Одлазеће писмо из Риге: Три брата, црна мачка и легендарни уживо

Рига

Аутор фотографије, Nemanja Mitrović

    • Аутор, Немања Митровић
    • Функција, ББЦ новинар, Рига
  • Време читања: 5 мин

Пошто је претходне ноћи на терену, а у зору и на небу, грмело и севало, сунчано недељно подне, 7. септембра у Риги било је мирно.

Нешто даље од центра града мештани седе по кафићима, шетају децу или љубимце улицама, док је у историјском језгру летонске престонице приметан завидан број навијача у дресовима европских репрезентација и бојама њихових тимова.

Рига напокон почиње да личи на домаћина великог спортског турнира, пошто је у граду на реци Даугави кренула завршна фаза Евробаскета, те су се у један од центара Балтика сјатиле најбоље селекције.

И одмах на старту, већ у осмини финала, за неке се такмичење и завршило, попут репрезентације Србије, чији кошаркаши, видно потиштени, лагано улазе у паркирани аутобус испред хотела Пулман где су боравили током турнира.

„Горе главу момци, биће боље", поручују им окупљени новинари.

Међу последњима у аутобус се пење, без речи, српски селектор Светислав Пешић, а на самом крају и Василије Мицић, ужурбано.

Док један навијач у дресу Николе Јокића развија српску тробојку, аутобус креће ка аеродрому, возећи „орлове" на повратни лет кући.

Светислав Пешић

Аутор фотографије, Nemanja Mitrović

Потпис испод фотографије, Српски селектор Светислав Пешић улази у аутобус ка аеродрому

Калдрмом великих коцки, о коју сам претходних дана немали број пута запео, хитам даље у последњу ришку авантуру лета 2025.

Уске камене улице воде ме до жутог, нешто старијег четвороспратног објекта, на први поглед, ни по чему посебног, осим евентуално по старости и елементима сецесије, мада је она у Риги и те како честа појава.

Али како сам пришао, тако сам на црном крову, у угловима зграде, спазио несвакидашње архитектонске украсе.

Ни пет, ни шест, већ две црне накострешене мачке које реповима додирују облаке, а погледом мотре на пролазнике.

„Мац, мац", умало не изустих колико са земље уверљиво делују.

Наравно, зграда се зове, како другачије него - „Кућа мачака" - и изграђена је 1909.

Као и многим другим европским местима, Ригом проверавају разне легенде, а митови и локалне анегдоте утиснуте су у историју града.

кућа мачака у риги

Аутор фотографије, Nemanja Mitrović

Потпис испод фотографије, 'Кућа мачака'
зграда у риги

Аутор фотографије, Nemanja Mitrović

Тако једна занимљива прича, у две верзије, прати ову зграду.

Према првој, мачке је поставио богати трговац и градитељ објекта тако да реповима центрирају оближњу кућу Великог еснафа, светећи се јер га нису примили у ово удружење људи који обављају исти посао или занат.

Друга верзија је готово идентична, само је спор у том случају водио са локалним властима, а мачке биле окренуте ка градској већници.

Касније је наводно наређено да се мачке окрену другачије, овако како и данас стоје.

Црне мачке су малтене неизоставни мотив ришких сувенира - редовне су на магнетима, шољама и привесцима, као и на мајицама и цегерима.

Свуда их има, осим на улици.

Лутајући ришким асфалтом нисам видео нити једну мачку, нажалост.

Од животиња се у пејзажу Риге могу видети и бројни петлови, будући да углавном красе врхове протестантских цркви у граду.

Три брата Рига

Аутор фотографије, Nemanja MItrović

Потпис испод фотографије, Бока которска има Три сореле, а Рига „Три брата"

Пут ме даље води до још једне градске знаменитости са занимљивом причом - најстаријег комплекса стамбених зграда у Риги по имену „Три брата".

Према легенди, три времешна објекта, грађена у различитим периодима, дизали су неимари из исте породице, па отуда такав назив.

Поређани су у низу, по непарним бројевима - 17, 19 и 21.

Седамнаестица изгледа најмање атрактивно, али је и најстарија, подигнута је крајем 15. века.

Беле је боје, има мајушне прозоре и подсећа на улаз у самостан степенастог крова.

До ње је, мој адут, деветнаестица жуте фасаде, на којој је утиснута година изградње - 1646, и каменог улаза, додатог век касније.

На броју 21 налази се трећа кућа, најужа и најмлађа - изграђена вероватно крајем 17. века.

У ове три зграде данас се налазе Национални центар за заштиту споменика културе и Летонски музеј архитектуре.

А како год да се буде завршило, елементе легендарног, митског и несхватљивог, имаће и приче и догађаји са Евробаскета 2025.

Легендарно је било, рецимо, враћање Стефана Јовића из репрезентативне пензије, па је и сплетом несрећних околности, због повреде Богдана Богдановића, постао накратко и њен капитен.

Може се рећи и да је Србија у Риги добила још једну кошаркашку легенду у настајању у виду најмлађег члана екипе - Николе Јовића.

Памтиће се његове партије.

А памтиће се и ово путешествије и све ришке авантуре - легендарне.

Одлазак српске репрезентације

Аутор фотографије, Nemanja Mitrović

Потпис испод фотографије, Одлазак српске репрезентације из Риге

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]