Како је Сомбор 'умало постао Холивуд'

Десетине сомборских основаца по сунчаном октобарском дану трче на школском кросу дуж Трга Светог Ђорђа, јурећи покрај бронзане статуе мушкарца са великом, старом камером.

Кроз објектив их посматра Ернест Бошњак, који је баш ту, у центру града на северозападу Војводине, ударао темеље југословенске кинематографије, као један од првих сниматеља, продуцената и редитеља на Балкану.

Сву уштеђевину, стечену штампарским и печаторезачким занатом, као и деценије живота, Бошњак је уложио у сан да „од Сомбора направи Холивуд“, испричао је у више интервјуа за југословенске листове током 1950-их и 1960-их.

Овај „инвентивни и амбициозни“ Буњевац заслужан је за то што су Сомборци још почетком 20. века гледали филмове, које је набављао из градова тадашње Мађарске и Беча, каже Милан Степановић, сомборски хроничар и издавач, за ББЦ на српском.

„Он је 1909. отворио и први биоскоп у Војводини, а 1923. основао је и 'прву југословенску творницу филма', како ју је сам назвао“, прича Степановић, власник и аутор сомборског сајта Равноплов, који је у локалним архивима дуго истраживао Бошњаков рад.

БОЕР Филм, како је био назив Бошњаковог предузећа, постојао је само две године, али је у том периоду Ернест направио још један пионирски кинематографски подухват у тадашњој Југославији.

За њега је тек пре десетак година сазнао Растко Ћирић, професор Факултета примењених уметности у Београду и аутор антологије Српски анимирани филм, издате у седам наставака.

Требало је да почне „дотадашњим првенцем српске анимације“, луткарским анимираним филмом Пионир и двојка Вере и Љубише Јоцића из 1949, али су га из Југословенске кинотеке обавестили да су „пронађени много старији анимирани материјали“, каже Ћирић за ББЦ на српском.

„Први и најстарији српски анимирани филм је Овде тражи па ћеш наћи! Милијон!, са 'ј', Ернеста Бошњака, који ове године пуни сто година“, додаје професор у писаном одговору.

'Овде тражи и наћи ћеш милион'

Ова „једноставна двоминутна техничка анимација“, како је Ћирић назива, био је последњи филм које је Бошњаково предузеће израдило уочи гашења, иако је сомборски уметник и касније, током 1930-их, наставио да снима.

Главни јунак анимираног филма била је стрелица, касније названа „гуштер Густав“, а кретала се улицама тадашњег Сомбора.

„Казаљка, попут оне на сату или компасу показивала је десетак места - киоске, на којима је тада могла да се купи срећка Државне лутрије, а имена улица исписана су на српском и мађарском“, објашњава Милан Степановић.

Назив 'Овде тражи па ћеш наћи! Милијон!' осмишљен је да привуче купце, који су се надали да би могли да освоје милион динара.

„Прва српска анимација је кратки пропагандни филм“, каже професор Ћирић.

Приказивао се у два тадашња сомборска биоскопа пре филмских пројекција.

У то време, био је то један од ефикаснијих начина рекламирања.

„Биоскопи су били изузетно посећени, па ни не можемо да замислимо колики је то утицај на Сомборце имало 1920-их година“, закључује Милан Степановић.

Од штампара до филмског пионира

Сомбор је средином 19. века био средиште мађарске Бачко-бодрошке жупаније административни центар целе тадашње Бачке, која се простирала од Баје и Сегедина у Мађарској до Новог Сада.

У том граду се 1. јануара 1876. у многочланој буњевачкој земљорадничкој породици родио Ернест.

У једној од сомборских штампарија је као дечак изучавао занат, све до 1892. када се са 16 година отиснуо на усавршавање.

Преко Сенте, Суботице, Сегедина и Сомбатхеља стиже до Беча, где је радио као конструктор у фабрици машина Валдер и компани (Wалдхер & Цо.).

У данашњој престоници Аустрије се заинтересовао за филмску уметност.

„Када се 1906. вратио у Сомбор, тада је већ био страствено привржен филму“, каже Степановић.

У Бечу је набавио први филмски пројектор, који ће од 1907. користити како би „приказивао кратке филмове и журнале у сомборском позоришту“, прича Степановић, показујући на здање Народног позоришта у Сомбору, покрај којег разговарамо.

„Филмове је набављао из Будимпеште преко тада великог филмског предузећа Аполо.

„Отворио је штампарију у Сомбору и почео је тамо да штампа часопис Бачки биоскоп, што је за то време било крајње необично“, објашњава.

Већ 1909. Бошњак је схватио да је Сомбору потребно здање које ће бити намењено само филмској уметности, па је са Карлом Цвиршицем, власником тадашњег Електричарског предузећа, решио да подигне први биоскоп.

На градском вашаришту, недалеко од седишта тадашње жупаније, настао је биоскоп „Арена“.

Саграђен од дасака, имао је 450 седишта, улазнице су коштале тадашњих 20 филера, а пројекције, које су мењане на свака два дана, пратила је музика са електричног клавира, описао је Степановић у тексту на сајту Равноплов.

„Бојао сам се да услед притиска и велике гужве не развале бараку, коју сам тек почео да отплаћујем Розенталу, власнику дрваре“, цитиран је Бошњак у тексту листа Борба из 1963.

Степановић каже да је то први биоскоп на простору данашње Војводине.

Услед све већег интересовања Сомбораца, Цвиршиц је одлучио да сазида и нову зграду у коју је 1912. премештен биоскоп, а Бошњака је запослио као главног оператера.

Биоскоп ће после Другог светског рата бити назван Звезда и радио је до краја 20. века.

„Тамо сам и ја гледао филмове кад сам био млађи, сви старији Сомборци га памте“, каже Степановић.

Снови о филмском граду у Сомбору

Паралелно са вођењем биоскопа, од 1909. почео је и сам да снима филмове, у почетку документарне.

Тако је у Сомборском парку настао филм У царству Терпсихоре, који је приказивао традиционалне игре локалних девојака, али он данас није сачуван, каже Степановић.

Три године касније настао је филм о откривању споменика Ференцу Ракоцију, мађарском народном хероју који је подигао револуцију против Хабзбуршке монархије.

„Сматра се да је том приликом Ернест постао први или један од првих људи у Европи, који су употребили технику швенка, хоризонталног и вертикалног померања камере приликом снимања", прича Милан Степановић.

Убрзо су амбиције порасле, па је Бошњак осмислио „фабрику филма“ због чега је од Сомбора затражио земљиште.

„Захтев му је 1914. одбијен, па је идеју понудио Новом Саду, где су били изузетно заинтересовани, али је убрзо избио Први светски рат.

„Бошњак је мобилисан у војску Аустроугарске и чак је и током рата носио камеру – верује се да је он један од људи који су снимали крунисање цара Карла, наследника цара Фрање Јосифа, који је преминуо 1916“, прича Степановић.

Рат се завршио, Сомбор постао део новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а снови о фабрици филма су оживели.

Бошњак је продао штампарију за тадашњих 650.000 динара, од чега је 400.000 уложио у филмско предузеће Боер Филм, наводи сајт Равноплов.

Окупио је сниматеље, монтажере, глумце и режисере, претежно из Мађарске и Аустрије, а на аудицији је публика гласањем одлучивала ко ће заиста глумити у филмовима.

„Ирена Новак, талентована мађарска глумица, која је победила на том конкурсу, касније ће постати и друга супруга Ернестова“, прича Степановић.

Новак је постала звезда филма радног наслова Како уловити мужа.

Под називом Лажи мене ради је продат једној бечкој дистрибутерској кући која га је приказивала публици на немачком, додаје.

Следеће године Бошњак је снимао породичну мелодраму Моја драга колевка на салашима изван Сомбора.

„Натписи на немачком језику указују да је Бошњак и овај филм планирао да пласира на страно тржиште“, каже Степановић.

Али, локални привредници који су учествовали у финансирању у тај су посао ушли „са мање љубави, а више опреза од Бошњака“, писаће Вечерње новости 1955.

Када су од власти добили наговештај да филм можда неће добити дозволу за емитовање, брзо су се „охладили“ и завршили сарадњу, додаје се.

Бошњак је исте године у шумама надомак Апатина почео да снима играни филм Фаун, о истоименом шумском божанству из грчке и римске митологије.

„Сачувани су само фрагменти његовог рада, али указују да је изразито успешно успео да уради костиме и маске глумаца“, додаје Степановић.

Ернерстови уметнички домети и финансијске могућности били су у раскораку, иако је сву уштеђевину и део имања уложио у филмове.

Његово предузеће је угашено 1925, само две године након оснивања.

Бошњак у историји и флаши

Упркос пропасти снова о Холивуду у Сомбору, Бошњак је наставио да снима, пре свега кратке документарне филмове 1930-их.

„Снимао је католичке процесије, фудбалске утакмице, такмичења извиђача...

„У међувремену је закупио штампарију, вратио се том занату, а имао је и малу печаторезницу, од чега је пристојно живео“, описује Степановић.

Тада му је рачуне помрсио Други светски рат и потоње комунистичке власти.

„Све штампарије су постале државне, одузета му је и печаторезница и постао је прилично сиромашан, па је у деветој деценији преживљавао радећи као помоћник у фарбари“, каже Степановић.

О томе сведочи и интервју са Бошњаком објављеном у листу Занатски гласник, чији га је новинар Синиша Николић „затекао за тезгом, како прави штампарска слова од поливинилске масе“.

„Пошто као 'најновији калфа' није могао да напусти посао, договорили смо се да га посетим у стану“, забележио је Николић.

Да би преживео тешке дане у старости, Бошњак је продавао и старе филмове сомборским берберима, „који су од тог материјала правили лак“, напомије Степановић.

„Тако је уништен вероватно велики број значајних снимака за историју југословенског филма“, закључује он.

Бошњакову старост у немаштини за фарбарским столом, променила је Југословенска кинотека, основана 1949.

Шест година касније, та институција уврстила је Сомборца међу прве добитнике комеморативне плакете уручене пионирима југословенског филма.

„Откупили су његове преостале филмове, чак и камеру којом је снимао, а за неколико година захваљујући Југословенској кинотеци добио је пристојну националну пензију са којом је крај живота провео достојанствено“, додаје Степановић.

И после смрти у августу 1963, Сомбор га није заборавио.

У том граду је 2009. отворен биоскоп који носи његово име, а на Сомборском филмском фестивалу додељује се награда „Специјални Ернест“ за допринос филмској уметности, коју је 2025. добио Богдан Диклић.

Већ неколико деценија у сомборском Народном позоришту игра се представа Кад би Сомбор био Холивуд, која описује Бошњаков живот и рад.

Од 2013. Сомборце са централног трга „снима“ Бошњакова статуа са великом камером.

Баш на том месту, убрзо после откривања статуе, 34-годишњи Бранко Поповић први пут је сазнао за филмског пионира.

Овај технолог је четири године касније основао сопствену пивару и одлучио је да се једно од првих пива његове пиваре Раванград зове Ернест.

„Млађи слабије знају за Бошњака и кроз нашу етикету желимо да подсетимо те генерације на њега.

„Добијамо и данас питања од купаца ко је био Бошњак, па смо на етикету ставили QР код који води ка текста о њему“, прича Бранко за ББЦ на српском.

Некадшњи продуцент, сниматељ, глумац и редитељ, данас је заштитно лице лагер пива.

„Одабрали смо да његово име носи лагер пиво, јер је технолошки најзахтевније за производњу, али је и за најширу публику, па се надамо да ћемо на тај начин едуковати највећи број људи“, објашњава Поповић.

„За нас Ернест Бошњак није само пионир филма, већ је симбол визије и храбрости, јак део нашег локалног идентитета који желимо да чувамо“, закључује Бранко.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]