Утицај времена испред екрана на дечији мозак је сложенији него што изгледа

Пре неки дан, док сам обављала кућне послове, дала сам најмлађем детету очев Ајпед да се забави.

Међутим, после извесног времена сам осетила нелагоду, јер нисам испратила колико је времена провео испред екраном, нити какав саџај је гледао. Зато сам му рекла да је време да одложи уређај.

Побеснео је.

Викао је, ритао се, грчевито је држао Ајпед, и покушавао да ме одгурне снагом бесног детета млађег од пет година.

Признајем да то није био мој најсјајнији тренутак као родитеља, а његова бурна реакција ме заиста узнемирила.

Моја старија деца се већ сналазе у свету друштвених мрежа, виртуелне реалности и онлајн игрица, што ме такође понекад брине.

Чујем како се међусобно задиркују да је време да се „додирне трава", што у њиховом жаргону значи оставии дигитални свет и изаћи напоље.

Покојни Стив Џобс, који је био извршни директор компаније Епла када је представљен Ајпед, био је познат по томе што његовој деци није дозвољавао да га користе.

Бил Гејтс је такође изјавио да је његовој деци ограничио приступ технологији.

Време проведено испред екрана постало је синоним за лоше ствари, и сматра се узроком пораста депресије младих, проблема у понашању и недостатка сна.

Позната научница у области неурологије, баронеса Сузан Гринфилд, чак тврди да интернет и видео-игрице могу да имају штетне последице по мозак адолесцената.

Још 2013. године упоредила је негативне утицаје прекомерног времена испред екрана са раним данима климатских промена, значајном променом коју људи тада нису схватили озбиљно.

Данас је многи схватају озбиљно.

Међутим, упозорења о мрачној страни дигиталног света можда не откривају целокупну слику.

Ауторски текст у британском медицинском часопису Бритисх Медицал Јоурнал наводи да тврдње баронесе Гринфилд о утицају екрана на мозак „нису утемељене на праведној научној процени доказа... и да доводе у заблуду и родитеље и друге људе".

А друга група британских научника тврди да недостају конкретни научни докази о негативном утицају екрана.

Дакле, да ли грешимо што бринемо и ограничавамо нашој деци приступ таблетима и паметним телефонима?

Да ли је заиста толико лоше као што изгледа?

Професор психологије Пит Ечелс је један од научника који тврде да недостају докази о штетности екрана.

Анализирао је стотине студија о времену проведеном испред екрана и менталном здрављу, заједно са великим бројем података о младима и њиховима навикама о уптреби екрана.

У књизи Унлоцкед: Тхе Реал Сциенце оф Сцреен Тиме (Откључано: Права наука о времену испред екрана), тврди да је наука на основу које су изведени закључци који су привукли пажњу људи мешавина разних ствари и, у многим случајевима, погрешна.

„Конкретни научни докази који би поткрепили приче о ужасним последицама времена проведеног испред екрана једноставно не постоје", пише он.

Слично је показало и истраживање Америчког психолошког удружења из 2021. године.

Четрнаест аутора са различитих универзитета широм света анализирало је 33 студије објављене између 2015. и 2019. године.

Утврођено је да употреба екрана, међу којима су паметни телефони, друштвене мреже и видео-игрице, има „мали утицај на проблеме менталног здравља".

И док неке студије указују да плава светлост, попут оне коју емитују екрани, отежава успављивање јер сузбија хормон мелатонин, преглед 11 студија из целог света урађен 2024. године није пронашао свеобухватне доказе да светлост екрана у последњем сату пре спавања отежава успављивање.

Проблеми у научним истраживањима

Један од кључних проблема је тај што се већина података о времена проведеном испред екрана заснива на самопроцен тог времена, указује професор Ечелс.

Другим речима, истраживачи једноставно питају младе колико мисле да проводе времена испред екрана и шта се сећају да су се тада осећали.

Он такође истиче да постоји милион начина за тумачење ових огромних количина података.

„Морамо да будемо опрезни када посматрамо узрочну везу", каже он.

Као пример наводи статистички значајан пораст продаје сладоледа и симптома рака коже током лета.

Оба тренда су повезана са топлијим временом, али нису узрочно повезана, јер сладолед не изазива рак коже.

Он се присећа и истраживачког пројекта који је надахнуо лекар опште праксе.

Тај лекар је приметио две ствари: прво, имао је све више разговора са младима о депресији и анксиозности, и друго, видео је да су многи млади људи у чекаоницама користили телефоне.

„Зато смо одлучили да сарађујемо са тим лекаром.

„Рекли смо: Хајде да то испитамо, можемо да користимо податке да покушамо да разумемо ту везу", објашњава Ечелс.

Иако су употреба телефона и симптоми менталних проблема били повезани, постојао је важан додатни чинилац: колико су времена они који су били депресивни или анксиозни проводили сами.

На крају, студија је открила да је усамљеност, а не само време проведено испред екрана, била узрок њихових проблема са менталним здрављем.

Опсесивно праћење лоших вести и време проведено испред екрана

Такође недостају информације о самој природи времена проведеног испред екрана.

Сам појам „време проведено испред екрана" је превише неодређен, тврди професор Ечелс.

Да ли је то било време уз садржаје који подижу расположење?

Да ли је било корисно? Информативно?

Или је био думскролинг (доомсцроллинг), опсесивно прегледање лоших вести и садржаја?

Да ли је млади човек то време провео сам, или је разговарао са пријатељима на интернету?

Сваки од ових чинилаца ствара другачије искуство.

Студија америчких и британских истраживача анализирала је 11.500 снимака мозга деце узраста од девет до 12 година, заједно са проценама њиховог здравственог стања и времену проведеном испред екрана које су сами пријавили.

Иако су обрасци употребе екрана били повезани са променама у начину повезивања можданих регија, студија није пронашла доказе да је време проведено испред екрана повезано са лошим менталним здрављем или когнитивним проблемима, чак ни међу онима који су испред екрана проводили неколико сати дневно.

Студију, која је спроведена од 2016. до 2018. године, надгледао је професор Ендрју Пшибилски са Универзитета у Оксфорду, који проучава утицај видео-игрица и друштвених мрежа на ментално здравље.

Његове рецензиране студије показују да и видео-игре и друштвене мреже могу да побољшају благостање, а не да га нарушавају.

„Ако мислите да екрани заиста негативно мењају мозак, то би се јасно видело у великим скуповима података попут тог", каже професор Ечелс.

„Али таквог сигнала нема... тако да идеја да екрани стално мењају мозак и трајно му штете не делује као тачна".

Сличан став има и професор Крис Чемберс, шеф одсека за стимулацију мозга на Универзитету у Кардифу, у Велсу, који је цитиран у књизи професора Ечелса.

„Било би очигледно да је дошло до пада [когнитивних способности].

„Било би лако погледати последњих, рецимо, 15 година истраживања…

„Да је наш когнитивни систем толико осетљив на промене у окружењу, не бисмо били овде.

„Одавно бисмо били одабрани за изумирање".

„Ужасна формула за ментално здравље"

Ни професор Пшибилски ни професор Ечелс не оспоравају озбиљну претњу одређених штетних утицаја интернета, као што су врбовање малолетника или изложености експлицитном и насилном садржају.

Али обојица сматрају да тренутна расправа о времену које се проводи испред екрана носи ризик да се то још више ради у тајности.

Професор Пшибилски је забринут због аргумената који се користе за ограничавање употребе уређаја, па чак и њихове забране.

Сматра да што се време испред екрана строже контролише, већа је вероватноћа да постане „забрањено воће" за децу.

Са овим мишљењем многи нису сагласни.

Британска организација Смартпхоне Фрее Цхилдхоод (Детињство без паметних телефона) каже да је већ 150.000 људи потписало њихову иницијативу за забрану паметних телефона деци млађој од 14 година и одлагање приступа друштвеним мрежама до 16. године.

Џин Твенж, професорка психологије на Државном универзитету у Сан Дијегу у Сједињеним Државама (САД), каже да није имала намеру да докаже да су друштвене мреже и паметни телефони „страшни" када је почела да истражује пораст депресије међу америчким тинејџерима.

Али је открила да су они једини заједнички именилац.

Данас верује да децу треба одвојити од екрана и позива родитеље да што дуже одлажу приступ паметним телефонима њиховој деци.

„Мозак детета је развијенији и зрелији у 16. години", тврди она.

„А друштвено окружење у школи и групама пријатеља је много стабилније у 16. него у 12. години".

Иако је сагласна да су многи подаци о употреби екрана међу младима засновани на времену који су сами пријавили, Твенж врди да то не умањује истинитост доказа.

Данска студија објављена 2024. године обухватила је 181 дете из 89 породица.

Током две недеље, половина деце је имала ограничење од највише три сата испред екрана недељно, и морали су да предају њихове паметне телефоне и таблете.

Закључено је да смањена употреба дигиталних уређаја позитивно утиче на психолошке симптоме код деце и адолесцената, као и да подстиче друштвено понашање.

Међутим, аутори студије су нагласили да су потребна додатна истраживања.

А британска студија, у којој су учесници водили дневник о времену испред екрана, показала је да је већа употреба друштвених мрежа повезана са већим осећајем депресије код девојчица.

„Узмите ту формулу: Више времена проведеног на мрежи, обично сами са екраном, мање сна; мање времена проведеног са пријатељима уживо.

„То је ужасна формула за ментално здравље", каже професорка Твенж.

„Не знам зашто је то уопште спорно".

'Мишљење родитеља'

Професор Ечелс и ја разговарамо путем видео-чета.

Једно од његове деце и пас повремено улазе и излазе из кадра.

Питам га да ли екрани заиста мењају дечји мозак, а он се смеје и објашњава да све мења мозак и да тако људи уче.

Ипак, саосећа са родитељима који су забринути због могућих штетних последица.

Родитељима свакако није од помоћи то што нема јасних смерница и што су расправе о овој теми пуне предрасуда и личних судова.

Џени Радески, педијатарка са Универзитета Мичигена у САД-у је све сажела у говору на скупу добротворне фондације Дана.

„Код родитеља су све присутније критика и субјективно мишљење", рекла је она.

„Изгледа да много тога о чему људи причају више изазива осечај кривице код родитеља него што објашњава оно што истраживања могу да нам кажу", додаје она.

„А то је прави проблем".

Иако ме је у тренутку узнемирила бурна реакција мог најмлађег детета због Ајпеда, касније сам схватила да је слично реаговао и у ситуацијама које нису повезане са екранима, као на пример кад је играо жмурке са браћом и није желео да иде на спавање.

Тема времена које деца проводе испред екрана се често помиње у разговорима са другим родитељима.

Неки од нас су строжи, неки блажи по том питању.

Званичне препоруке су тренутно недоследне.

Ни Америчка академија за педијатрију нити Краљевски колеџ за педијатрију и здравље деце у Уједињеном Краљевству (УК) не препоручују конкретна временска ограничења за децу у погледу употребе екрана.

С друге стране, Светска здравствена организација (СЗО) саветује да деца млађа од годину дана уоште не проводе време испред екрана, и не више од сат времена дневно за децу млађу од четири године (мада, када се пажљиво прочита документ, види се да је примарни циљ да се подстакне физичка активност).

Већи проблем је што нема довољно научних доказа да би могла да се сачини коначна препорука, због чега је научна заједница подељена упркос снажном друштвеном притиску да се деци ограничи приступ технологији.

А без утврђених смерница, да ли стварамо неједнаке услове за децу – ону која су већ добро овладала технологијом до одрасле доби, и ону која нису и самим тим су рањивија?

У сваком случају, улог је велики.

Ако екрани заиста штете деци, могле би да прођу године пре него што наука то и докаже.

А ако се на крају закључи да нису штетни, значи да смо потрошили време, енергију, и новац и покушавали да децу удаљимо од нечега што може да буде изузетно корисно.

У међувремену, технологија се непрестано развија.

Екрани еволуирају у носиве уређаје попут паметних наочара, на друштвеним мрежама се стварају мање заједнице корисника који деле слична интересовања и остварују дубље везе, и људи користе четботове вештачке интелигенције за решавање домаћих задатака па чак и за терапију.

Технологија је већ толико присутна у нашим животима, без обзира на то да ли деци дозвољавамо или не да јој приступе.

Илустрације: Џоди Лаи

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]