Заборављени ас српског фудбала кога памте по голу Барселони

Када је Јосип Вишњић 1991. напустио Београд, имао је тек 24 године.

Био је везиста београдског фудбалског тима Партизана, али је у освит распада Југославије спаковао кофере и отиснуо се пут Шпаније, не слутећи да ће три и по деценије касније ту земљу звати домом.

Данас ужива у Аликантеу, шармантном граду смештеном на обали Средоземља.

У тегет поло мајици, са нешто седе косе и наочарама за сунце на глави, из правца трга Пуерта дел Мар, где се капије Аликантеа отварају ка мору, Вишњић стиже на обалу.

„Тридесет година сам овде и никад нисам легао ту“, каже, гледајући у стотине раширених сунцобрана, док бујица туриста хита на градску плажу.

Међу толиким светом, Јосипова појава је неупадљива.

Далеко је од црно-белог дреса са већ избледелих новинских фотографија, а ни сећања на дан када је са локалним Еркулесом срушио моћну Барселону више нису свежа.

Зато и не крије изненађење због позива на интервју.

„Искрено, мислио сам да се неко шали“, почиње на српском у којем се одмах осети необичан шпански шмек.

„Мени Јокан (Славиша Јокановић, бивши играч Партизана) каже 'па тебе су сви заборавили'.

„У принципу, не тражим контакт с медијима.. И жена ми каже 'ма ко ће тебе да зове'“, смеје се 59-годишњи 'Вишња', како га зову од родног Мајданпека до Мадрида.

Одмерен је и сталожен.

Реченице му лелујају - некад у потрази за правом речју, а некад јер приче из прошлости исувише брзо навиру - а покрети рукама више подсећају на ликове из Серанових него на Вратиће се роде.

Чак и фразе којима се служи имају иберијски призвук.

Међутим, упркос скромности, разлога за разговор са њим је и више него довољно.

У Радничком из Ниша је био саиграч Драгана Стојковића Пиксија, касније један од лидера Партизана, али је већи део каријере провео у Примери, водећи дуеле са Дијегом Марадоном и непоновљивим Роналдом.

О томе како му је било забрањено да оде у један од највећих југословенских клубова, али и како је због бола у леђима можда избегао смрт, говори лежерно, како медитерански ваздух налаже.

Уз неколико шољица 'кортада', које тек накратко пресецају његову фудбалску причу.

Почеци

„У Београду сам живео само годину дана и веома ми свидео, али више и не познајем тај Београд.

„Сад кад бих отишао тамо, не бих ништа знао“, каже.

„Имам срећу или несрећу што моја жена уопште не жели да се враћа (у Србију).

„Из Мајданпека сам и некад тамо одем, али то је неколико улица и то је то. Не можеш ни два дана да будеш да имаш шта да радиш.“

Баш ту подно Ђердапа, у родном крају, Вишњић је и започео каријеру.

Ипак, фудбалски пут га је још као тинејџера, 1985. године, одвео у нишки Раднички, где је из сезоне у сезону постајао све важнији играч 'Реала са Нишаве'.

„Био је ту и Пикси, последња његова година пре одласка у Звезду, па Мики Алексић, Драган Радосављевић и ти мало старији играчи који су били ту још кад је Раднички био у Европи“.

Код Пиксија се, каже, и тада „видело да ће то бити нешто“.

„Није то само таленат, види се да је хтео, да је учествовао у свему и да је много допринео да се екипа врати у Прву лигу Југославије“, прича Вишњић.

„Нормално и да Раднички није могао да га заустави и потписао је за Звезду.“

Боравком у Нишу је био одушевљен, али 16 голова у сезони препоручили су га за одлазак у један од четири највећа клуба у Југославији - Звезду, Партизан, сплитски Хајдук или загребачки Динамо.

„У то време сам преговарао са све четири екипе“, истиче.

„И после 35 година је тајна у који тим Раднички није хтео да ме пусти, али могу да кажем да су најбољи услови били у Хајдуку из Сплита.

„Међутим, у то време је већ почела фрка око ствари које су се дешавале код нас.

„Те 1990. године сам већ добио сина и није ми било лако да одлучујем о будућности без одлучивања и о породици. Отишао сам у Партизан“.

Партизан

У Хумској су га дочекали актуелни директор црно-белих Предраг Мијатовић, Славиша Јокановић, Гордан Петрић, Горан Богдановић, Фахрудин Омеровић, Будимир Вујачић...

Читава плејада сјајних играча.

„Фантастична екипа! Али шта је најгоре од свега? Звезда је имала још бољу. Не боли ме то да кажем, сви су видели, били су прваци Европе.

„Имали смо на крају сезоне пад, већ тада се видело да не можемо (да их стигнемо), али кад погледаш по именима - имали смо фантастичну екипу.“

Вишњић је постигао десет голова и био је други стрелац тима, иза Мијатовића, данас спортског директора Партизана.

„А ти сад види каква је ситуација била кад је клуб, видевши да ми немамо неке опције, послао Јокановића и Петрића у децембру да заврше војску.“

Тренер црно-белих те сезоне је био легендарни Милош Милутиновић, познат као 'Плава чигра', који је „пленио и појавом и као стратег“.

Из данашње перспективе, Вишњић далеко боље увиђа Милутиновићев однос према тиму.

„Велики господин“, каже кратко.

„Увек је ишао на то да смо ми професионалци, и да све ми морамо сами, да не треба неко да нам прича шта, како, где, а у ствари, сад као тренер видим да ипак мора да се понавља.

„Ипак је требало да неко узме шибу и каже 'еј, пробуди се'... Много се користила његова доброта, превише.“

Сезона 1990/91. је донела и Вечити дерби (утакмицр против Црвене звезде) у којем је Вишњић био стрелац (1:1), након чега су црно-бели изгубили на „Миљанићеве пенале“ - према тадашњим правилима, нерешена утакмица одлучивана је ударцима са беле тачке.

„Да, гол у дербију. За то играш.

„Мени је било важно да радиш целе године и на крају шта ти то донесе.

„А против Звезде у другој полусезони те навијачи гађају камењем. То су ствари које остају ту, али све је мени то...“, одмахује Вишњић руком, сигнализирајући да су неке ствари давна прошлост.

Дуел са Интером

У Купу УЕФА, претходници Лиге Европе, Партизан је те сезоне на пенале избацио шпански Реал Сосиједад, после чега је уследио дуел са моћним Интером.

Један од најбољих клубова Европе тог доба, према Вишњићевим речима, имао је много проблема са црно-белима - иако резултат то не говори.

„Као фудбалер и као тренер, још нисам присуствовао утакмици да смо били толико бољи од те утакмице у Милану, а на крају смо изгубили 3:0.

„Видиш Милана Ђурђевића да изађе пет пута 'један на један' са голманом и не даје гол.“

Тај Интер је имао три светска првака - Немце Јиргена Клинсмана, Лотара Матеуса, који ће 2003. Партизан као тренер увести у Лигу шампиона, и Андреаса Бремеа - али читав низ великих имена, попут Ђузепа Бергомија.

„Пролазим поред Бергомија, а он висок, црн. Рекох да л' да се заљубим или да играм против њега“, смеје се Вишњић.

„А терен, да видиш само какав је био Сан Сиро и какав је био ЈНА, па ми сад неко каже 'јао не може да се игра, блато'.

„Да видиш где смо ми играли па да ти ја кажем шта је и како је“, опет одмахује Вишњић.

У реваншу у Београду било је 1:1 - Вишњић је погодио пречку - и Интер је прошао даље.

Хајдук и рат

Из тог периода памти се и незавршена утакмица на сплитском „Пољуду“.

Док је Партизан водио 2:0, навијачи Хајдука су улетели на терен, а потом и запалили југословенску заставу.

„Од загревања се видело да ће бити (проблема) - пре почетка је један (навијач) изашао и ставио хрватску заставу на центар.“

Међутим, како каже, када играч заборавиш на све.

„Ми смо били толико бољи од Хајдука тај дан. И онда одједном...“, препричава тада стандардни члан прве поставе црно-белих.

Проблема је било и после утакмице, када играчи црно-белих „четири, пет сати“ нису могли да изађу из свлачионице.

„Добро је што смо путовали оним авионима, војним. Пет сати смо чекали да полетимо.“

Уследила је и Вишњићева изјава у новинама да би у наредни клуб отишао и на Исланд.

„Следећи дан, дођу Милош (Милутиновић) и (директор клуба) Ненад Бјековић, питају што сам рекао то што сам рекао.

„'Шта сам погрешио', питам? 'Па не можеш то да кажеш и да хоћеш', одговарају.“

„Рекао сам то због личне ситуације, не због клуба... Имам сина, шта да радим, шта ће бити?“

Рат је убрзо почео.

„Сећам се с Јоканом, одемо на телевизију, неко извлачење награда и у ходницима се говорило како је фрка почела у Крајини пре него што смо ми играли у Сплиту.

„А ја, искрено да ти кажем, само сам гледао фудбал.

„Кад сам отишао у Сплит, па кад сам све видео, мислим се 'шта је бре ово'“.

Одлазак

Вишњићев одлазак из Партизана био је сплет необичних околности.

И лако је могло све да се другачије заврши.

Црно-бели су у лето 1991. на припреме ишли у Јапан, под вођством новог тренера Ивице Осима, у то време и селектора југословенске репрезентације.

Иако је протекле сезоне био један од најбољих играча црно-белих, постајало му је јасно да можда неће бити у Осимовим плановима.

„Вратили смо се из Јапана и дође Пандур (Горан Пандуровић) код мене... 'Имам муштулук', каже. Шта бре? 'Идеш у Шпанију, а не причаш ником'.

„Изашло у Журналу (спортски лист), а ја немам појма.“

Отишао је кући и легао да спава, али га је у једном тренутку пробудило звоно.

На вратима председник шпанске Мериде и још двојица.

„Неки њихов менаџер, и један човек, не знам како се више ни зове, из Таковске улице (у Београду), има штампарију, који нема везе с фудбалом, а послао им касету мојих голова из Ниша и Партизана и исечке из новина.“

Партизан се убрзо све договорио са шпанским друголигашем, али Вишњићу је све ишло пребрзо - нико га није питао ни о чему.

„Рекох ја не идем. Где да идем? Не знам ни шта зарађујем, нико ми ништа није рекао“.

Осима је отворено питао да ли рачуна на њега.

„'Па знаш, не могу да ти обећам', рекао је прво, иако знам да то не може нико да ми обећа и не треба, сам ћу да се борим.

„'Вишња, знаш, дошли су нови играчи', наставио је.

„Рекох хвала вам, шефе, то је то - сутрадан сам се договорио са Меридом.“

И баш тада стижу нове понуде.

„Истог дана, сретне ме покојни Владица Ковачевић, легенда Партизана, у то време председник омладинске школе, каже 'Вишња, имам за тебе екипу - Нант'.

„Ја кажем 'све сам се већ договорио, дао сам реч'.

„Каже ми 'ти си једина будала на свету која даје реч и остаје уз реч.

„Моји су ме тако васпитали и шта ја сад да радим, то је то.“

Мерида

„Кажем Влади Вермезовићу да идем у Мериду, а он 'не, бре, идеш у Лериду'.

„Кажем не, у Мериду, а он мени 'ајде, бре, будало, идеш у Лериду, Мерида не постоји'“.

Мерида је тада први пут ушла у Другу лигу и нико није знао за њих, објашњава.

„Град у долини некој, мислио сам се 'где сам ја бре дошао', није био ни аутопут, као Африка је изгледало.

„Замисли да сам отишао у Нант, европски клуб, више пара, више свега, али видиш, дошао сам 1991. и од тад сам овде“.

Саиграчи у Мериди су му били Драгослав Костић, бивши играч Слободе из Тузле, Горан Милојевић, и придошлица из Црвене звезде, Раде Тошић.

„То је била најбоља моја сезона - ништа нисам знао, ни да причам шпански, ни новинари ни навијачи, ништа не знам. Само играм фудбал.“

Резервни чувар мреже био је талентовани Сантијаго Кањизарес, који ће касније постати један од најпознатијих европских голмана.

„Имао је 18 година, клинац, имали смо среће што смо имали двојицу играча која су га познавала добро - кад год је почињао мало да диже главу, они 'хопа'“, имитра ударац по глави, да се „спусти на земљу“.

Када су им сменили тренера, на његово место је стигао Хуанито, легенда шпанског фудбала, ког овдашњи навијачи пре свега памте по ударцу флашицом у главу 1977. на стадиону Црвене звезде, током утакмице Југославије и Шпаније.

Петнаест година касније, Хуанито је погинуо у саобраћајној несрећи.

Вишњића је од трагичне судбине спасио - бол у леђима.

Први меч полуфинала Купа УЕФА, између Реала и Торина, игран је 1. априла 1992. у Мадриду, а Хуанито је као легенда 'краљевског клуба' желео да присуствује сусрету.

„Требало је на ту утакмицу да идем колима са њим, али ме ухвати ме бол у леђима и нисам могао - кад сам му то рекао, он ме зезао 'не да ти жена'“, присећа се уз осмех.

Хуанито се са утакмице враћао колима са кондиционим тренером, који је заспао за воланом и ударио у камион.

„Да Хуанито није погинуо, сигуран сам да бисмо се борили за улазак у Примеру."

Компилацију Вишњићевих голова за Мериду можете да погледате овде.

Просинечки, Марадона и Барселона

Вишњић је потом прешао у Рајо Ваљекано.

Тамо је било много познатих лица - од Реалове легенде Уга Санчеза и златне копачке Тонија Полстера, до данас доказаног тренера Пака Хемеза.

„Године у Рају, на фудбалском нивоу и све укупно, те три године - најбоље могуће!

„Знаш кад се осећаш као код куће, не треба ти ништа.

„Две године смо играли у Примери и, после тога у Сегунди, одмах смо се вратили у прву лигу.

„Те три године, с ким си све играо, против кога си све играо, амбијент… Сјајно.“

А играо је против Барселоне славног Јохана Кројфа, што и даље добро памти.

„Тренер је био (Хосе Антонио) Камачо, бивши играч Реала и касније селектор Шпаније.

„Водили ми 3:1 десет минута пред крај и они са играчем мање изједначе на 3:3. Камачо нам 15 минута није дао да уђемо у свлачионицу, после бацао све тамо...

„Али знаш како је Барса играла.“

Док је играо за тим из предграђа Мадрида, дружио се и са некадашњим ривалом из београдског дербија - Робертом Просинечким, репрезентативцем Хрватске.

Добар тип, описује га, додајући да су им се и породице посећивале, а да је Просинечки „тада имао неку девојку из Београда“.

„Играо у Звезди, Реалу и Барси, а сасвим нормалан тип.

„Жао ми је што је имао толико повреда“.

Играо је и против Севиље за коју је наступао Дијего Марадона.

„Волео сам све то, али играш, удариш, кога брига. Можеш да се зовеш Марадона, како хоћеш, па и Пеђу (Мијатовића) сам једном ударио.

„'Шта ти је Вишња, хоћеш да ме повредиш, јеси нормалан', рече ми МИјатовић.

„Ма какви да те повредим, видиш да скачеш, не може да те ухвати нико... Знаш какав је он био“, смеје се Вишњић.

После три године у Рају, потписује за Еркулес из Аликантеа, са којим успева оно што никада није - да победи Барселону.

Тим Бобија Робсона и његовог тадашњег преводиоца Жозеа Муриња, данас једног од најпознатијих тренера света, водио је 2:0 после 15 минута, али је Еркулес је славио 2:3.

„Слушај, Шпанци за такве ствари кажу 'мистерије које још нису решене'.

„Кад је било 2:0 у 15. минуту, рекох дај да идемо кући.

„Имао сам једног саиграча, резервног голмана, и пре утакмице, гледамо онај стадион, каже он мени, 'хајде да потпишемо 0:0 и да идемо кући, да не играмо'.

„Рекох, дај бре да играмо, види какав стадион! Шта је било, како је било, али ми некако победимо 3:2. Видиш шта је фудбал.“

На том мечу постигао је гол за изједначење.

„Осамнаест година сам био професионалац и данас се нико не сећа какав сам био играч, али се сви сећају гола који сам дао тамо.“

Србија

После пет година у Еркулесу, 2000. је одлучио да заврши каријеру, којом је „презадовољан“.

Од тада је имао више од 15 тренерских ангажмана широм Шпаније, од Еркулеса и Фуенлабраде, до Лас Палмаса и Гранаде.

„Шта ћу где ћу, завршим тренерску школу и ту у Еркулесу ми дају да будем тренер.

„Као ја нешто знам“, каже уз осмех.

„Променио сам доста клубова, и онда породица иде за мном, клинци, нове школе. Кад је син имао 18 година, он је рекао 'ја не идем нигде више'.

„Онда сам у једном тренутку морао да идем сам у те клубове, и то је исто тешко.“

После много година у Шпанији, сматра да је нормално што га се у Србији мало ко сећа.

„Да ли бих волео да се вратим код нас? Можда се некад деси, али тешко.

„Људи који раде по клубовима и не знају ко сам, нити сам ја покушавао нешто преко неких менаџера.“

Иако му је у глави и даље замрзнута слика државе која одавно не постоји, Вишњић примећује да су се неке ствари промениле, а неке ипак остале исте.

„Мајданпек има једну улицу, али пет кладионица. Пет! Зову ме телефоном, у 11 ноћу, да ми траже дојаву.

„'Шта значи дојава', рекох? Да им кажем који ће резултат сутра да буде.

„Али откуд ја то знам? 'Па како не знаш, ти си тренер…' И кад размислим о тим заје***цијама, тешко би ми било да се вратим.“

И он се за 35 година, променио и прилагодио другој средини.

„Био ми је пријатељх овде на неколико дана, каже ми 'будало једна, па ти не знаш да причаш'. И у праву је! Видиш да не знам да причам!

„Са клинцима мојим почнем на српском и завршимо на шпанском.

„Умрли су ми и отац и мајка, и старији брат, само један брат ми је још остао. С њим причам телефоном, али није то то.“

Шпанија га је одавно прихватила, али ни та велика земља неке ствари не може да му пружи.

„Преко друштвених мрежа гледам наше ресторане... Е за то бих се вратио сутра!

„Једе се овде супер, али дај ми бурек и јогурт. Причам мојој жени, она се смеје и каже 'ти си будала', али то ми треба.

„На два, три дана да одем, на ћевапе и бурек.“

У неким стварима се Јосип Вишњић ипак није променио.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]