ЛГБТ: Интимно сведочанство о контроверзној пракси промене сексуалне оријентације

„Родитељи су ме одвели у католичку цркву, где су ме подвргнули вишечасовном егзорцизму и на крају ме питали да ли сам још увек геј", овако се Дани сећа трауматичног искуства приликом „терапије преобраћања хомосексуалности".

То је процес ком је била подвргнута у покушају да промени њену сексуалну оријентацију или родни идентитет.

„Посули су ме пепелом и рекли ми да је мој дух укаљан и да мора да се очисти", каже ова двадесетдеветогодишња Колумбијка, која се сада идентификује као трансродна.

Она је једна од многих људи из ЛГБТ заједнице присиљених да учествују у наводним терапијама конверзије, које се и даље спроводе у многим земљама, па чак и у онима где је званично забрањена.

Дани каже да су је њени родитељи „разоткрили" када је имала 11 година и није ни знала шта значи бити геј.

Тада су је звали мушким именом које јој је додељено на рођењу.

„Знала сам само да ми се свиђају други дечаци и да желим другачије ствари од онога што желе моја браћа.

„Родитељи су начули разговор који сам водила са пријатељем и потом почели да ми постављају бројна питања", рекла је она за ББЦ.

Кад су потврдили да им је син хомосексуалац, Данини родитељи су почели да траже информације о овој теми и савете разних специјалиста.

„Они су мојим родитељима рекли да ми је ниво хормона веома низак и натерали су ме да узимам пилуле које ће ми повећати ниво тестостерона.

„Такође су говорили да се то дешава зато што ме је мајка размазила, или да сам можда била силована, иако нисам", каже она.

Након што су искључили разне теорије, њени родитељи су коначно дошли на идеју да је подвргну низу „процеса сексуалног исправљања" путем религије и духовности.

Хришћански психолог био је први који им је пружио информације о тим процедурама.

Они нису до краја били свесни од чега се све састоји лечење, али су прихватили „помоћ".

Дани је у то време имала 16 година.

Прва терапија

Дани каже да су је једног дана родитељи замолили да им се придружи у извршавању неких обавеза.

Изненадила се кад су се зауставили пред црквом, зато што чланови њене породице „никад нису били велики католици".

По уласку, она каже да је схватила да су је одвели тамо с разлогом о ком јој ништа нису рекли.

„Свештеници су већ знали све о мени. Одвели су ме за говорницу и почели да се моле за мене и за друге људе који су већ били тамо.

„Видела сам како су другима додиривали главе и повлачили их уназад", каже она.

Додаје да су потом њу ухватили за главу и покушали да је повуку уназад.

„Али ја нисам желела да се померим, било је веома чудно.

„Онда су ме питали да ли сам још увек геј и да ли је дух напустио моје тело", наводи.

Та прва „терапија" трајала је нешто више од сат времена.

Она се присећа да је после сесије била изузетно уморна и да су јој рекли да је то зато што су „духови излечили њено тело и истерали ђаволе".

„То вам је као испирање мозга.

„На крају почнете да верујете да постоји нешто лоше у вама и да вас прочишћавају од тога", објашњава она.

Одлучила је да им каже да више није геј.

„Лагала сам да бих изашла одатле.

„Знала сам да ће, ако кажем да сам још увек геј, мучење трајати много дуже", каже.

Кад су се вратили кући, више нису разговарали о томе.

„Али ја сам очигледно и даље била квир", каже она.

Она каже да у то време није знала ништа о људским правима, у школи није имала подршку ниједног наставника и није имала начина да саопшти родитељима да је то што су урадили погрешно.

Све то је покренуло симптоме депресије и довело до неколико покушаја самоубиства.

Шта је терапија конверзије

„Терапија конверзије" је појам који описује псеудонаучну праксу чија сврха је промена родног израза код људи, њиховог родног идентитета или сексуалне оријентације, а која варира од лекова на рецепт до електрошокова, присилног пријема на „клинике" и егзорцизма.

Истраживањем британског Универзитета у Ковентрију објављеног 2021, у ком је интервјуисано на десетине људи који су прошли терапију конверзије, нису пронађени никакви докази да она функционише, али се показало да може да има негативне последице по ментално здравље људи.

На сличан начин, извештај Института Вилијамс са Правног факултета Универзитета у Калифорнији показао је да су нетрансродне ЛГБ особе које су прошле терапију конверзије скоро двапут склоније да покушају самоубиство или да размишљају о њему него друге особе које нису прошле кроз то.

'Обреди егзорцизма'

Неколико месеци после прве терапије, Дани је подвргнута другој, још трауматичнијој сесији, у организацији исте цркве у којој је крштена и у којој су се њени родитељи венчали.

„Сестра је ишла са мном и рекли су нам да ће то бити окупљање младих, што ми није било чудно јер сам већ ишла на дечја окупљања у компанијама у којима су радили моји родитељи", каже Дани.

Укрцали су се у аутобус са другим породицама.

Одвели су их на забиту фарму на ободу Боготе.

Такозвана конвивенсија - нека врста верског кампа - имала је строга правила.

Током „бескрајних" шест дана колико је њен останак трајао, прошла је кроз исту рутину.

Пробудили су је веома рано и послали је на молитву пре доручка.

„Онда сам морала да се молим током читавог дана да бих истерала 'ђавола' из себе и да нисам послушала, не бих смела да једем или да идем на спавање.

„Вршили су обреде егзорцизма, бацајући свету водицу на мене.

„Свуда су стављали свеће, правили су крстове од пепела и говорили су о томе шта није у реду са мном и са мојом сексуалном оријентацијом", присећа се она.

Како су људи почињали да се „кају због својих греха", присиљавани су да говоре о другим људима са којима су „згрешили" и да их именују.

Да би им било дозвољено да иду у кревет, морали су прво да кажу да се осећају „ослобођено од духова".

Сви су отишли у кревет, сем Дани, која није прихватила да лаже и није желела да каже да жали што је геј.

Зато су је искористили као пример „свега што није у реду" и терали је да се сатима моли.

„Моја сестра ме је преклињала да се променим.

„Она се, такође, осећала одбаченом у друштву зато што је сестра једног геја", присећа се она.

'Нисам желела да наставим да се борим'

На крају је Дани морала да попусти и, као и после прве „терапије", каже да више није геј.

На путу до куће, њена породица ју је питала да ли осећа неке промене.

„Испрва сам им рекла да сам се променила.

„Нисам желела да наставим да се борим и, ако бих им рекла да се осећам исто као и пре, терапије би се наставиле."

Дани објашњава да се осећала „изгубљено" када је завршила терапију.

„Ви желите да се промените и да будете 'нормални', зато што вас натерају да мислите да је погрешно што сте такви.

„Натерају вас да мислите да ако сте геј, ваша једина опција у животу је да будете фризер или проститутка, а ја то нисам желела, желела сам да студирам астрономију", каже она.

Како је један младић схватио да је геј:

После тог искуства, Дани је почела да истражује шта јој се десило десило и шта значи бити геј.

Убрзо након тога, много боље информисана, отворено је разговарала са родитељима.

Потврдила им је да је још увек геј, разговарала је са њима о људским правима и одлучила да почне да се бави ЛГБТ активизмом и да одлази на демонстрације и догађаје.

У школи је почела да говори о различитости и због тога била избачена.

Много година касније, њени родитељи су јој се извинили и сада иду са њом на параде поноса.

Данас Дани ради као директорка Фондације Гат, групе за подршку транс заједници, у чије име критикује терапије конверзије за које каже да су „још увек сувише честе" и у Колумбији, и у остатку Латинске Америке.

Она каже да је проблематика „нормализована и интернализована".

„Нисам ни била свесна да сам прошла терапију конверзије све док нисам истражила шта је то тачно.

„Само сам се у школи нашалила да су извршили егзорцизам на мени, да није функционисао и да сам још увек 'принцеза из бајке'", каже она.

Након терапија којима је била подвргнута, Дани каже да је њен процес самопрепознавања као транс особе био дуг и да је обухватао многе „праксе и преиспитивања" онога што осећа.

'Сложено' питање

Андрес Фореро, менаџер кампање Ол Аут, глобалног покрета за права ЛГБТ заједнице, каже да заправо постоји врло мало информација о терапији конверзије хомосексуалаца.

„Ово питање у Латинској Америци је веома сложено, зато што није било приоритет и закони много варирају", каже он за ББЦ.

У неким земљама, као што је Бразил, психолозима је забрањено да врше терапију конверзије, али је то мера која „није много корисна", каже Фореро.

То је зато што „психолози нису ти који највише раде терапије конверзије, њих обично обављају верске организације", тврди он.

У 20. веку није било неуобичајено за неке терапеуте да предлажу промену сексуалне оријентације кроз интензивну психоанализу и, у неким случајевима, терапију електрошковима.

Међутим, 1973. године, Америчко удружење психолога престало је да сматра хомосексуалност поремећајем.

Потом је, 1990. године, она уклоњена и из Међународне класификације болести Светске здравствене организације (СЗО).

И СЗО и Уједињене нације, међу многим другим медицинским организацијама из читавог света, упозоравају да су сви облици терапије конверзије неетички и потенцијално штетни.

Колико је транс женама тешко да нађу партнера:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]