Како је просвета носила протесте у Србији последњих годину дана

Први септембар 2024. у Србији је почео веома уобичајено - уз најаву штрајкова наставника незадовољних малим платама и обесправљеношћу у учионицама.

Ништа није слутило да ће само два месеца касније просвета изаћи из колоне огрнуте синдикалним заставама и постати лице друштвено-политичке побуне, која је изродила неке од најмасовнијих протеста у последњих 25 година.

После пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду, почеле су студентске блокаде и окупљања, на којима је тражена одговорност за смрт 16 људи, чему су се придружили запослени у школама и на факултетима.

У земљи у којој већина живи од плате до плате, држава је пронашла инстант решење да заустави просветни протест, смањујући зараде побуњенима и приводећи како-тако школску годину крају.

Зашто је од свих грана баш просвета поднела највећи терет вишемесечних протеста?

Како је изгледало бити део тога и по којој цени?

О томе сам разговарала са брачним паровима Мајом и Драганом Обрадовић, наставницима основне школе „Посавски партизани" из Обреновца, и Иваном и Владимиром Михићем, професорима Филозофског факултета из Новог Сада.

Током претходних годину дана, њих четворо су били без плата, суочени са притисцима власти, али и другачијим мишљењима неких колега.

Кажу да нису имали дилему да поступају исправно.

„Шта би било да смо се оглушили на оно што се дешавало на улици, између осталог и одавањем поште страдалима?

„Свако дете би с правом могло да нам каже: 'Шта сте нас оно, наставниче, беше учили? Учите нас емпатији и солидарности, а држите час као да се ништа није десило и да је све у реду'", говори Драган Обрадовић, наставник историје.

Због неодржавање наставе и подршке студентима, плате су смањене и запосленима на факултетима изменом једне уредбе.

Владимир Михић, професор психологије, у једном тренутку добио је 23 динара.

Више од новца и „спознаје да држава хоће да уништи државни универзитет" пренеразила га је реакција универзитета и факултета.

„Управе су говориле: 'Ми ту не можемо ништа, то је наш оснивач, не можемо да се боримо против Министарства'.

„А у вама све вришти - морате да се борите, не зато да бисмо ми добили плате него да бисмо сачували овај факултет", каже Михић.

Први новембар 2024.

Око сат времена пошто се обрушила надстрешница на Железничкој станици у Новом Саду, ка Влади Србије у Београду пратила сам колону на чијем челу је био транспарент „Државо, требају ли ти школе?".

Био је то један од већих протеста на који су позвала четири репрезентативна просветна синдиката после више неуспелих преговора са државом о повећању плата.

Усред говора синдикалних вођа о тешком положају наставника, расположење међу окупљенима почело је полако да се мења.

Људи су се збијали у групе листајући информације сајтова на телефонима, док се преносила вест о новосадској трагедији.

Поједини говорници непланирано су скренули са припремљених тема да изразе солидарност са жртвама, иако размере несреће још нису биле познате.

Био је то први тренутак у коме су се трагедија у Новом Саду и образовање у Србији срели.

У колони испред Владе нису били Маја и Драган Обрадовић, чланови Независног синдиката просветних радника Србије (НСПРС).

Али када је пала надстрешница, Обрадовићи су имали снажан порив да нешто учине.

„Осећала сам се као да је настрадао неко мој.

„Природна реакција човека који воли људе и живот, и ради са децом, јесте да покаже емпатију", говори Маја Обрадовић, наставница музичког.

Начин да то учине, и покажу ученицима оно што су им говорили током часова, за њих је био да се придруже вишеминутној тишини којом се свакодневно одавала пошта жртвама.

Исти, свепрожимајући осећај да више ништа не може бити исто имали су Михићи.

Тог 1. новембра Ивана је возом отишла из Новог Сада у Београд неколико сати пре трагедије.

Од тада до данас више није прошла поред Железничке станице.

„Ја сам психолошкиња и препознајем те механизме, али не могу да се натерам, не само због физичког ризика.

„Пад надстрешнице је слика на које нас све начине ово друштво држи у шаци, јер институције не раде свој посао, а права људи се свакодневно гуше на разне начине", говори Ивана.

Просвета је остала сама

То што су се упознали, а потом и венчали као наставници исте школе за Обреновчане Мају и Драгана Обрадовића била је „и срећа и несрећа".

„Не ваља када се сва јаја ставе у исту корпу.

„Ми смо то урадили, не знајући да ће та корпа постати ризична", каже ми Драган Обрадовић на почетку разговора.

Нешто касније, када прича скрене ка притисцима којима су били изложени, Маја ће рећи да је „веома срећна јер смо исто решени да истрајемо до краја без обзира на све".

Њихов позив носи одговорност која се не завршава школским звоном.

„Чак и кад ходамо улицом, другачије се понашамо него да не радимо у школи.

„Деца гледају шта ми радимо, и ми смо пример и за оно што треба и не треба", каже Драган.

Ово заједничко уверење водило је Обрадовиће кроз друго полугодиште, када су четири репрезентативна синдиката потписала споразум са владом, после чега су најавили прекид штрајка.

Независни синдикат просветних радника Србије позвао је, међутим, наставнике да се не врате у учионице и да почну обуставу рада због угрожене безбедности.

НСПРС се позвао на одлуку владе да раније заврши прво полугодиште „због здравља, безбедности и добробити свих учесника у образовном процесу".

Обрадовићи овоме додају још један разлог специфичан за њихову школу - сазнање да зграда у којој раде, из 1968. године, нема грађевинску ни употребну дозволу.

Обустава је значила да одлазе у школу, али да не држе наставу.

„У једном тренутку имали смо три режима рада - било је колега који су држали часове, оних који су били у законском штрајку са наставом од 30 минута, и ми који смо били у обустави", говори Маја Обрадовић.

У побуни на радном месту, просвета је међутим остала сама, јер осим адвоката, ниједна друга грана није одговорила на студентски позив на генерални штрајк.

„Ми смо гледали како се окупљају родитељи, комшије, да нам пруже подршку, а онда се врате на своје послове.

„Наравно да смо то коментарисали, али нисмо одустали, јер је циљ био да се не угуши побуна, са надом да ће нам се неко прикључити", говори Драган.

Плате и притисци

У школи у којој Обрадовићи раде има 70 предавача, а међу њима 20 је на почетку било у обустави.

„Први пут када су умањене плате, број људи у обустави је почео да се смањује.

„До средине априла, остало нас је троје - супруг, ја и још једна колегиница", објашњава Маја.

У том тренутку нису могли да претпоставе колико дуго ће обустава трајати, али су се надали да могу да издрже месец-два.

„Имали смо кредитну картицу, па смо отишли у минус, од чега се још опорављамо.

„Нисмо имали уштеђевину коју бисмо могли да крцкамо. Кад комарцу ишчупате крила, њему испадну и црева", говори Драган.

Као и многим другима који нису радили и због тога добили умањене зараде, Обрадовићима је новчано помогла фондација „Алек Кавчић" и заједница ИТ стручњака „Мрежа солидарности".

Иако то није могло да покрије све трошкове, помоћ им је значила као порука „нисте сами".

Шездесетдвогодишњи Драган тада је размишљао и да нађе додатни посао гледајући огласе облепљене по радњама у Обреновцу „тражимо продавце, чуваре…".

Зашто су Обрадовићи, који имају двоје малолетне деце, одлучили да не одустају од обуставе раде када су нашли у оваквој ситуацији?

„Зато што смо били у праву", одговара Драган и пре него што завршим питање.

Гледа ме у очи и пошто направи кратку паузу, наставља наглашавајући сваку реч.

„Први захтев синдиката је био да се пронађу кривци за надстрешницу и да се испуне студентски захтеви, и то је и даље наш први захтев."

Свестан је да је њихов осећај одговорности према ученицима можда пренаглашен.

„Хтели смо да покажемо деци - чак и кад ти одузму плату, чак и кад ти прете, треба да радиш оно што је исправно.

„А сви знају шта је исправно - и они који су се вратили на наставу, и они који нису уопште штрајковали, само што неки поступе исправно, а неки не."

Током месеци протеста, представници власти оптуживали су наставнике за политизацију.

Обрадовићи одбацују ове тврдње, и кажу да када су се у првим месецима прикључили вишеминутној тишини, нису позивали децу да са њима учествују.

Директор нас је оптужио да тиме доносимо политику у учионице, али тим ставом је он заправо донео политику у школу преносећи оно што режим тврди, каже Драган Обрадовић.

Док су он и супруга били у обустави, ни њихова деца нису ишла у школу.

„Били смо свесни да ће пропустити, али смо то прихватили, јер су научили да не пристану на оно што виде да је неисправно", каже Маја.

Деца и политика

И деца Иване и Владимира Михића пропустила су део претходне школске године.

Када их питам да ли су били забринути за њихово образовање, Ивана одговор сажима у једну реченицу.

„Ја за образовање моје деце бринем од када су ушли у школу, када више ми нисмо били надлежни за то."

Школа у коју њена деца иду имала је више прекида наставе, и у том периоду заједно са другим родитељима и наставницима учествовала је у прављењу „Блокадних новина".

Тих двадесетак онлајн страница био је начин да се разговара о актуелним протестима и ономе шта значе за родитеље и ученике.

За Ивану су Блокадне новине биле пример како школа треба да користи догађаје да би истински образовала, одговарајући на искуство које деца донесу у учионицу.

Она понавља реченицу коју је чула од једног матуранта у блокади, а која јој се урезала у сећање.

„Момак је казао: 'Моје образовање је почело кад су наставници изашли из школе'. Ученици су тек тада разумели шта значи учити, скупљати информације, организовати се", прича.

Владимир Михић се присећа једне друге реченице коју су често изговарали представници власти да „школе и факултети треба да се врате настави и науци".

„То је најгора могућа тврдња да образовни систем треба да се бави искључиво наставом и науком.

„Свако дете ће научити да сабира, али школе треба да их научи критичком мишљењу, солидарности, емпатији, исказивању сопственог става. У супротном, из школе добијате хиљаде дронова", каже Владимир.

Када се осврне на претходну годину, Ивану Михић, која се у истраживањима доста среће са запосленим у основним школама, не чуди што је просвета повукла побуну.

„Они су једна од група која је веома дуго под надстрешницом.

„Такође разумеју да друштво које није образовано, друштво је поводљивих људи", каже.

То што су други остали по страни вероватно је последица страха, каже Владимир Михић.

„Нико од нас није ушао у ово размишљајући: 'Ма радићу шта хоћу, а добићу плату'.

„Ми смо сви доста изгубили и економски и здравствено. Очигледно је то био превелики захтев за друге гране.

„То што разумем не значи да оправдавам", каже Владимир.

Ко је шта изгубио?

Михићи ове године нису ишли на море.

Међутим, последњих месеци уздрмани су много дубље, јер им се намеће питање да ли желе да остану на универзитету.

„Немамо одговор.

„Неке наше колеге су преломиле да не могу више да раде на оваквом универзитету.

„Има дана кад имам потребу да кажем 'ма дођавола све' и да одем, а другог дана видим моје студенте и запитам се да ли их остављам у систему за који сам могао, а нисам се борио", говори Владимир.

Он верује да су управама потребни „нови људи који ће универзитету вратити потребни значај".

Ову дилему ни Ивана Михић још није разрешила.

„Очекујем да када дође 1. новембар, универзитет стане и преиспита своју улогу.

„Не могу да замислим како после улазим у учионицу и настављам да радим као у неком паралелном универзуму", каже Ивана.

Од почетка надокнаде наставе, запослени на факултетима добијају пуне плате, али уредба која је омогућила њихово првобитно смањивање и даље је на снази.

То значи да ако би у неком тренутку поново хтели да обуставе наставу, зараде би опет могле да им буду смањене.

„Нама као образовним људима је ваљда јасно да је то уцена и претња, а уцене и претње су облик насиља. Ми смо ипак насели на то насиље.

„Мој посао је ангажман у заједници, али добили смо поруку да ако будеш радио свој посао, ти и твоја породица остаћете без хлеба. И то је исто једна надстрешница", каже Ивана.

Обрадовићима су враћене одузете плате, али пошто су поднели тужбу.

Случај није дошао до суда, већ су им зараде исплаћене чим су покренули поступак, што им је жао, јер нису добили прилику да покажу „незаконитост такве одлуке".

„Ми као да смо раја, а они спахије, па нам узимају и дају кад им падне на памет.

„И одузимање и враћање плата је показало да се они играју са нама, да је наша егзистенција у њиховим рукама", каже Драган Обрадовић.

Он није „оптимиста", очекује „још већу репресију", али и даље инсистира на испуњењу студентских захтева јер и „онај ко је на смрт болестан, пије неке лекове".

„Радим оно што морам, а да ли ће исход бити добар, мислим да неће."

Током целог разговора Маја овде први пут није сагласна са њим.

„Ово је моја земља, не дам је, и хоћу да живим у правичном друштву.

„Не мирим се са тим злом, не може да победи. Може бити јаче у неком тренутку, али не може да победи."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]