'Извештавао сам о 40 ратова, али никад није било као 2025.'

Осетљиви садржај: У тексту су експлицитни описи смрти који би могли да узнемире неке читаоце

Извештавао сам током каријере, која датира још из 1960-их, о 40 ратова из читавог света.

Гледао сам како Хладни рат достиже врхунац, а потом се напросто гаси.

Али никад још нисам видео годину која је била толико забрињавајућа као што је била 2025. година - не само зато што тренутно бесни неколико великих сукоба, већ и зато што је све јасније да сваки од њих има геополитичке импликације неприкосновеног значаја.

Украјински председник Владимир Зеленски упозорио је да би актуелни сукоб у његовој земљи могао да ескалира у светски рат.

После скоро 60 година праћења разних сукоба, имам непријатан осећај да је у праву.

Владе земаља чланица НАТО у стању су приправности пратећи да ли Русија сече подводне каблове који носе електронски саобраћај одржавајући западно друштво у животу.

Њихови дронови оптужени су да тестирају одбрану земаља НАТО.

Њихови хакери развијају начине за онеспособљавање министарстава, хитних служби и огромних корпорација.

Власти на западу сигурне су да руске тајне службе убијају и покушавају да убију дисиденте који су потражили уточиште на Западу.

Истрага о покушају убиства у Солсберију бившег руског обавештајца Сергеја Скрипала 2018. године (уз тровање мештанке Дон Стерџис) закључила је да је напад био одобрен са највишег места у Русији.

Што ће рећи од Путина лично.

Овај пут је осећај другачији

Годину 2025. обележила су три веома различита рата.

Ту је Украјина, наравно, где УН каже да је погинуло 14.000 цивила.

Затим Газа, којој је израелски премијер Бенјамин Нетанјаху запретио „силном осветом“ након што је убијено око 1.200 људи, када је Хамас напао Израел 7. октобра 2023. године и отео 251 особу.

Од тада је у израелској војној акцији погинуло више од 70.000 Палестинаца, међу њима више од 30.000 жена и деце, према Министарству здравља које води Хамас, што су бројке које УН сматра поузданим.

У међувремену, у Судану се између две војне фракције води бруталан грађански рат.

У последњих неколико година тамо је погинуло више од 150.000 људи; око 12 милиона њих било је присиљено да напусти домове.

Да је ово био једини рат 2025. године, можда би спољни свет урадио више да га заустави; али није био.

„Добар сам у решавању ратова“, изјавио је амерички председник Доналд Трамп, док га је летео ка Израелу пошто је преговорима постигао примирје у Гази.

Истина је да у Гази сада гине мање људи.

Али упркос примирју, рат у Гази свакако не делује као да је решен.

Имајући у виду шокантну патњу на Блиском истоку, може звучати чудно ако кажемо да је рат у Украјини на потпуно другом нивоу.

Али јесте.

Ако изузмемо Хладни рат, већина сукоба које сам покривао током година били су мањих размера: ружни и опасни, свакако, али не толико озбиљни да угрозе мир у читавом свету.

Неки сукоби, као што је Вијетнамски, први Заливски рат и рат на Косову, јесу повремено деловали као да би могли да прерасту у нешто много горе, али никада нису.

Велике силе биле су сувише нервозне због могућност да локализовани, конвенционални рат прерасте у нуклеарни.

„Нећу започети Трећи светски рат за вас!“, наводно је повикао британски генерал сер Мајк Џексон преко радија на Косову 1999. године, кад је његов надређени у НАТО наредио британским и француским снагама да заузму аеродром у Приштини након што су руске трупе стигле до њега прве.

Наредне године, 2026, међутим, Русија, приметивши Трампов очигледан губитак интересовања за Европу, делује као да је спремна и вољна да покуша да оствари већу доминацију.

Раније овог месеца, Путин је изјавио да Русија не планира да улази у рат с Европом, али је спреман на њега „овог часа“, ако је то оно што Европљани желе.

На каснијем догађају који је преносила телевизија, он је рекао: „Неће бити никаквих операција ако нам будете указали поштовање, ако будете поштовали наше интересе, баш као што смо се ми увек трудили да поштујемо ваше.“

Али Русија, велика светска сила, већ је извршила инвазију на једну независну европску земљу, што је за последице имало огроман број цивилних и војних жртава.

Украјина оптужује Русију за отмицу најмање 20.000 деце.

Међународни кривични суд (МКС) издао је налог за хапшење руског председника Владимира Путина због његовог учешћа у томе, што Русија од почетка пориче.

Русија тврди да је извршила инвазију како би се заштитила од ширења НАТО-а, али је Путин наговестио и други мотив: жељу да поврати регионалну сферу утицаја Русије.

Америчко неодобравање

Он је захвалан јер је протекла година, 2025, донела нешто што је већина западних земаља сматрала незамисливим: могућност да амерички председник окрене леђа стратешком систему који је на снази још од Другог светског рата.

Не само да Вашингтон тренутно није сигуран да ли жели да заштити Европу, већ не одобрава правац у ком верује да се Европа креће.

У новом извештају о стратегији за националну безбедност Трампове администрације тврди се да се Европа тренутно суочава са „суровом могућношћу брисања цивилизације“.

Кремљ је поздравио овај извештај, рекавши да је у складу са руском сопственом визијом.

Можете се опкладити да јесте.

У Русији је Путин ућуткао већину опозиције њему и рату у Украјини, према специјалном известиоцу УН-а који се бави људским правима у Русији.

Он, међутим, има властитих проблема: могућност поновног раста инфлације након недавног хлађења, опадање прихода од нафте и принуђеност његове владе да повећа ПДВ како би могла да финансира рат.

Економије Европске уније су десет пута веће од руске; још и више ако им додате Велику Британију.

Заједничка европска популација броји 450 милиона, више него три пута више од руске од 145 милиона становника.

Ипак, Западна Европа је деловала нервозно што би могла да изгуби материјалне погодности и до сада је била неспремна да плати за властиту одбрану док год може да убеди Америку да је штити.

Америка је такође другачија ових дана: мање утицајна, више загледана у себе и све различитија од Америке о којој сам извештавао током читаве каријере.

Данас, веома слично 1920-им и 1930-им, она жели да се усредсреди на властите националне интересе.

Чак и ако председник Трамп буде изгубио велики део политичке моћи на изборима у средини мандата следеће године, могуће је да је већ толико окренуо бројчаник у правцу изолационизма да би чак и амерички председник више наклоњен НАТО-у 2028. године могао да схвати да је тешко притећи Европи у помоћ.

Немојте да мислите да Владимир Путин то није приметио.

Ризик од ескалације

Наредна година, 2026, заиста изгледа као да ће бити важна.

Зеленски би могао да осети обавезу да пристане на мировни договор, одсекавши велики део украјинске територије.

Хоће ли бити довољно остваривих гаранција да се спречи председника Путина да се врати по још за неколико година?

За Украјину и њене европске помагаче, који се већ осећају као да су у рату са Русијом, то је једно веома важно питање.

Европа ће морати да преузме много већи удео у одржавању Украјине у животу, али ако Сједињене Америчке Државе окрену леђа Украјини, као што понекад прете да ће учинити, то би представљало огромни терет за Европу.

Али да ли би рат могао да прерасте у нуклеарни сукоб?

Знамо да је председник Путин коцкар; опрезнији лидер би одустао од инвазије на Украјину у фебруару 2022. године.

Његови послушници изричу застрашујуће претње о брисању Велике Британије и других европских земаља са мапе руским новим оружјем, али он је лично обично много уздржанији.

Док су Американци још увек активни чланови НАТО, ризик да би могли да одговоре властитим катастрофалним нуклеарним нападом још је превелик.

За сада.

Светска улога Кине

Што се тиче Кине, председник Си Ђинпинг недавно је упутио неколико директних претњи самосталном острву Тајван.

Али пре две године, тадашњи директор ЦИА Вилијам Бернс рекао је да је Си Ђинпинг издао наређење Народноослободилачкој војсци да буде спремна да изврши инвазију на Тајван до 2027. године.

Ако Кина не буде предузела неку врсту одлучне акције према Тајвану, Си Ђинпинг би могао да сматра да због тога изгледа прилично слабо.

Он то неће желети.

Помислили бисте да је Кина ових дана сувише снажна и богата да би се бринула око јавног мњења код куће.

Није тако.

Још од побуне против Денга Сјаопинга 1989. године, која се завршила масакром на Тјенанмену, кинески лидери са опсесивном пажњом прате начине на које реагује земља.

Гледао сам и сам како се одвијају догађаји на Тјенанмену, извештавајући са Трга, а понекад и живећи на њему.

Прича о 4. јуну 1989. године није била толико једноставна као што смо ономад мислили: наоружани војници пуцају у ненаоружане студенте.

То се свакако десило, али у Пекингу и многим другим кинеским градовима водила се још једна битка.

На улице су изашле хиљаде обичних људи из радничке класе, чврсто решени да искористе напад на студенте као прилику да потпуно свргну с власти Комунистичку партију Кине.

Кад сам се возио улицама два дана касније, видео сам спаљених најмање пет полицијских станица и три штаба локалне полиције.

У једном предграђу, разјарена маса је спалила полицајца и поставила његово угљенисано тело уза зид.

Полицијска капа му је била стављена под кривим углом на главу, а цигарета му је била угурана између поцрнелих усана.

Испоставило се да војска није гушила само дуготрајне студентске демонстрације, већ је такође покушавала да угуши народну побуну обичног кинеског народа.

Кинеско политичко вођство, које још не може да закопа успомене на оно што се десило пре 36 година, непрестано мотри на знаке отпора - било организованих група, као што је Фалун Гонг, независне хришћанске цркве или демократског покрета у Хонг Конгу, или само народа који демонстрира против локалне корупције.

Сви су увек угушени великом силом.

Провео сам велики део времена извештавајући о Кини после 1989. године, гледајући како она достиже економску и политичку доминацију.

Чак сам имао прилику да упознам и врхунског политичара који је био ривал и такмац Сија Ђинпинга.

Његово име је Бо Силаи и био је англофил, који је говорио изненађујуће отворено о кинеској политици.

Једном приликом ми је рекао: „Никад нећеш разумети колико се влада несигурно осећа кад зна да није изабрана.“

Што се тиче самог Боа Силаија, он је осуђен на доживотну казну затвора 2013. године након што је проглашен кривим за подмићивање, проневеру и злоупотребу моћи.

Свеукупно гледано, дакле, 2026. изгледа као да ће бити важна година.

Снага Кине само ће расти, а њена стратегија за преузимање Тајвана, велика амбиција Сија Ђинпинга, постаће очигледнија.

Можда ће чак рат у Украјини бити разрешен, али под условима који погодују председнику Путину.

Можда ће он бити слободан да се врати по још украјинске територије кад за то буде био спреман.

А председник Трамп, иако би његова политичка крила могла бити скресана у новембру на изборима у средини мандата, још ће више удаљити САД од Европе.

Са европског становишта, изгледи једва да могу бити суморнији.

Ако сте мислили да ће Трећи светски рат бити размена ватре нуклеарним оружјем, размислите још једном.

Много је вероватнија да ће то бити збирка дипломатских и војних маневара, који ће довести до цветања аутократије.

Чак би могао да запрети распадом западног савеза.

А тај процес је већ отпочео.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]