli južnokorejski vojnici takođe su, u martu ove godine, podneli tužbu protiv vlade Južne Koreje.

Ako sudija proceni da ima osnova za tužbu, prvo saslušanje moglo bi se odigrati već ovog leta – mada se očekuje da će proces trajati nekoliko godina.

„Izvinjenje možda ne vredi mnogo, ali nama puno znači“, kaže Ngujen Ti Tan.

U međuvremenu, bronzana skulptura britanske umetnice Rebeke Hokins, inspirisana pričom Tran Ti Ngaj i njenog sina, na turneji je po Ujedinjenom Kraljevstvu. „Majka i dete“ prikazuje dve prilike upletene u vrežu bengalske smokve daviteljke – biljke tipične za Vijetnam, koja guši drvo oko kojeg se obmota.

„Potrebno je da Južnokorejci priznaju šta se dogodilo“, kaže Tran. „Oni su poslali vojsku u Vijetnam – nismo mi otišli u njihovu zemlju.“

Ova priča je deo sezone na Krosing divajds (Crossing Divides), koji povezuje ljude u ovom podeljenom svetu.

Autori

Autor: Li Truong

Ilustracije: Džila Dastmalči

Istraživanje: Hjung Eun Kim

Fotografije: Derik Evans, Geti imidžis, Alami

Onlajn producent: Džejms Persi

Urednica: Sara Bakli

28. mart 2020.