Мрачне тајне и допинг рат две Немачке за медаље

„То су безопасне дроге. Сви спортисти их користе. Заиста ништа посебно".

Ово су речи које је немачка седмобојка Биргит Дресел, која је свој наступ на Олимпијским играма 1984. завршила на деветом месту, једном приликом рекла властитој мајци.

На жалост, ово је било далеко од истине. Тело Биргит Дресел је 8. априла 1987, пошто је узела лекове против болова у леђима, упало у алергијско-токсични шок, који је водио ка убрзаном отказивању функција појединих органа.

После дводневне агоније у болници у Мајнцу, Дресел је умрла у 26. години живота.

Током аутопсије су откривени трагови више од стотину различитих дрога у њеном систему, а међу њима су били и анаболички стероиди које је узимала годинама.

Испоставило се да је током своје спортске каријере путем инјекција у њено тело унето више од 40 различитих супстанци. Само један од доктора јој је преписао преко 400 инјекција.

Током завршних година њеног живота, постала је зависна на лекове који су јој омогућавали да се такмичи без болова.

Сурови режим тренинга је њено тело довео до крајњих граница, а у време смрти она је имала јаке болове у куковима, девијацију кичменог стуба, оштећен кичмени диск и спондилозу, дислоцирану карлицу, дегенерацију чашица оба колена и деформитете стопала.

Против болова је узимала девет пилула дневно, а ту су били и додатни лекови које су јој преписивала тројица различитих доктора.

Њен суноврат је мучан пример свега што су људи у стању да ураде не би ли остали конкурентни, али њена прича има и много шире импликације.

После уједињења Немачке 1990, права ризница докумената који су до тада били под контролом источнонемачке тајне полиције Штази, открила је оно што су многи деценијама сумњали: Источна Немачка је спроводила систематско допинговање својих спортиста, које је довело до спектакуларних спортских резултата.

Мучни детаљи су постепено откривани, а сумње земаља Западне Европе су, чини се, биле коначно потврђене.

Оптужбе које су упућиване Источној Немачкој, као и осталим сателитима Совјетског савеза, драматично су биле увећане током 1980-их година.

А ово је била потврда да је друга страна све време варала.

Па ипак, није све било толико једноставно. Разлика између 'чистих' и 'прљавих' спортиста није била тако добро дефинисана током поделе Немачке која је трајала скоро 50 година.

Дресел, која је била рођена у Бремену, а живела у Мајнцу, није била из Источне, већ из Западне Немачке.

Иако је за то било потребно да прођу деценије, на крају је постало јасно да и западнонемачки спорт има тајне.

„Источна Немачка је још од 1970-их почела да осваја велики број медаља. Западнонемачки политичари су били забринути због тога, па су почели да шире поруку да су медаље потребне и Западној Немачкој", каже Летиција Паоли.

Она је била председавајућа у комитету који је 2009. на универзитету у Фрајбургу истраживао активности Источне Немачке по питању допинговања спортиста.

„Они нису смели да дозволе да изгледају слабије од Истока. Медаље су биле показатељ политичког и економског просперитета".

Допинг систем је у Источној Немачкој био систематичан, свеобухватан и темељан.

Документи из Штазија су открили да је почетни, аматерски програм допинга наизглед трансформисан 1974. планом познатим као Државни истраживачки план 14.25.

Он се бавио допинговањем у свим спортовима са циљем да буде овенчан Олимпијском славом.

На хиљаде спортиста, а неки од њих су имали само 12 година, су убачени у програм који је варање успоставио као предуслов за све.

„Режим тренинга је био заиста суров. Тренирали смо три пута дневно, а када нисмо тренирали ишли смо на физиотерапију, у сауну или на јогу. Били смо као добро узгајани коњи који су само чекали да почне трка", каже Инес Гејпел.

Она је некадашња источнонемачка спортисткиња и ауторка књиге Иза зида, која се бави њеним искуствима у хладноратовској Источној Немачкој.

Нама младим људима је спорт био једини начин да видимо свет - да побегнемо".

„Давали су нам различите таблете у сребрној фолији, али уз њих није ишло никакво објашњење, осим тога да су нам током такмичења помагале да надокнадимо све што смо губили знојењем".

Захваљујући откривеним документима, Гејпел данас зна да су јој углавном давани анаболички стероиди под именом орални туринаболи.

Било какво одбијање или тражење појашњења, водило је ка укидању спортских стипендија и отварању досијеа у тајним Штази документима.

То је могло да утиче на шансе да добијете неко запослење, стан или било какве бенефиције.

Гејпел је осетила сву моћ Штазија када су његови службеници открили њене планове да након Олимпијаде у Лос Анђелесу 1984. остане тамо са једним мексичким спортистом у ког се заљубила.

Након повратка у Источну Немачку, Штази је ступио у акцију и она је била избачена из спорта, а за многе своје сународнике постала је друштвено изопштена.

„У случају бекства, постајете издајник", рекла је Гејпел.

,,Прво су покушали да у Источној Немачкој пронађу некога ко је изгледао као Мексиканац у којег сам се заљубила".

„Мислили су да ће, ако упознам некога ко личи на Мексиканца, све поново бити у реду. Таквог човека није било".

„Затим су покушали да ме наговоре да приступим Штазију. Нисам то хтела да урадим".

,,У последњој фази, када нису видели ниједну другу варијанту, одлучили су да ме оперишу и да ми отворе утробу".

„Све је у њиховим документима…отворили су ме, прошли кроз моје мишиће и то тако да више нисам била у стању да трчим или да се вратим пређашњем животу".

Она је у августу 1989. пребегла на Запад преко Мађарске, пузећи преко строго контролисане границе.

Могуће је пратити трагове недавне немачке допинг прошлости деценијама унатраг. Многи од трагова воде на западну страну хладноратовске границе.

Дан пре почетка Тур де Франс трке 2006, дошло је до праве експлозије у виду новог допинг скандала.

Немачки бициклиста Јан Улрих, победник трке 1997. и један од фаворита за нову титулу, седео је у аутобусу на путу за конференцију за медије, када је стигла вест која је означавала да ће се цео свет обрушити на његова плећа.

Операција Пуерто, истрага шпанске полиције о допингу у спорту, повезала је Улриха са нелегалним трансфузијама крви.

Детаљи из истраге су били скандалозни: Маноло Саис, спортски директор Либертy Сегурос-Wуртх тима, ухапшен је у Мадриду са торбом пуном новца.

Шпанац никада није био процесуиран, али се више никада није вратио у свет професионалног бициклизма.

На клиници доктора Еуфемијана Фуентеса је откривен фрижидер са 186 кеса крви, обележених кодираним именима спортиста, као и сложене машине за обраду и трансфузију крви.

Истрага која се бавила немачким Т Мобил тимом је касније открила да је допинг трајао више од десет година и да је почео у раним 1990-им, када је екипа још увек била позната под именом Телеком.

Двојица тимских доктора, Андреас Шмит и Лотар Хајнрих, признали су своју умешаност у допинг афере које су трајале дуги низ година.

„Ја сам бициклистима, на њихов захтев, обезбеђивао допинг, нарочито ЕПО (еритропротеин, хормон који изазива да организам производи више црвених крвних зрнаца)", рекао је Шмит, тврдећи у својој одбрани да никада није допинговао спортисту који то није желео.

Обојица доктора су дошла из истог универзитетског центра – Универзитетског медицинског центра у Фрајбургу, у југо-западној Немачкој, само 30-ак километара од француске границе.

Универзитет у Фрајбургу је одговорио формирањем независне комисије чији је задатак био да се позабави овим наводима.

Прва комисија се брзо распала због здравствених разлога, па је Паоли, италијанска криминолошкиња, замољена да председава другом комисијом коју је чинио шесточлани тим истражитеља.

Она је то и прихватила, али су се односи између ње и њеног тима и универзитета убрзо погоршали.

У знак протеста, сви чланови њеног тима су поднели оставке због тога што су универзитет и његови одсеци одбијали сарадњу. На крају су ипак објавили независни извештај.

У њему је обелодањен изузетно критичан извештај о деценијама допинга који су спроводили медицинари из Фрајбурга.

Двојица мушкараца су означени као кључни играчи: професори Јозеф Кеул и Армин Клумпер.

Кеул, који је умро 2000. још од 1960-их је био лекар суперстар који је радио са врхунским спортистима, а више од 20 година је био и главни доктор у Олимпијском тиму Немачке.

Клумпер је у Фрајбург дошао средином 1960-их, прво као медицински помоћник, пре него што је постао шеф трауматолошког тима.

„За разлику од Источне Немачке где је концепт допинг система био осмишљен у највишим структурама власти, на Западу је за то био задужен Фрајбург", каже Паоли.

Према подацима до којих је дошла комисија, чак 90 одсто западнонемчаких спортиста је током 1970-их и 1980-их прошло кроз Фрајбург – с тим што се не зна колико њих је било допинговано.

Јасно је било да су Кеул и Клумпер имали главне улоге у спортским успесима Западне Немачке, а касније и уједињене Немачке.

„Спортисти су волели Клумпера. Био је сјајан дијагностичар и доста је времена проводио са њима на борилиштима, док се Кеул више држао по страни", каже Паоли.

Докази Клумперове умешаности у допинговање су запањујући. Његови озлоглашени „Клумперови коктели" су више пута помињани током разговора са бившим спортистима.

„Биле су то мешавине непроверених медикамената, преписаних лекова, допинг средстава и природних препарата који су наводно били прилагођени индивидуалним потребама спортиста", каже Паоли.

Један од њих је била Дресел, која је редовно долазила код Клумпера на терапију. Њена последња посета Фрајбургу се догодила 24. фебруара 1987. - мање од три месеца пре њене смрти – када јој је наводно дат коктел у којем се налазило 15 састојака.

Закључно са касним 1980-им годинама, велики број западнонемачких спортиста, а међу њима су били и бацач диска Алвин Вагнер и спринтер Манфред Омер, директно је повезивао Клумпера, који је умро 2019, са допинговањем.

Па ипак, Клумпер је имао и подршку.

Чак и када су се појавили нови оптужујући докази против њега 1997, један национални медиј је објавио страствену одбрану Клумпера коју су потписали неки од врхунских немачких спортиста тог времена, као што су гимнастичар Еберхард Гингер, десетобојац Јирген Хингсен и фудбалер Волфганг Оверат.

Гингер је накнадно 2006. признао да је током каријере узимао анаболичке стероиде да би, како је сам рекао, убрзао свој опоравак након операције и да му их је Клумпер „великодушно преписивао".

Хингсен је 2016. инсистирао на томе да му Кеул и Клумпер никада нису понудили ништа недозвољено. Оверат је сваки помен допинговања у врхунском спорту називао „апсурдним".

Освајач олимпијске медаље у бацању кладива, Уве Бејер, је доставио рецептуру са стероидима на којој је стајало Кеулово име, али директан доказ који би Клумперовог колегу повезао са допинговањем на крају није био обелодањен.

Кеул је уместо тога наставио да минимизира нарастајући број доказа о здравственим ризицима коришћења допинга и анти-допинг система који је био намењен откривању ових превара.

Он је 1976. године дао интервју у којем је изнео своје ставове који оправдавају његове поступке.

„Где то пише да би требало да спречавамо последице?" изјавио је Кеул за ЗДФ.

„То је можда у основи опште медицине, али то нема никакве везе са спортском медицином".

За њега је коцкање здравих спортиста са средствима за појачавање перформанси била друга грана медицине, она у којој се не могу примењивати уобичајени обрасци.

Када су након завршетка Хладног рата почели да пресушују буџетски фондови, Кеул је почео да прима велике своте новца из различитих извора, међу њима и од бициклистичког тима Дојче Телекома, који ће касније постати Т-Мобил.

Наратив о безгрешној Западној Немачкој која је победнички изашла из Хладног рата почео је да се крњи када је обелодањена умешаност Т-Мобила и Кеулових колега из Фрајбурга у скандал са допинговањем на Тур де Франсу 2006.

У августу 2013, тај наратив је био дефинитивно разорен.

Извештај немачког Министарства за спорт који су саставили истраживачи са Хумболт универзитета у Берлину и универзитета у Мунстеру - процуреле информације о допинговању у Немачкој од 1950. до данас, појавио се у различитим немачким новинама.

Извештај је био драстично редигован због правних разлога и због заштите приватности, али јасно је било да је допинг био раширен на обе стране линије која је раздвајала две Немачке и да је његово коришћење настављено и након уједињења.

Ова открића су довеле до великих потреса који су се раширили по читавом свету.

Извештај је навео да је шокантна победа Западне Немачке против Мађарске у финалу Светског првенства у фудбалу 1954. године - утакмица која је називана и „Чудом у Берну" – била изазвана первитином, метамфетамином који је појачавао енергетски набој фудбалера.

Ова дрога је била детаљно проучавана у Фрајбургу током 1950-их година.

Упитан је био и наступ Западне Немачке на Светском првенству 1966, када су Немци дошли до финала, али су ту утакмицу изгубили од Енглеске са 4:2.

Извештај је открио и писмо Михајла Андрејевића, званичника ФИФА, у којем је он информисао председника Немачке атлетске федерације Макса Данца, да су код троје спортиста из немачког атлетског тима пронађени ,,трагови" ефедрина - стимуланта централног нервног система.

Ништа није било предузето по том питању, а многи су спекулисали да су спортисти ефедрин унели посредством лекова за прехладу.

У време одржавања Олимпијских игара 1972. (Минхен) и 1976. (Монтреал), организовано допинговање је било уобичајена ствар међу елитним немачким спортистима, додаје се у извештају.

И док је највећи број спортских федерација у Немачкој пристао да учествује у истрази и да подели сву документацију, извештај наводи да је било приметно да атлетска федерација одбија да преда забелешке са састанака председништва, као и да ,,бивши председник савеза не жели да дозволи обелодањивање докумената у вези са допингом који су били у његовом поседу".

Извештај такође наводи да је Фудбалски савез Немачке приступ истраживачима понудио под неприхватљивим условима, док су безбедносне службе одбиле да открију документе са потенцијално занимљивим садржајем везаним за допинг проблематику и у Источној и у Западној Немачкој.

Више од деценију касније, иницијални извештај, чак и редигован, доступан је само као физичка копија за коју посебно одобрење издаје немачка влада.

Федерални институт за спортску науку (БИСп) је објавио да извештај на 804 стране ,,не испуњава основне научне принципе у свом облику и садржини", уз захтев да буде ревидиран.

Накнадно је објављена верзија извештаја на 43 стране и она је презентована јавности.

Универзитет у Фрајбургу је за ББЦ рекао да је ,,посвећен конзистентном, бескомпромисном и транспарентном разјашњењу догађаја у прошлости који се тичу спортске медицине у Фрајбургу" и да са жаљењем констатује оставку Паоли и њеног тима и њихову немогућност да објаве коначни извештај.

Универзитет је поједине делове истраживања начинио доступним за јавност.

Немачка је у јулу најавила да намерава да се кандидује за домаћина Олимпијских и Параолимпијских игара 2040.

Уколико успеју у томе, те Игре ће обележити 50 година од поновног уједињења Немачке.

Хладни рат је имао свог победника, а победници најчешће имају ту слободу да сами обликују историју и њене токове онако како им то највише и одговара.

Па ипак, тајне Западне Немачке као да су, макар делимично, процуриле и тиме промениле ту устаљену праксу.

Источна Немачка је допинговала хиљаде спортисте на језивом, индустријском нивоу без њиховог пристанка, само у циљу остваривања спортских резултата – док је ситуација у Запдној Немачкој била нешто транспарентнија.

Спортистима у Западној Немачкој је била понуђена слобода коју Источни Немци нису могли ни да сањају, али сада је сасвим јасно да су многи одабрали исте методе као и непријатељ.

За неке су методи коришћени у биткама за хладноратовске медаље били легитиман део игре.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]