Совјетски план за преусмеравање сибирских река 'мирнодопском нуклеарном експлозијом'

Совјетски Савез је 1970-их нуклеарним детонацијама покушао да преусмери воду из сибирских река тако да потеку на југ, уместо њиховог природног смера на север.

Пројекат је био спектакуларни промашај, али више од 50 година касније, та идеја није потпуно нестала.

Западно од руских Уралских планина налази се питорескна водена површина по имену Нуклеарно језеро.

Тешко му је прићи, а посетиоци морају да путују на север бродом рекама Колвом и Вишером од градића Нироба, где су цареви некада протеривали политичке противнике.

Само језеро, које у најширој тачки износи око 690 метара, није директно повезано са десетинама оближњих речних токова, а последња деоница мора да се пређе пешке мочварном стазом.

Да бисте стигли до његове обале, морате да прођете поред зарђалих металних знакова који вас упозоравају да улазите у „опасну зону радијације" и да су бушење и градња забрањени.

Огромне хрпе земље вијугају око ивице језера.

„Вода је била провидна", каже Андреј Фадејев, руски блогер из града Перма, који је путовао до Нуклеарног језера једног сунчаног дана у лето 2024. године.

„Допало ми се", каже он, иако је његов дозиметар показивао тачке на којима су нивои радијације били виши од уобичајеног.

„Није се осећала атмосфера претње нити било чега сличног.

„Управо супротно, мислим да је северна тајга преотела место."

Нуклеарно језеро је настало 23. фебруара 1971. кад је Совјетски Савез истовремено активирао три нуклеарна уређаја закопана 127 метара испод земље.

Снага сваког од тих уређаја била је 15 килотона (отприлике исто као атомска бомба бачена 1945. на Хирошиму).

Овај експеримент, под кодним именом Тајга, био је део дводеценијског совјетског програма активирања мирнодопских нуклеарних експлозија (ПНЕ).

У овом случају, експлозије је требало да помогну да се ископа масивни канал који би повезао слив реке Печоре са сливом Каме, притоке Волге.

Таква веза омогућила би совјетским научницима да извуку део воде намењене Печори и пошаљу је на југ преко Волге.

То би преусмерило значајан речни ток намењен Арктичком океану и да уместо тога оде до врелих, густо насељених области Централне Азије и јужне Русије.

Ово је била само једно од планираних гигантских „преусмеравања река" осмишљених да промене смер великих руских евроазијских речних токова.

Преусмеравање је требало да промени не само Волгу, већ и неколико сибирских река, шаљући воду преко канала и резервоара хиљадама километара на југ.

Годинама касније, Леонид Волков, научник који је учествовао у припремама експлозија за Тајгу, присетио се тренутка детонације.

„Започело је последње одбројавање: 3, 2, 1, 0... потом су читаве фонтане земље и воде сукнуле у небо", написао је он.

„Био је то импресиван призор."

Упркос совјетским напорима да минимизују последице користећи експлозив ниске фисије, који производи мање атомских фрагмената, експлозије су биле регистрована чак у Сједињеним Америчким Државама и Шведској, чија су владе уложиле формалне протесте, оптуживши Москву за кршење Споразума о забрани ограничених тестирања.

Педесет година касније, Нуклеарно језеро је напола заборављени туристички куриозитет.

Али је оно и физички подсетник на један од последњих мегапројеката Совјетског Савеза - преусмеравање река - и колико је далеко Кремљ био спреман да иде да би га остварио.

Идеја коришћења канала и брана за преусмеравање слатке воде из руских река које теку на север је у време експлозија постојала већ читав век, искушавајући низ сукцесивних руских режима.

Можда најчувеније од свега предложио ју је писац Игор Демченко у брошури из 1871. године названој „О плављењу аралско-каспијских низина ради побољшања климе околних земаља".

Касније су је помињали као могућност совјетски планери под Јосифом Стаљином 1930-их.

Привлачност те идеје била је проста: део огромне количине воде која протиче кроз Сибир и северну Русију био би „искоришћен" слањем на сувља земљишта Централне Азије и јужне Русије.

Пољопривреда је уносна перспектива у централним евроазијским регијама, где има много више људи него на леденом руском северу.

Преусмерена вода, надали су се планери, могла би да помогне да се спасе Аралско језеро, које је претрпело катастрофални губитак воде последњих деценија зато што су њене притоке биле прекомерно коришћене за пољопривреду.

За руске владаре, „овај огромни речни ток у Арктички океан није ишао нигде корисно", каже Даглас Вајнер, историчар са Универзитета у Аризони специјализован за совјетску еколошку политику.

„То је тај велики део природних извора који се не користи. А то је огроман ресурс.

„И зато увек постоји та изазовна идеја да некако нађемо начин да га искористимо."

Најближе што је Совјетски Савез дошао преусмеравању река било је 1970-их и 1980-их.

У том периоду, потрошене су стотине милиона рубаља на развој овог пројекта, који је обухватао скоро 200 института за научна истраживања, предузећа и организација за научну производњу, и, према неким проценама, 68.000 људи.

Не само да је совјетска идеологија сугерисала да природа може бити трансформисана у рационалну алатку како би помогла у изградњи социјализма, већ су престижни пројект били кључни део хладноратовског надметања са Западом.

Уз то, потражња за водом се винула у небеса.

„У овом периоду активно је развијана пољопривреда наводњавања и постало је јасно да наши извори воде нису довољни, становништво је расло, постојеће производне технологије биле су поприлично засноване на води", каже Михаил Болгов, стручњак за водене површине на руском Институту за водене проблеме.

Овај институт, који је и данас активан у Русији, био је водећи заговорник преусмеравања река током совјетског периода.

„И већ је постојала свест о томе да се ће Аралско језеро нестати ако наводњавање буде настављено у тим размерама."

Совјетски планери били су надахнути великим историјским пројектима амелиорације (међу њима римским аквадуктима) и тврдили да не желе да преусмере читаве реке, већ само мали проценат воде у сибирским речним сливовима.

И, коначно, веровали су да би могли да спасу не само Аралско језеро, већ и Каспијско језеро и Азовско море, који су такође бележили значајни пад нивоа воде.

Преусмеравање река био је и колонијални пројекат, који је одговарао истовремено онима у Кремљу са империјалистичким ставовима као и локалним лидерима у централноазијским републикама који су веровали да би то био начин да се каналишу новац и утицај.

„Било је повезано са довођењем савремене технологије и словенских досељеника у те области као начина њиховог припајања", каже Пол Џозефсон, професор руске и совјетске историје на колеџу Колби у Вотервилу, у Мејну.

Многи су били омађијани пуком амбицијом пројекта.

„Иста магија њених размера требало је бескрајно да инспирише његове заговорнике и унизи његове противнике", написао је водећи совјетски противник овог плана, хидролог и писац Сергеј Залигин у књизи Преокрет из 1986. године.

„Ми смо највећи, а ви сте ипак против нас - како је то могуће?!".

Поред Волге, они који су радили на преусмеравању река 1970-их усредсредили су се на две сибирске реке - Об и Иртиш.

Испланирали су изградњу канала дугог 1.500 километара уз помоћ стотина ПНЕ-ова које би, када буду биле завршене, каналисале и до 10 одсто воде из сливова река Об и Иртиш ка Казахстану, Узбекистану Туркменистану.

Резолуција Комунистичке партије из маја 1975. замислила је да сибирска вода први пут стигне у Централну Азију 1985, а да читав пројекат буде довршен до 2000.

Није му било суђено.

Чим је започео озбиљан разговор о преусмеравању река, дошло је до отпора научника и експерата.

Раних осамдесетих, међутим, овај отпор је нарастао у неку врсту широке јавне кампање која је била крајње неуобичајена за строго контролисани Совјетски Савез.

Објављивани су есеји у часописима, писма званичницима, чак и романи и песме о заблуди овог пројекта.

У Балади о слободи, совјетски песник Фазил Искандер је написао:

„Потпуно је немогуће знати шта се дешава у глави режима/да ли желе да заврну шију северним рекама или да украду Голфску струју!"

Интелектуалци попут Залигина изнели су читав низ примедби.

Од вртоглаве цене пројекта која је могла да износи стотине милијарди долара, до његовог расипништва, насиља над културно важним локацијама које би биле поплављене, фаличне науке за коју су тврдили да стоји иза свега, бирократског самовеличања, уз мноштво потенцијално поражавајућих еколошких последица.

Историчар Џозефсон каже да, кад је радио истраживање на Институту за водене проблеме у Москви крајем 1980-их, тадашњи директор Григориј Воропаев, водећи заговорник овог плана, дозволио му је да види званични извештај о утицају на животну средину.

Био је, схватио је Џозефсон, потпуно нетачан.

„Био сам запрепашћен кад сам видео закључке као што су 'очекујемо локалне и подношљиве утицаје на животну средину'", каже Џозефсон.

У стварности је владала забринутост да би скретање воде на југ могло довести до свачега - од уништења јединствених станишта, до опасних климатских промена, каже Џозефсон.

„Лед би се појавио у јужним деловима реке раније и дубље у Сибиру.

„Флора и фауна би се преселила из Сибира у Централну Азију. Толико је тога што је могло да се деси", каже он.

„Интелектуалци, било да су били стручни у биологији и животној средини или књижевни типови, разумели су да су размере пројекта чиниле немогућим контролисање утицаја на животну средину".

Можда коначни ексер у ковчегу била је нуклеарна катастрофа у електрани Чернобиљ 1986, која не само да је прогутала огромну количину новца, већ је у сам врх политичке агенде подигла забринутост за животну средину.

Четири месеца пошто је експлодирао реактор број четири у нуклеарној електрани Чернобиљ, тадашњи совјетски вођа Михаил Горбачов отказао је пројекат преусмеравања река.

Иако су неки тврдили да је то био резултат притиска јавности, други верују да се радило о астрономској цени трошкова - у време када су опале цене нафте правиле финансијске проблеме Кремљу.

„Све је било спремно за почетак", каже историчар Вајнер.

„Али реално гледано, не верујем да би они то урадили, зато што нису имали новац."

Можда је изгледало да је преусмеравање река као озбиљан пројекат умрло заједно са Совјетским Савезом, који се распао пет година касније.

Али заговорници пројекта на високим положајима у руској влади наставили су да говоре у његову одбрану.

На пример, 2008, тадашњи московски градоначелник Јуриј Лужков објавио је књигу Вода и мир у којој је писао у корист преусмеравање сибирских река ка Централној Азији.

И још колико у фебруару 2025, двојица руских научника тврдили су у чланку у дневном листу Независимаја газета да технички напредак остварен од 1980-их чини преусмеравање река одрживијим и да је оно у складу са московском геополитичким „заокретом ка Истоку" после прекида односа са Западом због инвазије на Украјину.

Неки академици и у Русији и на Западу чак су сугерисали да смањење количине релативно топле воде која улази у Арктички океан може да помогне да се ублаже ефекти глобалног загревања.

Али други то оштро оповргавају, тврдећи да би имало потпуно супротан ефекат.

Том Рипет, професор физичке океанографије на Универзитету уз Бангору у Велсу, објавио је студију 2022. моделујући ефекте преусмеравања сибирских река, који показује да би оно могло да наруши структуру Арктичког океана, изазвавши подизање топлијег, сланијег слоја воде, и драматично убрза топљење морског леда.

„Ако уздрмате равнотежу природе, постоји много нежељених последица", каже он.

Упркос садашњем застоју у политичком интересовању за преусмеравање река, историчар Џозефсон предвиђа да ће, једног дана, идеја поново испливати на видело, мада можда са Кином као заменом за Централну Азију као крајњим одредиштем руске воде.

„Тај пројекат неће умрети", каже он.

„Русија је царство природних добара - она преживљава продајом властитих ресурса.

„Има, дакле, смисла да Русија, на крају, на неком месту и у неком тренутку, сарађује са Кином у пребацивању воде из Сибира преко границе до пољопривредних области у северној Кини."

Чак ни неки од оних који су се успешно борили осамдесетих да зауставе Совјетски Савез у преусмеравању великих евроазијских речних токова никад нису били убеђени да је њихова победа коначна.

У њиховој књизи Лекције из еколошких неуспеха, совјетски академици Александар Јаншин и Аркадиј Мелуа тврдили су да ће се преусмеравање река једног дана вратити, поготово због конкуренције око воде и пораста становништва у Централној Азији.

„Питање преусмеравање неких од извора сибирских река ка Централној Азији највероватније ће поново бити покренуто у трећем миленијуму", написали су они 1991. године.

„Међутим, очигледно је да ће ово захтевати развој неког другог пројекта."

На крају, нуклеарна експлозија која је направила Нуклеарно језеро, један од ретких преосталих физичких трагова преусмеравања река, била је проглашена неуспехом зато што кратер није био довољно велик.

Иако су били планирани слични тестови ископавања канала уз помоћ мирнодопских нуклеарних експлозија, они никада нису спроведени у дело.

Године 2024, лидер научне експедиције до језера саопштио је да су нивои радијације нормални.

Али блогер Фадејев каже да су постојала нека места на којма је радијација и даље значајно повишена - скоро пола века после експлозија.

Након што је обавио опсежна истраживања о радијацији, одлучио је да остане опрезан.

„Нисам ишао да пливам", каже он.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу.

Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk